All

Како (западни) цртани филмови и компјутерске игрице утичу на дечију психу? Социјални експеримент широких размера чије су жртве сва деца!


Глобални експерименти на деци

Извор: Визионарски
Текст приредила и графички опремила
редакција СРБског ФБРепортера

Психолози се у последње време све чешће суочавају с врло изопаченим понашањем предшколске деце. С једне стране, необична спутаност, недовољно развијен говор. С друге, повећана агресивност и некаква дивља, претерана демонстративност. Дете се устеже да одговори на најпростије питање, али се притом без устручавања кревељи у присуству непознатих одраслих, пузи под столом, па чак и прави непристојне покрете. Понаша се сасвим неконтролисано.

Mengatasi_anak_pemarah200 Модели лошег понашања га привлаче као магнет, премда најчешће ништа слично код куће не види, и наравно, хиљадама пута је у кући чуло да се тако не сме понашати. Таква деца већ у петој-шестој години обожавају акционе филмове и одбијају да гледају наше домаће цртаће и бајке, говорећи да им нису интересантни. Али, после посете психологу постаје јасно да је ствар у другоме.

Једноставно је садржај наших (руских, прим. прир.) цртаних филмова измицао њиховом схватању те је зато био незанимљив. Међутим, пошто се заостатак у развоју детета компензује, оно се окреће домаћим цртаним филмовима и гледа их с ентузијазмом.

Dobrynya Nikitich i Zmey Gorynych 2006 (11)

Руски цртани филм

Таква су деца притом, као прво, психички нормална, а као друго, неретко расту у имућним породицама где имају све: и играчке, и развојне игре, и књижице. Воде их у разне дечје студије, чак и позивају педагоге кући. Истина, има ту једна танана нијанса. Практично сва су од малих ногу занета компјутерским игрицама и телевизијом. Па у чему је ствар? Можда су малишани постали жртве некаквог социјалног експеримента? Ако је тако, онда каквог?

Западни цртани филмови

Замолиле смо главног руководиоца Центра за комуникативна истраживања Института за социјално-економске проблеме становништва Академије наука Русије, магистра социолошких наука Наталију Јефимовну Маркову, која се последњих година бави проучавањем деловања различитих средстава јавног информисања (СЈИ) на децу и малолетнике, да нам разјасни ситуацију: – Сасвим сте у праву када говорите о социјалном експерименту широких размера чије жртве постају сва деца. Премда појам “експеримент” подразумева извесну непредвидивост резултата, а у овом случају је резултат већ предвидив. Утицај савремених СЈИ је за стручњака очигледан. Савремена западна уметност мења, изобличава психу детета. У првом реду се ради о цртаним филмовима и компјутерским игрицама. Иузетно снажно дејствујући на дечју уобразиљу, они дају нове смернице и моделе понашања. Хајде да посебно размотримо свако од споменутих застрањивања у понашању. Почећемо од агресије.

Сетимо се “Покемона”. На шта се тамо радња углавном своди? Чудна бића под заједничким називом ”покемони”… што у преводу с енглеског значи “џепна чудовишта” (роскеt топster).

THN-Pokemon-Zoroark-Main

Управо тако, али сада нећемо разматрати питање да ли нам се естетски свиђају или не, ствар је у другоме. Та чудовишта једно друго убијају, настоје да се униште. То је врло слично модерној крвавој забави борбама петлова и паса које сада доживљавају ренесансу. Посматрајући борбу животиња на живот и смрт, одрасли прелазе границу људског, дозвољавајући себи да осете задовољство од убиства. А шта доживљава дете гледајући цртани филм? Природно, поистовећује себе с његовим јунацима. Такви су закони поимања уметничког дела. А поистовећујући себе с бићем које успешно убија друга бића, дете постепено поприма агресивне моделе понашања, награђиване осећањем тријумфа. У његовој психи као да се развија својеврстан каналчић агресивности.

Али, тад у свим цртаним филмовима постоји борба добра са злом. Јуначине убијају змајеве, царевић Иван Змаја Горинича. Има ли неке разлике између традиционалних бајковитих цртаних филмова и западних “ремек-дела” новог поколења?

Наравно да има. Зашто долази до фиксације на агресију? На жалост, у сваком човеку у скривеном виду постоји садомазохистички комплекс, и савремени западни цртани филмови га експлоатишу, приморавајући дете да осети насладу када јунак цртаног филма некоме причињава бол. То се вешто стимулише звуком и сликом. Вишеструко понављање таквих сцена изазива у детету фиксацију на агресију и доприноси развоју одговарајућих модела понашања. Катарза, промена личности коју уметник планира, одиграва се управо у тренутку када јунаци дела (на пример, покемони) уништавају противнике.

Али, у традиционалним иртаним филмовима се нису сладили појединостима убиства… Па и уопште су се трудили да малој деци такве сцене не приказују. Зар не?

Тако је. Ради очигледности хајде да покушамо да замислимо како би ”у духу покемона” требало да изгледа победа царевића Ивана над Змајом Гориничом. “Одруби Иван Змају једну главу и прочепрка тамо ножићем. Тури прсте унутра, а крвца топла… Намаза је на лице. Шикну врела крв… А Иван се грохотом смеје, пије крвцу чашама, снагу стиче од змајске крвце…” И тако даље у истом духу. Уздизање садизма у естетску категорију има сасвим одређен утицај на психу читалаца или гледалаца.

07194389

А има ли тога у другим најновијим западним иртаним филмовима?

На жалост, има.

А у “Тому и Џерију”?

Има, али не у толикој мери. “Том и Џери” је стари цртани филм, тако да његови аутори још нису постигли толику истанчаност. А у “Покемонима” се већ ради помоћу најновијих технологија… Сада о другим застрањивањима. Деца су с једне стране ужасно стидљива, а с друге се понашају дивље.

Да, покаткад се њихова демонстративност граничи с безумљем.

Јадничци само понављају оно што виде на екрану. То је такође последица поистовећивања.

Али, зар су јунаци цртаних филмова стидљиви?

Не, то је дечја природа. Та и сами знате да су многа деца по природи стидљива.

А пошто се јунаци цртаних филмова понашају демонстративно, онда је дете, да бих их опонашало, принуђено да ломи самог себе, те зато пуца?

По свему судећи, да. У сваком случају, већ је одавно познато да су они модели понашања које демонстрирају дражесни јунаци с екрана, гледаоцима (поготово младим) врло примамљиви. И ако се застрањивање у понашању на екрану никако не кажњава па чак и не осуђује, врло је вероватно да ће многа деца и малолетници то опонашати. То је још 70-ихгодина XX века познати амерички психолог Алберт Бандура очигледно показао у свом раду “Теорија социјалног обучавања”. Он је говорио о томе да чак и један једини телевизијски модел понашања може постати предмет опонашања за милионе! То је вишеструко потврђено у огледима, па и најобичнијој пракси савременог живота.

Молим вас, наведите пример подстицања демонстративности у цртаним филмовима.

Довољно је узети “Телетабисе”. Вероватно вам је познато да свака епизода представља неку поучну причу која би теоретски требало да користи малишанима, па и оним најмлађим, пошто је серија предвиђена за децу узраста од 6 месеци до 4 године. Хајте да размотримо како аутори објашњавају реч “украс”. Најпре се украс букетић везан врпцом појављује на јелки. “Украс” каже спикер. Потом видимо да је букетић затакнут за појас једном од телетабиса. “Украс” понавља спикер, и одједном.”.. букетић с врпцом се нађе телетабису у задњици! Он као псетанце почиње да трчкара у круг, покушавајући да га извуче, док се остали ликови весело смеју. Схватате ли какав се модел понашања усађује малом детету?

teletabisiУкрас је оно што се другу турне у задњицу и сви се сложно веселе пошто је то смешно. Сасвим јасан модел демонстративног понашања који нико не кажњава, јер телетабисе нису ишопали, нису их ставили у ћошак, па им чак нису ни рекли да је такво понашање лоше! Напротив, то је “супер”: гурнути нешто другу у задњицу и исмевати га.

Узгред ћу приметити да се ту такође укида и врло озбиљан табу. Чак ни најдемонстративнијој деци раније није било ни на крај памети да се другу може нешто турнути у задњицу. Највише што су били у стању је да прикаче смешну њушкицу неком на леђа или другу отпозади наместе рогове. Премда је таквих шала било међу малолетницима, али не и малишанима. И онда, то је озбиљно попуштање кочница у сфери склоности, усађивање хомосексуалних навика. Некако се не сећам да су чак и најокорелији клинци-хулигани раније изводили нешто слично.

Да, то је рушење свих табуа, раније нечувено и сасвим недопустиво за нашу културу. А шта кажете на недовољно развијен говор и уопште кочење психичкогразвоја деце-потрошача такве филмске продукције?

Ту ћу се позвати на истраживања низа енглеских и америчких психолога који се баве проблематичном децом, која су се појавила у вези с новом плејадом цртаних филмова.

Када је то почело?

Пре десетак година. Сећате се цртаног филма “Бивис и Батхед” који је почео да се приказује на каналу МТВ, међународном телевизијском каналу који циљано усађује вредности контракултуре поп-секс-наркотика? Бивис и Батхед су вероватно први јунаци који су почели да навикавају гледалиште на дивље моделе понашања…

Beavis-Butthead

Али, вратимо се деци која имају застој у психичком развоју. Она у школи не могу да појме изговорене информације, пате од недовољно развијеног говора и емоција. Западни научници су установили да су то деца коју је у раном детињству “васпитавао” телевизор.

Стручњак за говор, др Сали Ворд (Енглеска) каже да је последњих 20 година нагло порастао број деце која умеју да појме само визуелне информације. Речи пролазе мимо њих.

“Тевеваспитаници” имају великих потешкоћа у школи због промене уобичајеног визуелног поимања у вербално, јер их не обучава телевизор већ живи учитељ. А уз то и морају општити са другом децом, а то им је неприступачно.

А како заправо такву децу обликују цртани филмови последњег поколења?

Обратимо се још једном “Телетабисима”. Одрасли људи који су гледали ту серију често су обраћали пажњу на чудноватости којих никада пре не беше у цртаним филмовима. Као прво, игране епизоде су се двапут заредом понављале (што је само по себи запањујуће, својеврсно “укуцавање”!) А још су у “Телетабисима” повремено приказивани цртани инсерти којиби се током недеље неколико пута понављали.

Ево, рецимо, “Поворка звери”: на екрану се изненада појављују звери, сасвим различите, из разних природних зона: крокодили помешани с нилским коњима, пингвинима, нојевима. Крећу се врло полагано, у каравану, и њихов пролазак екраном се отеже током 3-4 минута. То је за филм јако много времена. Или други инсерт. Три брода полако плове екраном. Ништа се не догађа, они просто прамцем секу таласе, направе круг и отплове. А ево још једне карактеристичне слике. На дрво насред ливаде заредом слеће петнаест птица. Свака малко врти репом, слеће на грану и скамени се, тачно копирајући покрете претходних, и то опет траје прилично дуго! Каква је то настраност? Никад у филму ничег сличног није било, нити је могло бити, пошто је у њему важна радња. Она се мора одвијати…

И имати смисла…

Дабоме! Аутори “Телетабиса” Ен Вуд и Елис Кан кажу да су у емисији примењене некакве изу&тно напредне научне технологије које развијају малу децу. Али, инсерти заправо имају сасвим други смисао – да навикну децу на екран. И то страшно, хипнотички навикну! Та екран зрачи. Његово треперење, које човек мимо своје воље опажа, има одређени ритам. А трепераво светло, ритам и нарочито одабрани шумови хипнотички делују на психу. Услед тога мали човек пада у транс и веђ сасвим некритички прима све што допире с екрана, мами га њему.

“Телетабиси” представљају доследно стварање човека-дебила који ће седети пред ТВ-екраном отворених уста и гутати све информације.

Вероватно се управо хипнотичким дејством екрана може објаснити чињеница што се дете не може само отргнути од телевизора, а када родитељи покушавају да искључе “кутију”, побесни, очајнички урла, кидише.

Да, наравно, то је зависност налик на наркотичку. А одвајање од наркотика изазива наглу реакцију.

А какве још моделе понашања усађују цртани филмови типа “Телетабиса”?

Дете постаје непријемчиво на опасност. На пример, током свих триста шездесет пет епизода, телетабиси на позив “Време је за спавање!” ускачу у капак на брду. А мале гледаоце тај капак асоцира на удобност куће у којој ТВ-јунаци живе. Значи, слика капка стиче позитивну обојеност, и део нарочито сугестивне, као и дечице склоне рискантном понашању, сасвим може следити пример омиљених јунака. Осим тога, дете као да навикавају да налеће на опасност, моделирајући рискантно понашање чак и у сасвим нормалним,  стандардним приликама. Рецимо, телетабис се љуља на љуљашци. Спикер изван кадра каже: “Беба се љуља”. “Беба” се двапут заљуљала и пала. Устала је, опет села на љуљашку. Опет глас спикера: “Беба се љуља”. Телетабис опет пада. И тако једно шест пута, као да се детету у главу укуцава веза између појмова “љуљашка” и “падати”.

Онда се телетабис неко време нормално љуља, али идеја да је љуљање на љуљашци повезано с падањем остаје у детету, и када оно само седне на љуљашку, сасвим је могуће да та идеја искрсне. Та и сами врло добро знате шта за човека значе радње које је утувио. Услед тога малишан ће начинити нехотичан покрет и исто пасти.

Само што то за њега неће бити без последица као за ТВ-јунака.

Управо тако. Исте такве идеје су убациване у свест малишана када су се телетабиси играли лопте. На екрану су стално приказивани некакви промашаји, неуспеси.

“Али то је управо зарад спречавања стварних неуспеха!” рећи ће вам аутори…

 

Рећи се може све што вам падне на памет. Међутим, ми још нисмо скроз изгубили из сећања норму и памтимо да су децу откад је света и века учили на позитивним примерима, док су се негативне трудили да не демонстрирају, и што је најважније, увек су их пратила наравоученија. А овде је просто приказивање, без давања оцене. Као, нека сами извлаче закључке.

Да, то је једно од освних начела такозване “недиректшне педагоије”: “Ми пружамо информацију, а дете само начини свој слободни избор”. Често између живота и смрти, здравља и болести.

А ево примера попуштања кочница полних нагона телетабиса. То више нису цртани, већ документарни кадрови, снимљени у некој афричкој амбасади. Црначка породица игра ламбаду. Деци од 3-4 године је, дабоме, крајње неопходан такав суперсексуални плес где се трљају трбусима, задњицама, где се сви, држећи се један за другог у низу, сладострасно извијају… Замислите само до чега то може довести ако деца почну да опонашају оно што су видела. Још је било епизода где су дечаци-телетабиси облачили хаљинице девојчица и нису хтели да их скину. А остали телетабиси су одобравали њихово понашање, говорећи да је то добро, он је “ко девојчица”.

То јест, програмирао се поремећај полне оријентације?

У сваком случају, то је покушај да се уздрма норма. Јер дечаци уопште изузетно ретко кад жуде да се обуку као девојчица. А ако се изненада и обуку, онда им ближњи кажу: “Зашто? Скини то! Ниси ти девојчица!” А овде је управо обрнуто. Још једном желим да истакнем да у “Телетабисима” није било ничег сувишног, ничег случајног. Апсолутно су свеепизоде биле осмишљене и брижљиво поређане. Уосталом, као и у другим сличним цртаним филмовима. “Симпсонови” су, на пример, усмерени на усађивање девијантног понашања у породици, и вероватно вам је познато да су родитељи чак поднели тужбу…

Молим вас, испричајте о томе мало подробније.

Један тридесетогодишњак је приметио да је његово дете, врло мио, добар дечак, одједном почело дивље да се понаша: кидише песницама на мајку, говори гадости. Отац никако није могао да схвати у чему је ствар док му пријатељ није рекао: “Чуј, па он у танчине копира оно што приказују у цртаном филму о Симпсоновима!” И стварно, дечак је двапут дневно, ујутру и увече, гледао ту цртану серију. А оцу није било ни на крај памети да у дечјем цртаћу може бити ичег штетног. Разгневљено је тужио компанију Рен-ТВ која приказује “Симпсонове”. Компанија је почела да врда, говорећи да је отац сам крив. Као, то нису дечји цртани филмови. Међутим, испоставило се да је свака ТВ-компанија по закону дужна да током одређеног, поприличног времена емитује филмове за децу. А на Рен-ТВ за децу ништа осим “Симпсонових” нису приказивали. Тако да им ту можда и неће успети да се “изваде”.

А шта је то штетно у “Симпсоновима”?

А како вам се свиђају овакви текстови? Син на мајчину молбу да нешто уради узвраћа: “Сама уради, дрољо матора!” Старци су, на пример дедица Симпсон, приказани у идиотском светлу. Старости, изнемоглости, болести се танано и врло “духовито” (!), што је нарочито страшно, ругају. Те корњача старцу украде вештачку вилицу, а јадник не може да је сустигне, те му рођени син пред носом залупи врата. Ту се потпуно разарају норме понашања деце и родитеља. Ма, заправо, у нормалном друштву није уобичајено да се тако понаша према било коме!

И јунаке тог, да простите, цртаног филма не кажњавају?

Наравно да не. Напротив, све је врло љупко и весело, “кул”. Својеврстан “црни хумор”. А ево друге манипулације дечјом свешћу. Познаница из  Петербурга, психолог М. А. Куртишева причала ми је о недавним случајевима суровог и сасвим немотивисаног премлаћивања деце од годину дана на дечјем игралишту од стране деце предшколског узраста.

Од годину дана? Али зашто?

Па зато што се сада и мржња према бебама сугерише с ТВ-екрана. Сетите се макар цртане серије “Јој, та дечица”. Бебе су у њој приказане као огавна, гнусна бића огромних, надувених глава на којима као на очерупаној кокошки штрче ретке длачице. Ужасно изгледају, а те цртане бебе још и изводе некакве језиве пакости. А пошто стварне бебе имају иста таспољна обележја, онда се у предшколском детету јавља двострука асоцијативна веза: пренос с монструозне цртане “дечице” на стварне бебе које оно види током шетње. И јавља се мисао да их треба тући као та чудовишта.

У савременој култури је уопште много напора усмерено на усађивање противпородичних осећања!

Да, разарање веза унутар породице у најтешњој је вези с идеологијом ограниченог рађања (абортусом), то је јединствен комплекс.

Родитељи малолетника стално се жале на непробојан цинизам својих потомака. А притом то често уопште нису деца препуштена улици, већ обрнуто, она чији серодитељи трудеда их окруже пажњом, жртвују се за њих. А узвраћа им се подмуклом незахвалношћу и некаквим невероватно постојаним цинизмом. Како се он одгаја?

Истим тим методама и начинима. Модел циничног понашања емитује се у мноштву америчких филмова за малолетнике: ‘Амерички колач”, “Нешто жестоко у панталонама”… Стотине филмова обликују личност с окрутним појмовима о свим сферама живота, па и оним најинтимнијим, најтананијим. Израста човек као истесан од цепанице: туп, груб, поживинчен.

А шта кажете за “Улицу Сезам”? И ту је серију такође гледало мноштво малишана. Чак сам у једном дечјем вртићу у Подмосковљу видела огромне ликове из “Улице Сезам” коришћене у настави. Задовољни васпитачи су причали да се деца радо укључују у такву методику с применом игре.

Деца се уопште радо играју с одраслима, тако да то није аргумент. У ”Улици Сезам” су иста та начела: пропаганда девијантног и неуспешног понашања. Сем тога, јунаци су врло наказни и одвратни. Зашто је то потребно? А ствар је у томе да се дете идентификује не само с понашањем јунака. Механизми имитације су код деце рефлексни и тако танани даомогућавају запажање ма и најмањих емоционалних промена, најситнијих мимичких гримаса. Погледајте пажљиво маму с дететом од годину дана и приметићете некакву мимичку сличност међу њима.

Деца се уче подражавајући, између осталог подражавају мимику ближњих, омиљених ТВ-јунака. А физиономије чудовишта из “Улице Сезам” су све једна од друге огавније: тупаве, злобне или помамне. Када се дете идентификује с таквим ликовима, његово унутрашње самоосећање се доводи у саоднос с изразом њихових лица. И малишан почиње да се понаша на одговарајући начин: немогуће је попримити злобну мимику и остати у души добричина, попримити бесмислено кежење и стремити “бактању науком”.

Али зашто децу привлаче сви ти одвратни шрани и цртани филмови и компјутерске трице? Та њима бивају заражена чак и деца из образованих породица, од малих ногу упозната с узорима добре, праве уметности.

Доктор психолошких наука, проф. Л. Н. Матвејева из Московског државног универзитета “М. В. Ломоносов” извела је следећи оглед: омладинцима су приликом гледања разних филмова давани у руке уређаји с молбом да у посебно занимљивим тренуцима притисну дугменце. Резултат је био запањујући. Испоставило се да је гледаоцима подједнако занимљиво и пуцање у слепоочницу или одрубљивање главе, и љубљење или када се јунак после победе пење на стену с које се отвара прекрасан видик. То јест, људима је подједнако занимљиво како оно прекрасно тако и оно ужасно. То стимулише, голица живце. Када таква стимулација по-стаје уобичајена, пријатна, човек више не може без ње. А с друге стране, он сада прима само такву стимулацију, док је неспособан да се снађе у истанчанијим осећањима какве имамо у старим класичним филмовима. Зато стимулисање грубим стимулансима секса, насиља, одвратности, садизма за њега постаје норма. А све остало је испод прага његовог опажања, као класична музика за лаика.

 А зашто је потребно рекламирати девијантно понашање које одступа од норме?

То је део идеологије западне цивилизације. Оно што сад уобичајено зову глобалистички пројекат. Глобалисти сматрају да су ресурси планете ограничени, а људи је превише и њихов број треба “смањити”, по могућству без прибегавања нескривеном насиљу. Технологије “испирања мозгова” одавно су изумљене, али су сада постале савршене као никада пре. Трупла заглупљене омладине извршиће злодела и њени се чланови могу стрпати у затвор. Тако ће се манипулатори ратосиљати устанака на чије чело би могли доћи храбре, енергичне, страствене личности. Други део становништва би могао мирно живети, имати породицу и васпитавати децу, али пошто рађање у глобалистичком свету треба ограничавати, у омладини се васпитава омраза према деци, а хомосексуализам и лезбијство се уздижу у ранг норме и на сва уста хвале. Сада се полни нагон може задовољавати без “нежељене трудноће”. А трећа група људи ће отворених уста и балавећи седети пред екраном. Таквима је најлакше управљати.

Али зашто формирати комплекс промашених?

А коме би се иначе утрапљивали наркотици? Јер то је једна од главних ставки прихода твораца “врлог новог света”. Промашени човек је незадовољан својим животом, склон депресији. И ту му услужно подмећу ”лек”. Та наркотике приказују као средство против депресије. И стварно, они омогућавају привремено раздрмавање. Истина, потом депресија обузима с новом снагом, али се може узети нова доза и опет се тргнути. Па и све три наведене групе људи кандидати су за наркомане. Човек који крши друштвене норме, дубоко је несрећан. То је још Достојевски изванредно показао у роману “Злочин и казна”. Постотак наркомана је највећи међу хомосексуалцима и лезбијкама. А представнике треће групе, оне што балаве, елементарно могу вући за нос говорећи, као што се донедавно говорило у САД, да су наркотици велелепно средство за јачање полне активности или за уздизање личности. Наркотици постепено постају норма западног друштва.

Скоро 40% мушког становништва Енглеске, Француске, Шпаније, Холандије узраста од 16 до 25 година пробало је наркотике. Није случајно што се у нашој земљи стално воде разговори о легализацији трговине наркотицима. Уопште, наркотици су врло делотворно оружје, својеврстан инсектицид којим посипају друштво да би ”сувишни” људи некако сами по себи изумирали.

Какве мере у насталој реалности могу предузети родитељи и јавност?

Наравно, од државе треба захтевати увођење цензурисања филмске и ТВ-продукције за децу. Јер, иначе ћемо добити читаво поколење моралних и физичких наказа. Али не треба ни сву одговорност пребацивати на државу. Родитељи морају схватити да такве цртаће, акционе филмове и др. деца не смеју гледати. Категорички!

А да играју компјутерске игрице?

Ни то, зато што читав “џентлменски комплет”, присутан у цртаним и играним филмовима, постоји и у компјутерским игрицама. Изузетака је врло мало. На жалост, у то сам се лично уверила из сопственог родитељског искуства. Шта смо знали о компјутерским игрицама пре десетак година, када је мој син био малолетник? Ништа. Заварали су нас да ће тиме дете постати развијено, интелектуално. А заправо већина игрица пружа такве моделе понашања, после чијег усвајања дете постаје сасвим депресивно зато што стално крши моралне норме. Постоје компјутерске игрице у којима се нуди избор између неколико варијанти понашања. Рецимо, задатак да се изађе из куће и купи хлеб. То се може учинити нормално, аможе се успут и заклати сусед, помокрити на познату девојку, опљачкати продавница, разбацати све намирнице… Многа деца, наигравши се таквих игрица, узимају себи “ник” псеудоним који означава ужасне ликове: “измет” или “хуља”, или “идиот”. У њима су ишчашени појмови о добру и злу, промењена слика света.

А да и не говоримо о компјутерској зависности која човека претвара у роба. Она је попут наркотичке, и тешко јој је измаћи. Заневши се негде у седмом разреду компјутерским игрицама, мој син је изненада почео да све црта мрком бојом. Тада нисам знала да је то обележје дубоке депресије. Истина, потом ми је успело да га излечим, али какве ће бити касније последице? Када сам недавно писала научни чланак о компјутерским игрицама, морала сам прегледати сиже многих игара. Тамо је било таквих од којих би се многим родитељима смучило. За који месец се може упутити у унос текста и коришћење интернета. У ту сврху уопште није потребно сатима играти игрице које обогаље личност и изгазе душу.

Татјана Шишова, Наталија Маркова

С руског превелa Сава Росић

Преузето из књиге “Између љубави и себичности” у издању бибиотеке „Образ Светачки“

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s