АУТОРИ

Остати Православан – остати Србин!!!


Србски народ и Србска Црква столећима су на удару Ватикана и његове ударне песнице језуита. Ево, једног примера из заиста давне 1693. године.

У лето 1693. године србски свештеник Петроније Љубибратић добио је епископију у Пакрацу и са собом превео око две стотине Срба у католичку веру. Епископску диплому лично му је у Риму потписао и печатом оверио папа Иноћентије XI, а истовремено га је именовао и за сремског унијатског бискупа. Одмах је на поклон добио кућу у Пакрацу, земљу и право да убира црквени порез. Убрзо је стекао и велики иметак, а и његови верници, које је превео из шизме, ослобођени кулука и великих дажбина, наједном су осетили да им је олакшан живот. И Љубибратић је био сигуран да није погрешио. Још једном је помислио у себи: ето, остао сам жив. И даље сам човек и слугаистом Богу. Све је прошло безболно и просто. Задовољан, често се сећао оних тренутака када је у католичкој цркви у Пакрацу примао унију; одиста је све било свечано и лепо. Једног дана, међутим, добио је писмо од Исајије Ђаковића, епископа јенопољског, који му је између осталог написао: „Ви сте се, преподобњејши брате, за угодност определили а не за србски народ, не за праву веру. Доћиће час када ћете своју грешку увидети и платити.“ Писмо је узнемирило Љубибратића. Било му је жао што брат Исајија Ђаковић не може да схвати да је он унију прихватио баш због народа, а не због себе. Недуго затим добио је писмо сличне садржине и од будимског свештеника Вељка Поповића.

И он га је корио и називао братом, изражавајући надње да ће непромишљеност исправити док још није касно. Љубибратићу је одиста било жао што га његова браћа не разумеју. Најпре је намеравао да обојици одмах одговори, али се предомислио. Сматрао је да је боље да пође у Срем и да тамо покуша да придобије још неке свештенике за католичку веру. Ако му то пође за руком, а мисли да хоће, онда ће и његова браћа, епископ Ђаковић и свештеник Поповић, лакше схватити предности уније. Већ после неколико дана Љубибратић се својим кочијама одвезао у Ириг код свештеника Вићентија Стевановића. Овај га је лепо примио у свом дому. На себи је имао стару избледелу мантију и наспрам Љубибратића изгледаше као сиромашни слуга. Док су полако пијуцкали вино у тамној, хладовитој соби, Љубибратић је говорио: „Ако сви прихватимо унију, од цара ћемо добити све што нема наш народ: и школе, и штампарије, и новац и бољи живот. Узми се у памет, брате Вићентије, да је и католичка вера од истог Бога.“ Вићентије је пажљиво слушао, али није умео речима да се супростави Љубибратићу. Само се у себи питао: зашто је католицима толико важно да привуку и преобразе православце? Ту мора да има нека корист. Ако је нема, нека нас оставе на миру и и нека се држе своје изреке „Брат је мио које вере био…“ “ Размисли, брате, зар се вреди толико безумно опирати? Народ нам умире од глади и болести, притиснут десетком, контрибуцијама, принудним радом… А треба само примити нову веру и све ће одједном бити друкчије. Погледај ме, брате, шта мени фали? Ништа нисам изгубио, а све сам добио. Остао сам човек, сит и задовољан. Више немам непријатеља. Сви ме поштују…“ Слушајући свог госта, Вићентије Стевановић је увидео да вртиверац Љубибратић нема у себи ништа светачког. У његовом држању нема достојанства, у гласу нема благости. Био је говорљив и бучан и у свему подсећао на трговца. Вићентије није мога ни замислити да такав човек може водити народ и да му народ може веровати. Делује простачки и на његовом лицу не види се Бог. „… Срби у Пакрацу су задовољнији откако су примили католичку веру. Никад нисам могао да схватим, а ни данас не могу, зашто се ми, тврдоглави православци, толико упорно држимо своје вере кад од ње не видимо никаква добра? Прихвати брате Вићентије, мој позив и са собом поведи своје вернике.

И Бугари су некад давно оставили своју стару веру и прихватили православље. Зашто не бисмо и ми прешли из шизме у католичанство, када је то једна вера и један Бог? Веруј ми да и у католичкој вери људи остају људи…“ На Вићентија је нарочито последња реченица оставила снажан утисак: „… и у католичкој вери људу остају људи…“ Та мисао му се одистински свидела, али је ипак био сигуран да православље не ваља напуштати, као што своје име на ваља мењати. Покушао је себе замнислити са неким другим туђим именом и од саме помисли учиниму се као да више не постоји, и подиђе га нека хладна претећа језа. Осећао је да Љубибратић у нечему није у праву, али није умео ништа да му одговори, да му противуречи. Тек када се од саговорника растане, изненада му је долазила права мисао. Тако је било и сада. Када је Љубибратић био већ далеко од Ирига, Вићентије се сети: “ Да брате Љубибратићу, у католичкој вери људи остају људи, али ишчезава народ и његово име…“ Сад се наједном разљутио на тог вртиверца којег је читав дан слушао у својој кући, учтиво му климао главом, привидно одобравајући све што је рекао. Није му ништа обећао, али га није ни обесхрабрио. Зато је желео да му стави до знања да са њим више не жели никакве разговоре. Најзад се одлучи да му напише неколико речи.

Кад је Петроније Љубибратић примио писмo са потписом Вићентија Стевановића, свештеника из Ирига, био је необично задовољан и нестрпљив, желећи да га што пре прочита. Крупна, читка слова накривљена на десну страну изазваше пријатан утисак. Али кад прочита прву реченицу, нешто га пресече у грудима. “ Пресветли унијато, ти си један обичан смрдљив вртиверац. Низбрдо се и говно котрља, тако и ти котрљаш у новој вери… Не надај се мојој помоћи. Збогом. Србски свештеник Стевановић Вићентије.“
Љубибратић је испочетка био љут и повређен простачком злорекости, али кад се убрзо прибрао, схватио је да му је свештеник Стевановић, у ствари, помогао да увиди где му је остарела душа забасала. Католичка вера му је обезбедила спољне благодети, али му је испразнила срце. Храна, пиће и угодан живот потпуно су га испуњавали у последње време и као да се сав остваривао у томе. Постао је грамзив и саможив, без трунке духовности. Пожелевши одједном да се врати у своју православну веру, Љубибратић је увидео да туђа вера није ни боља ни гора од његове, али је туђа.Ово је само једна од многих прича, које су се заиста догађале кроз векове. Неки су своју веру продали за материјално добро, лажући себе и народ да су остали исти. Временом су изгубили свој идентитет и име, заробивши себе у туђина. Да би оправдали своју кривицу и вртиверство, заметнули су клицу мржње између себе и прадедова им који су били православне вере и србског имена.
Данас, када је најезда свих сатански легиона, Срби веома лако прихватају управо оно што је преварило и Љубибратића из поменуте приче: материјално на уштрб духовног! Не хајући што прихватањем мондијализма и новог поретка, који нуди „универзалну веру“ губе своје име и нацију. У далеко већој материјалној и свакој другој невољи, наши претци су знали (већина неписмених), праве вредности и остали су верни својој цркви, вери и НАЦИЈИ. Сачували су нам огањ православља и СветоСавља, а самим тим и србско име. На нама је да се одлучимо куда и на коју страну ће мо кренути, као и шта ћемо оставити нашим поколењима!