Издаја

Мора се напустити правац ка Западу..


Мира Радосављевић edited a doc.

ЕВРOАЗИЈА. ИНФОРМАЦИОНО-АНАЛИТИЧКИ ПОРТАЛ
Александар Дугин: Мора се напустити правац ка Западу(img:1863784926509)

Треба признати чињеницу да је током своје историје Русија у више наврата била на ивици понора – а данас је још једном у истој ситуацији.
Шеф… Центра за конзервативна истраживања, професор Московског државног универзитета, Александр Дугин, размишља о текућој политичкој ситуацији, предстојећим председничким изборима, оцењује утицај политике либералне елите на духовну и социјалну ситуацију.
– На телевизији се врти реклама за квас, праћена следећим позивом: «Никола – бити Рус из забаве». Име народа су претворили у рекламни бренд. Испада да је све на продају.
– У потрошачкој цивилизацији, у којој живимо, све вредности имају одређени трговачки, ценовни еквивалент. То јест, све се може продати, све се може купити. И управо та комерцијализација вредности је знак калкулишућег савременог начина мишљења, које је заменило философску, религиозну, етичку, духовну свест.
Ова цивилизација је потпуно изопачена. Кад кажемо да све вредности имају свој материјални, финансијски, економски израз, односно да су предмет комерцијализације, ми само говоримо о основној одлици наше цивилизације. И у том смислу не би требало да нас изненађује што реч „Рус“ постаје рекламни бренд – небитно је да ли се користи у позитивном или негативном значењу. Сам народ желе да претворе у бренд који ће се бити експлоатисан ради профита.
И то није крај. Последњих тридесет година у Америци је веома присутан социолошки правац, који посматра религију као један од најуспешнијих облика пословања. Он третира Хришћанство као најконкурентнију и најрентабилнију привредну грану, која опстаје на рачун израде верских симбола и на основу учења као што је спасење. Дакле, сам Бог се у западној цивилизацији третира и посматра као комерцијални бренд.
Са жаљењем морам да признам да постоје процеси интеграције у такозвани „либерални свет“ потпуне комерцијализације. И зато се не треба чудити што и такви, за нас свети појмови, као што су Бог, Црква, Русија, држава, етика, породица, вера, верност – сви они постаји предмети комерцијалне експлоатације. Што више говоримо да је Русија део Запада, тим више отварамо пут за комерцијалну експлоатацију било које вредности. Укључујући и светиње.
Због тога су узалудна очекивања и надња да ће се појавити неки механизми за спречавање појаве ове врсте реклама које су увредљиве за руски народ. Ништа се неће појавити. Просто зато што се по дефиницији не може појавити. Западни свет – то је свет антихриста. Курс интеграције у западни свет, под ма каквим изговором, на основу било каквих мотива, садржи ризик узимања учешћа у пројекту антихриста. На шта се и на кога после тога можемо љутити? Ни на шта. Једноставно, морамо бити спремни на то.

– Ми се можда спремамо ка Западу, али Запад, по свему судећи, нас нити чека нити нарочито жели.
– Зашто мислите да не жели? Чак веома жели. Запад веома жели да нас усиса, како би овде складиштио нуклеарни и други отпад. Западна цивилизација производи 90% смећа у свету. То је веома мали део светске цивилизације, где се, штавише производи сво смеће света. И све то смеће се мора негде сместити. Ово је веома озбиљан проблем. Огромне земље Руске Федерације су идеално спремиште јер су веома велике, слабо насељене и лако се могу претворити у огромну депонију. Зато у западњачкој концепцији поделе рада, Русија игра улогу депоније.
И ми можемо зарадити много новца ако пристанемо на њихове услове. Наша либерална елита то веома добро разуме, и – што је најважније – они су потпуно задовољни местом у глобалној подели рада, које западни партнери додељују Русији.
Погледајте шта се дешава. Наши највећи мозгови раде, и оживљавају америчке, европске, па чак сада и истраживачке центре у Азији. Мој веома добар познаник – велики физичар – сада је на челу два института, један је корејски а други је јапански. Јапанци и Јужнокорејци су свесни значаја овог човека, дају му институте, буџет, финансије, обезбеђен живот.
А у Русији, њему је понуђена плата од 7 хиљада рубаља и позиција асистента … овде би његова једина шанса да преживи и одржи се била та ако би почео да краде или продаје неко нуклеарно постројење – тек тада би можда могао достојно да живи. У овом случају, претпоставимо да је он имао среће. Али, њему би тешко успело да нешто украде и прода. Он је човек посвећен свом занимању. Њега интересује наука и зато он ништа не би крао, већ би овде једноставно нестао и пропао.
Наведени пример мог пријатеља који је на челу азијских научних центара – није изузетак, већ правило, и то је оно што је страшно. Данас, у свим истраживачким институтима по којима је толико моћна западна цивилизација, можете срести дивне руске научнике. Али, шта друго они могу да ураде?

Због тога можемо са сигурношћу да кажемо да нас на Западу прихватају као равноправне, у оквиру поделе рада. Од нас ће узети све најбоље – и то бесплатно. Платиће наше научнике као и било кога од свог научног кадра. А наша држава и народ ништа не добија од те чињенице што наши генији тамо раде и добијају по 10 хиљада долара или по 15 хиљада долара. Трошкови њихове обуке се неће исплатити …
Мислим да наставак ове политике у наредних 10 година може да доведе до колапса Русије. Овај курс не може даље да опстане. Наше либерално крило руководства, које не само да инсистира на одржавању регресивне тенденције, већ тежи да је убрза, гура Русију у амбис. Ми смо, опет, као 91. године, као 93. године, на ивици провалије.
– Да ли мислите да се ситуација не може поправити?
– Само повратак Путина може да поправи ситуацију.
Понављам, Русија је поново на ивици пропасти. Више пута смо се налазили на ивици провалије у нашој историји, а понекад и падали у ту провалију. О томе морамо говорити искрено и отворено. У томе нема ничега сувише алармирајућег. Једноставно то се мора признати као чињеница. И данас поново стојимо на ивици. Ми већ клизимо унутра. А неки нас успешно гурају.
– И шта ви предлажете?
– Тренд ка Западу треба укинути. Укинути на радикалан начин. Али за то је потребна воља, одлучност и уверење. Зато мора да постоји, ако ништа друго, филозофска, скоро религиозна посвећеност да се промени ток ствари, барем за Русију, а можда и у целом свету. Али не постоји ли таква одлучност, свест, филозофија, такав некакав верски импулс у Путину, који убрзо може да се врати и заузме највише позицију у држави?
– Ви говорите о повратку Путина, као да је та ствар апсолутно решена.

– Он нема право да не дође. Он ће се вратити. Али ако се он не врати, одмах ће се десити катастрофа. Одмах падамо у хаос. Али о том најгорем могућем сценарију, чак и не желим да мислим. Најзад, кад излазите на улицу, не размишљате о томе да ће вам пасти саксија на главу мада је то сасвим могуће. Чак се и балкони руше, зар не? Али ми излазимо из куће у нади да балкон неће пасти.
Разумете ли шта вам причам? Ако Путин не постане председник, то би значило катастрофу за Русију. У том случају, балкон ће пасти на наше главе. Али, онда је све готово. Онда је крај. Дакле, ову опцију чак и не разматрамо.
Стога, ми полазимо од тога да ће се Путин кандидовати за председника. Али није ствар у томе. Узмимо, Путин се враћа – и шта? Да ли он затиче бољу ситуацију од оне која је била, када је напустио место председника? Не, наравно, он затиче много гору ситуацију. И то захваљујући либералном правцу, захваљујући западној оријентацији.
Значи Владимир Владимирович се враћа у запуштеније стање него што је била када је отишао. Али ми не знамо ништа о томе шта се он припрема да ради након свог повратка. Он нам не даје никакве назнаке. Он, вероватно као извиђач, понешто крије, понешто држи у резерви, неке планове, нацрте. На нивоу руководства тако велике земље попут Русије, немати стратешки, филозофски, метафизички, историјски план је неприхватљиво.
Свака разумна особа зна да Путин мора да се врати, да се без њега не може. Сви њега чекају. Али, као политиколог, као човек који га је већ 10 година активно подржавао и наставља да га подржава, сматрам да ће, без филозофског плана у кругу полит-стратега, Путину бити тешко да се избори са проблемима и изазовима који стоје испред наше земље.
– Хоће ли нам помоћи народни инстинкт за преживљавање? Сетимо се историје, примера раних Хришћана, који су успевали да опстану усред пропадајућег Рима и на крају образовали моћну империју која је доминирала светом више од хиљаду година.
– Први Хришћани су представљали ултраидеалистичку духовну заједницу фокусирану на живо присуство трансцендентног принципа. За њих је и високо и далеко и оносветско и божанско било јасно видљиво овде и сада. Руски народ данас не представља такву заједницу чак ни потенцијално. Постали смо крајње материјални. Залепили смо се за материју. Идеје су за нас као глувоме шапутати. Ми не опажамо идеје. Сходно томе, управо та велика отпорност, отпорност хришћанских заједница раних Хришћана, се наравно веома много разликује од пасивног, спорог свакидашњег паразитизма нашег времена. Наше хришћанство – није топло и није вруће.
И сам сам православац, ја све то видим, знам, бринем о томе, наравно. Ми сада представљамо друштво и народ у последњој фази распадања. Понешто ће се у њему, можда и сачувати. Али ми систематски уништавамо своје наслеђе. Прво смо се одрекли Бога у корист социјалне правде, у корист суштинске религиозности, социјалистичке. Али, онда смо и од ње одустали! Напустили смо суштинску религиозност и почели да се клањамо либералним вредностима, прогласили смо индивидуализам, изјавили:»нека живи како ко жели». Постали смо друштво циника, друштво потрошача.
Наравно, постоји отац Тихон Шевкунов. Он се чак понекад појављује на телевизији. Шевкунов је веома добар човек, али он је неразумљив, тих. Ако у позадини имате море шљама, дегенерика, либерала, један Отац Тихон – то је катастрофално мало.
Или ево Патријарх. Веома паметан човек. Али чини ми се да се већина елите, у извесном смислу, њега плаши. Зато што је сигуран, снажан, човек јаке воље, човек са вредностима. Баш зато њега такође почињу да маргинализују. Раније су говорили да је, рецимо, претходни Патријарх Алексеј II – стар, тих, молитвени човек. И у томе су видели недостатке њега као јавне личности. Али, сада смо добили младог, активног, интелигентног, патриотског вођу – вођу цркве, црквеног кнеза. Вођу стада. И шта се десило? Добијам утисак да његов значај, његову улогу у друштву почињу систематски да умањују. То ја све знам, то ја све видим. И у таквој ситуацији некако се не може говорити да ће народ успети да сачува свој систем вредности и дочекати препород.
– Нека не буде сав народ, али неки његов део, слој.
– Не видим тај слој. Обичан народ, наравно, веома много чува духовне вредности. Али он их пасивно чува. Он није способан ни на који начин да активира своје духовно богатство. У црквеном друштву налази се много дивних људи. Али многи људи отуда и одлазе. Зато што су разочарани. Само црквено поглаварство се после совјетског периода још није опоравило. То је био тежак тест, и црквена јерархија се после њега до данас није повратила.
Интелектуалци су често подељени, велики део њих је уз то либералан. Научна средина, којој припадам, пошто предајем на Московском државном универзитету, је социјално застрашивана, изгубљена, деморалисана, она добија мање од било ког гастарбајтера, а њени представници се осећају грађанима другог реда. То је прво.
Друго – слажем се да је руски народ веома здрав у свом срцу. Али ..! Ми сада седимо, разговарамо, а у овом тренутку се врши убијање етичког принципа у руском народу – програмирано, планирано кроз увођење индивидуалистичких, конформистичких, потрошачких, конзумерских вредности. То јест, тај систем информационе обраде у коме народ живи и кога не може да игнорише, убија душу. И шта нам је чинити? Ако ћемо истовремено убијати духовни принцип сопственог народа и притом говорити – можете да издржите, можете – на шта ће то личити? Овде је потребно нешто радикално мењати.
И треће – сматрам да етницитет, као такав, може само да чува вредности које су у неком тренутку у њега „уложене“. Кнежеви су прихватили веру, а руски народ ју је узео и пажљиво, пажљиво носио. До одређене тачке, све док је није испустио. Године 1917. смо се одрекли Бога. И управо је улога елите у очувању ових духовних или етичких вредности, огромна. Зато што елита њих одбацује. Елита их проглашава. Елита их, ако ништа друго, намеће. А данашња елита – то је наша слаба тачка. И не може се са таквом елитом надати да људи упркос свему сачувају духовно здравље.
Можда ће и сачувати, али то већ није рационално. То већ превазилази оквире сваке социолошке прогнозе и односи се на такве просторе у које нам је, са нашом интелигенцијом, чини ми се боље да се не мешамо.
Нас може спасити нешто што лежи изван граница рационалног. Али хајде да те теме не помињемо узалуд. Ако нам је суђено да се спасимо, упркос чињеници да смо урадили све да будемо проклети – добро, можда је то неки промисао. Видите, и грешник се може надати на спасење, али мора да се покаје. А ми у том правцу не чинимо ни један корак.
– О каквом покајању ви говорите?
– Покајање – је платонистички термин, или грчки „метаноја“. Он означава промену свести. Шта значи промена свести? „Метаноја“ – то је промена свести од материјалних вредности, физичких вредности, објеката – ка онима који се налазе у души и изнад ње. То јест, покајање – то је преоријентација свести. То није просто кајање за своје грехе, то је промена погледа од материјалистичког ка идеалистичком. Да ли постоје било какве назнаке таквог покајања, такве „метаноје“ у нашем друштву? Нема их нигде! И све док у нама нема те спремности за покајање, за промену свести, мислим да ће нас чак и Божја воља, Божја благодат једноставно заобићи. Ако ви овде ширите смрад, ако гледате „Кућу 2“, ако изаберете то говно које сте изабрали, онда ви једноставно не желите да будете спасени. Ако нам се допада све као што јесте, дух ће нас заобићи.
Ми смо увек били удео Пресвете Богородице, увек смо били славни по томе, по верности Богу и његовим принципима – а сада су почели да их постепено продају почели су да их се одричу. Зато нам је ова либерална елита и послата као казна.
– Није ли касно дошла казна после седамдесет година совјетске власти?
– У суштини, казна нас прогања од раније, када је црква била уништавана, када је Емељан Јарославски организовао верске прогоне. Али, током совјетског режима била је иманентна религије правде. То је лоше у односу на хришћанство. Хришћанство је много боље. Али је то свакако била религије правде. А сада је настала религија неправде. Стигло је чисто и отворено зло. После зла социјализма дошло је хиперзло либерализма. Мислим да то није случајно, јер је наравно, немогуће изградити царство правде без Бога, и ето нисмо га завршили. Али, правда – то је још увек нешто добро. То је уздизање, то је и даље морал, је само-уздизање. А сада су нам и то одузели.
… Знате, постоје у Јеванђељу речи о томе да је људима који издају свете идеале, боље да се нису ни родили. Боље би им било да обесе о врат воденички камен и скоче у воду. Сви они који су издали Русију, који издају народ, који издају православље – њима је боље да се нису ни родили.
Они се неће спасити. Они директно иду код Јуде на дно пакла заувек.
Они који ће, по нашем мишљењу, доћи на власт, морају схватити: одговорност је огромна – много је дато, али много се тражи. Не на земљи, на земљи – то је бесмислица. Већ тамо, иза црте – тамо је најозбиљније наплата.

Интервју водио Олег Федоров