БАРИКАДЕ

НАШИ УМОВИ СУ УЧИНИЛИ ШИПТАРЕ ВЕЛИКИМ ПОБЕДНИЦИМА?!


Наши родитељи и преци гушили су се у сопственој крви од шиптарских (арнаутских) кама, ножева и куршума, али нису признавали Шиптарима да су посебна нација, већ да су само потурчени Срби који су са исламом преузели шиптарски језик, припојили неком арбанашком фису, досељеном из Маљесије, и наши стари су их звали, једноставно, „Арнаути“ или „Турци“. Умирали су у најтежим мукама али нису хтели да напуштају своје куће и имања, да се селе у недођију!
++++++

-Наша земља неће бита наша само ако је се ми сами одрекнемо у души и срцу, у уму и разуму-

10.12.2011. ЗА за ФБР приредила Б. Диковић
ANDJELI kosovo-je-srbija_f

Најмоћније оружје које су Шиптари користили против нас су наши сопствени умови, наши мозгови. Успели су, најпре, да нас увере да су посебна нација, онда да учине да верујемо да су, као држављани Краљевине Југославије, равноправни са нама, Косовским и Метохијским Србима (Старим Србима, староседеоцима Косова).

Затим, у Титовој Југославији, успели су да учине да верујемо да су они моћни и велики (имали државу у држави Србији са правом вета), а ми мали, немоћни, задојени великосрпском идејом и да смо привремени становници Косова и Метохије, остаци окупаторске Немањићке Србије, а не корени српске нације и темељи свих српских држава у вишемиленијумској историји, које су још Немањићи затекли на овим просторима и звали нас „Старим Србљем“ .

Успели су да нам, уз помоћ београдских власти, избришу Метохију са географске карте света, успели су да убеде београдске власти да им дају тапију за Косово и Метохију преко Међународног суда правде и, сада, Шиптари су једини народ на свету који има валидан папир за своју државу звану „Косово“.

Њихово најаче оружје била је и њихова способност да учине да верујемо да нам је Северна Србија једини дом, а знали су да нас је та, данашња, Србија давно избрисала са списка својих држављана, односно грађана и да нас, може примити само као „привремено расељена лица“, учинили су да верујемо да нам треба њихов и амерички благослов да будемо слободни, да наши животи зависе од уступака које им чинимо, да морамо да преговарамо и молимо за право да се вратимо и живимо у сопственим кућама, на сопственим имањима уз људска права која важе за све људе света.

Међутим, они нас убеђују да треба да верујемо да смо грешни и да не заслужујемо да живимо у својим кућама и на својим имањима, са свим оним правима која важе за све људе света. Дозвољавају нам да се вратимо само ако клечимо, молимо и извињавамо се што смо се усудили да бранимо своје животе и своје домове, у које можемо да се вратимо под условом да смо старији од шест деценија, и то да само са именима и презименима, без права да се изјашњавамо као Срби или Косовци већ само као „Kosovari“, без права на језик, без права на вероисповест, без права на обнову или градњу порушених цркава, без права на културне и друге активности. Имамо право да као старци-повратници умремо на Косову, али није препоручљиво да се сахранимо на том Косову.

Наши родитељи и преци гушили су се у сопственој крви од шиптарских (арнаутских) кама, ножева и куршума, али нису признавали Шиптарима да су посебна нација, већ да су само потурчени Срби који су са исламом преузели шиптарски језик, припојили неком арбанашком фису, досељеном из Маљесије, и наши стари су их звали, једноставно, „Арнаути“ или „Турци“. Умирали су у најтежим мукама али нису хтели да напуштају своје куће и имања, да се селе у недођију.

Многи Срби су се селили са Косова и Метохије на превару уз лажна обећања. Све велике и масовне косовске сеобе Срба су се догађале на иницијативу и под вођством представника црквених или државних власти и са лажним обећањима и уз убеђивања да су сеобе привремене: Велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, обављена је уз обећање Патријарха Чарнојевића и Цара Леополда „да ће Србе опет одвести у ослобођене земље негдашње њихове државе.“ Предводници друге велике Сеобе Срба са Косова и Метохије, на чели са Патријархом Арсенијем IV Јовановићем-Шакабентом, говорили су да је то „привремено преселение и спасение од Турецког зулума“. Последња и највећа сеоба Срба догодила се под покровитељством Слободана Милошевића и његове војске уз обећање да ће се „привремено расељени Срби, сагласно кумановском споразуму и Резолуцији 1244, вратити својим домовима за годину дана“.

На крају, захваљујући таквим нашим умовима, Шиптари победише, освојише Косово, узеше наше куће, имања, цркве и наше културно-историјске вредности као своје.
Ово отуда, што су данас наши умови још више убеђени да све што Шиптари (и њихови пријатељи) кажу да је у њиховом поседу (фактичком и формалном), односно све што је одузето Србима, припада Шиптарима и налазе милион разлога да се не врате тамо где је српска земља, где су њихови домови, њихове баште, њиве, шуме и ливаде.

Кажу: „Каква је то српска земља на којој владају и живе Шиптари, подижу породичне куће, стамбене зграде, албанске богомоље, албанске школе, магистрале и аутопутеве, булдожерима чисте остатке црквених рушевина и на њима подижу нове објекте? Вратио бих се али да ми с створе услови као овде.“ Продају своја имања буд-зашто размишљајући „ионако је све Шиптарско или ће бити Шиптарско“ и себично закључују: „Живот је само један“.

Не схватају наши умови да се на земљи и гради и руши, и живи и умире, да се та земља и обрађује и не обрађује, али та земља увек остаје оно што јесте – земља чији смо ми власници (било по земљо-књижном власништву, било по историјском праву), земља из које смо се ми или наши преци испилили, земља која је натопљена крвљу и пуна костију наших предака. Наша земља неће бита наша само ако је се ми сами одрекнемо у души и срцу, у уму и разуму.

Не, не, никако не смемо да се одричемо наше земље и нашег завичаја, јер човеку може да се не зна отац, па ни мајка, али његов завичај увек се зна. Какве то услове треба да има Косовац или Метохијац па да се врати својој земљи? Да ли су то услови које има један Србин у центру Београда или центру Париза? Да ли је један од услова да у нашем комшилуку, и уопште на Косову, нема Шиптара? Шта ме брига што други Срби живе у миру, слободи и спокојству, не марећи за судбину дела његове државе званог „Косово и Метохије“, дела његовог народа под именом „ Косовци и Метохијци“. Шта ме брига што ме моји сународници из других делова Србије зову супротно граматичким правилима Вуковице, односно онако како Шиптари хоће и како у документима Републике Косово уписују Србе: „Kosovar“ и „Kosovarja“ уместо „Србин“, „Српкиња“,„Косовац“ или Косовка“. То је све на њихову срамоту а не на моју, моје је да се борим за своје, за свој дом, за своје имање, за свој живот, за живот своје деце, за живот деце моје деце и за део своје државе.

Очистимо умове од дневно-политичке индоктринације, укључимо разум. На Косову није ништа албанско, све је наше. Власник стана је увек био станодавац а никада подстанар. Срби са Косова увек су били на Косову и никада нису били „подстанари“ већ „станодавци“. Власничко право се не одређује по бројности или јачини некога, већ по земљо-књишком или историјском праву. Разуман је захтев за физичку безбедност, па и економску безбедност али права љубав према завичају, према родној земљи не познаје никаква условљавања.

Једина и највећа опасност за Косово и Метохију, за нас, за нашу децу, за наше културно-историјске вредности остале на Косову и Метохији, за српски народ у целини и за на лични идентитет јесте наш сопствени ум. То Шиптари и њихови покровитељи знају и на то рачунају. Шиптари знају да „стари умиру, млади ће заборавити“ и чекају, јер је време на њиховој страни. Покровитељи косовске државе (САД и ЕУ) нешто слично резонују и чекају. Сви су добро проценили Србе. И не треба да чекају. Стари су поумирали, млади су позаборавили, неко их је научио да им најважнија животна смерница буде: живот је један и треба га живети свим плућима, без размишљања о прошлости или о будућности. Важна је садашњост у којој живе, па зато све дају за улазак у ЕУ: и Косово, и Метохију, и државу Србију, свој етнички и национални идентитет. Важно је да имају лично име и број (ваљда се и у ЕУ тај број зове „матични“). А какав живот ће бити у тој ЕУ, још не знају. Знају да ће тај живот бити „пуним плућима“.

Али грдно се варају они који мисле да су сви косовски, метохијски и србијански Срби затровани илузијама о европским интеграцијама и светској глобализацији где нација и националне границе нису важне. Откуд онда потреба да се југословенска држава разбије и од ње створе више независних и суверених националних држава како би као такве ушле у ЕУ? Откуд потреба да се на простору суверене и независне Србије формира нова суверена и независна држава „Косово“ са новом нацијом званом „Косовари“?

Даје се на знање таквим пројектантима новог светског поретка да има Срба који нису и неће заборавити своје косовске и метохијске корене, своје земљо-књишко, природно и историјско право на своје дијалектолошко-језичке и етно-културолошке особености, на своју вишемиленијумску историју и аутохтону припадност Косову и Метохији. Мало нас је, али довољно као квасац који ће у погодној прилици једном толико нарасти и моћи да „обновимо очину дедовину и већма утврдимо“.

Драгомир Станисављевић Живкин
ИЗВОР: musutiste.forums