ИСТОРИЈА

Хрвати у светлу словеначке истине


Након распада аустроугарске монархије, Хрвати су се на брзину организовали и Међумурје убрзо прогласили за своје. Штавише, убрзо је одређена политичка фракција почела да се заузима за одцепљење од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за повезивање са Мађарском и за заједнички савез са Италијом. У Краљевини Југославији се ово размишљање касније манифестовало убиством краља Александра 9. октобра 1934. у Марсеју, које су уз помоћ Италијана организовали хрватски усташе.

У вези са другим светским ратом, никако се не може превидети чињеница, да су Хрвати одмах након напада 6. априла 1941. и капитулације Краљевине Југославије већ 10. априла прогласили НДХ, скоро одмах затим приступили нацифашистичкој коалицији и тако са министром иностраних послова немачког рајха Рибентропом (Отто вон Риббентроп) завршили започету операцију. Већ 26. августа 1939. су прогласили Бановину Хрватску, која је српским и босанским територијама одузела срезове Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервенту, Травник и Фојницу, прикључила их својој територији и ствар довршила са настанком нацистичке државне творевине, за коју је некадашњи председник Туђман изјавио, да је претходница данашње Хрватске.

Одмах након прекрајања словеначке територије, Хрватска је такође узела свој део крвавога плена, у хрватским логорима смрти изгинуо је немали број Словенаца. У највећем кољачком пројекту усташа, како су назвали логор Јасеновац, усмртили су и осамдесет свештеника из Штајерске.

Након другог светског рата хрватска власт се на брзину преокренула и заборавила, да је била до задњега дана на страни нациста и да ју је само велика жеља Јосипа Броза – Тита за великом државом, коју су му савезници и омогућили, спасла од денацификације, која ни до данас није извршена. Одмах су наставили акције, започете на заседању ЗАВНОХ-а 1944. године, и припојили си Истру, разуме се, уз другарско одобравање словеначких партијаца. Један од већих обмањујућих приказа демографског стања Истре онога времена је сигурно књига Цадастре натионал дел’Истрие (Накладни завод Хрватске, Сушак, 1946), у којој су аутори по правилу све Истране, чије се презиме завршавало на -ић или ич, прогласили за Хрвате. Штета што су међу одобраваоцима били и Фран Рамовш и Лаво Чермељ, за неке велики Словенци.

Још један рачун чека на измирење. То је убиство 37 Словенаца у Штригови, које су хрватске власти побиле одмах након рата, јер су тврдили да је то словеначка земља. И били су у праву! Још се мање зна о депортацији приближно 3000 Словенаца из Ријеке на Голи оток, где, међутим, нису доспели, јер нису дисали по хрватски и знали су оне који су на брзину променили униформе.

Такође, касније позивање и прича о некаквим авнојским закључцима су бесмислени, јер на другом заседању Авноја у Јајцу није било разговора о границама унутар нове Југославије. И да упозорим на још једну истину: током другог светског рата, као ни пре њега, Истра није спадала у југословенски оквир, а камоли у хрватски. Чак је ни Хитлер после капитулације Италије 9. септембра 1943. није прикључио држави својега савезника Анте Павелића.

Ако се осврнемо на наш рат за самосталност, не можемо превидети чињеницу, да су у нападу на Словенију управо хрватске власти дозволиле да наша једва рођена држава буде нападнута са њихове територије, из њихових касарни, са њихових аеродрома. Самосталност су прогласили истог дана као и ми и били су дакле према међународном војном праву агресори, иако су јединице биле део Југословенске народне армије. Према међународном праву, агресор је и она држава, која своју територију препусти туђој сили за напад на трећу државу. А то се овде десило. Пошто то још није било довољно, нашим јединицама територијалне одбране и полиције намерно су послали погрешне податке о смеру напредовања јединица ЈНА. Људе који су у Загребу хтели да спрече излазак тенковских јединица из касарни, растерала је хрватска власт. Тада је наредила да се уклоне све мине, тако да су тенкови према Словенији имали слободан пут.

Нажалост, неки наши аутономаши су тада били непажљиви, али пре свега, тада је још увек на нашој страни било превише присталица југословенства, који нису реаговали на информацију немачке обавештајне службе, да је генерал Чад у Ријеци спреман да се преда словеначкој војсци. У Ријеку нису послали оружане војне јединице, а мене су након четвртог дана рата за осамостаљење ухапсили. Да тада није било присталица некадшањега режима, макар би моја јединица ишла на Ријеку, па би онда било шта би било. А сигурно би почетна позиција за погађања, да добијемо назад Истру, која никад у историји није била хрватска, била суштински другачија. А можда је код свих заједно преовладавало политичко мишљење о заједничкој конфедерацији Словеније и Хрватске, које је све до посете хрватског председника Туђмана Словенији, још било живо. Разуме се да људи о томе ништа нису знали.

Можда се на то надовезала и незаитересованост за одржани референдум о припајању матичној домовини Словенији, који је одржан на Жумберку, на којем су се само поштар и жупник изјаснили против припајања Словенији. Тако су тадашњи председник државе Кучан као и председник скупштине др. Бучар сву документацију, коју су прегледали, бацили с објашњењем „а шта ћемо с том сиротињом“. Хрвати су план схватили проклето озбиљно и његовог главног поборника Дракулића и још доста других због велеиздаје на дуже време бацили у затвор. И то, упркос томе да је свима било познато, да су границе унутар некадашње СФРЈ биле само административне – одредила их је комунистичка партија, а није било склапања никаквих републичких, међурепубличких, међудржавних или међународних споразума о разграничењима међу републикама.

Последица тога је чињеница да су Хрвати поставили границу код Сечовља на левом брду Драгоње, а затим је чак преместили на десно брдо, иако је међурепубличка граница у некадашњој држави СФРЈ била чак на врху брежуљка, код каменолома.

Након тога се само даље настављало. Хрвати су крали најбоље смреке на Томшичевој парцели у снежничким шумама, пред љутитим Словенцима па су их чак чували словеначки полицајци. Агресивно су окупирали четири засеока уз Драгоњу, украли земљу код Хотизе, уз Муру, код Орможа… Министар унутрашњих послова био је Игор Бавчар. А и истарске железнице су у доба Лојзета Петерлеа прешле у хрватске руке.

Касније је улогу дародавца слованачке територије преузео садашњи председник државе др. Јанез Дрновшек, који је упркос усвајању декларације Државнога збора Републике Словеније о целовитости пиранског залива његову, отприлике, половину понудио Хрватима. Хвала богу, да то нису усвојили, макар и због превелике прождрљивости.

Свему овоме можемо наћи паралеле у књизи Псуњског.

На крају крајева, шта бисмо могли очекивати од државе, чији политички врхови данас изнова заговарају тезе о хрватском народу, које су биле званично исправне у доба усташке владавине? И шта бисмо могли очекивати од државе, која своју државност темељи на никад постојећој нагодби, коју желе приказати као договор са Угарском (Мађарском) о преузимању власти у своје руке и коју називају Пацта цонвента, за коју лажу да је била написана 1102. године, када је целој светској историјској јавности иначе познато, да се ради о фалсификату из 14. века.

Можемо још штошта научити из ове књиге, као нпр. о сопственим грешкама и о сопственим издајницима. Зато да грешке не бисмо понављали и да бисмо издајнике лакше препознали. Суседе ће нам у приличној мери представити сама књига.

Нека превод ове књиге на словеначки језик буде трајни споменик чињеници, да истину није могуће сакрити, и опомена свим онима, који превише верују званичној политици, а Велиши Раичевићу – Псуњском захвалница што је очувао истину и осветлио злочине, који не смеју остати у тами

Змаго Јелинчич Племенити

Категорије:ИСТОРИЈА