Документи

Ахтисаријев план и север Косова – Gerard M. Gallucci – ДОКУМЕНТ КОЈИ НЕ ОДГОВАРА СРБИЈИ И СРБИМА НА КОСМЕТУ ЈЕР НАМЕЋЕ ПРИЗАНАВАЊЕ „ДРЖАВЕ КОСОВО“!!!


Ахтисаријев план и север Косова – Gerard M. Gallucci 

(новембар 2011., gerard.gallucci@transconflict.com)

Садржај – Ахтисаријев план и север Косова 

УВОД:

1) Основне информације о Ахтисаријевом плану

2) Претпоставке и услови

3) Основе Ахтисаријевог плана

4) Ахтисаријев План – Области које је потребно даље дефинисати за спровођење

а) Судови

б) Полиција

ц) Општинске надлежности

д) Финансије

е) Међу-општинска сарадња

ф) Сарадња са Србијом

г) Проширене надлежности за северну Митровицу

х) Митровица

5) Елементи који нису експлицитно наведени у Ахтисаријевом плану

а) Царине, енергетика, телекомуникације и Трепча

б) Север као део ширег Косова

6) Закључак

УВОД:

Тренутни  ћорсокак на северном Косову и даље је главни камен  спотицања који спречава почетак истинског процеса узајамног налажења компромиса између Србије и Косова. Ова два актера би још неко време могла да наставе да се разилазе по суштинском питању статуса Косова – уз ускраћивање признања независности Косова од стране Србије. Међутим, регулисање односа на практичном нивоу, с циљем смиривања напетости и побољшања свакодневног живота људи, оствариво је чак и без споразума о статусу. Да би се то озбиљно покренуло напред, потребно је пронаћи политички оквир за усаглашавање кључних интереса обе стране по питању подручја северно од реке Ибар. Ахтисаријев план (Целовити предлог за решења статуса Косова) и даље је најбољи приступ за остваривање овог циља, а споразумом о његовој имплементацији би се избегао и покушај да се „проблема севера“ реши кроз употребу силе и потпуно одвајање севера од Косова.    

О АУТОРУ 

Gerard M. Gallucci се пензионисао из Више службе спољних послова САД-а у јуну 2005. године, након 25. година каријере у афричким и латиноамеричким питањима, укључујући и службу Отправника послова у Бразилији (1999-2000) и Картуму (2003-04.), као и Директора за интер-америчке послове у Савету за националну безбедност (1998-1999). Након тога је служио као Регионални представник УН-а у Митровици (2005-08.) и Начелник штаба мисије УН-а у Источном Тимору (2008-10). Предавао је мировне студије као гостујући професор на Постдипломским студијима за јавне и међународне односе Универзитета у Pittsburgh (2011). Пре државне службе, радио је као доцент политичких наука на West Virginia Wesleyan College (1979) и доцент на Факултету политичких наука Универзитета у Аркансасу у Little Rock(1979). Рођен је 1951. године у Jersey City, New Jersey; докторирао је на политичким наукама на Универзитету у Pittsburgh 1978. године, а дипломирао је на

Универзитету Rutgers 1973. године.

1) ОСНОВНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ О АХТИСАРИЈЕВОМ ПЛАНУ 

Након нереда на Косову у марту 2004. године, међународне силе које су надгледале спровођење

Резолуције 1244 Савета безбедности УН-а – односно, Контакт група сачињена од Велике Британије, Француске, Немачке, Италије, Русије и Сједињених држава – почеле су да се све више размимоилазе око питања шта даље учинити. Пет западних земаља – земље тзв. Квинте – дошле су до закључка да самô

чекање да Косово испуни “стандарде пре статуса” неће бити довољно. Косовски Албанци су били све нестрпљивији због одлагања у напредовању ка независности, односно исходу који су очекивали као резултат НАТО интервенције. И како су земље Квинте то виделе, тај процес је морао кренути напред.

У новембру 2005. године, Контактна група је – у последњем, тешко оствареном консензусу – објавила водеће принципе за решавање статуса. У исто време, Генерални секретар УН-а је замолио бившег финског Председника, Мартија Ахтисарија, да предводи процес током којег би се дошло до споразума о статусу. Ахтисаари се нашао пред тешким задатком због различитих позиција по питању коначног статуса Косова – позиција које су одражавале супростављене ставове Београда и Приштине.

Током заједничких седница и на другим састанцима, Ахтисари се фокусирао на покушаје да из две стране у преговорима извуче елементе могућег компромисног договора. Успео је да из ових разговора извуче елементе за оно што је после постало познато као Ахтисааријев план.

Међутим, до 2007. године је постало јасно да неће бити нове резолуције Савета безбедности УН-а о Косову. Између Русије и Квинте су постојала значајна спорна питања, при чему је Москва одбијала да Косову да статус независности како исти не би послужио као преседан за друге спорне регионе. Присутни су, такође, били и други фактори у билатералним односима између Русије и САД-а који су утицали на динамику. Уз подршку Квинте, Косово је у фебруару 2008. године прогласило независност.

Ахтисааријев план је послужио као основа за косовску декларацију независности, као и за наставак међународне улоге коју су требале да спроводе Међународна цивилна канцеларија (ICO) специјалног представника Европске уније и Мисија владавине права Европске уније на Косову (EULEX). Током низа догађаја, Ахтисаријев план је спроведен на југу Косова. Север је, међутим, остао изван косовских институција и Међународна цивилна канцеларија и Ахтисаријев план тамо нису спроведени.

Ахтисааријевим планом је изведена формула која би омогућила косовским Србима да имају своје локалне институције и живот заједнице са могућношћу одржавања веза са Србијом, али у оквиру мултиетничког Косова. План позива на успостављање нових, већински српских општина – укључујући северну Митровицу – које би имале значајне елементе самоуправе у здравству, образовању и социјалним питањима, као и улогу у бирању локалног шефа полиције. Ове општине би имале право на сопствено финансирање, донације од стране централних власти и финансирање из Београда. Општине би могле оснивати удружења са другим општинама, укључујући и оне у Србији. Намера је била јасна – допустити Србима у овим општинама да истовремено живе у два света, и у Србији и на Косову. Међутим, одређена питања су остављена да буду накнадно дефинисана даљим споразумом или у пракси. Значајне појединости су усмерене на тачно какву улогу би централна власт имала у везама са Београдом, и на успостављање политике у поједином областима, као што је образовање.

Ахтисааријев план остаје добар оквир за решавање сукоба на северу и одржавање територијалне и политичке целовитости Косова, док сам статус остаје споран. Ахтисааријев план обезбеђује права мањина и учешће у власти, локалним самоуправама и везама између локалних општина (са српском већином) и Београдом. Заједно са планом од шест тачака Генералног секретара УН-а, Бан Ки-муна, Ахтисаријев план нуди бројне прагматичне мере које се односе на рад полиције, царине, судова и инфраструктуре, те локалне самоуправе у образовању и култури, и посебне одреднице за Митровицу (Универзитет и болница). План такође предвиђа механизме за осигуравање транспарентности у подршци Београда српским општинама на Косову и за повезивање Срба на северу и њихових локалних институција са Приштином. Срби са севера ће морати гледати даље од једноставног одбацивања Ахтисааријева плана – односно, оног дела који је повезан са независношћу Косова – и детаљно га преиспитати како би видели да се кроз тај план може потражити решење за њихове бриге. Косовски Албанци ће морати да размотре на који начин би било могуће спровести план како би се умањиле бојазни Срба,  истовремено пружајући политичко јединство унутар децентрализованог контекста. У  прелазном раздобљу, међународна заједница – УН и/или ЕУ – ће можда морати да има споредну улогу, како би обе стране биле уверене у узајамно поштовање плана. Овим документом  ћу предложити могући приступ спровођењу Ахтисааријевог плана који би све стране могле узети у обзир као полазну тачку за даљу расправу.

2) ПРЕТПОСТАВКЕ И УСЛОВИ

Претпоставља се да све стране желе да реше питање севера без даљег насиља, и да ће се уздржати од свих настојања за наметањем политичких исхода кроз једнострану употребу силе. Такође се претпоставља да би сваки изведив приступ решавању питања севера Косова, без насиља и на начин прихватљив и за косовске Срба и косовске Албанце, морао задовољити одређене услове, као што су:

1. Питања која се односе на целокупан политички статус Косова  ће бити одвојена од свих практичних договора за регулисање живота на северу и преко административних линија између Србије и Косова, те између севера и југа Косова.

2. Север Косова остаје део Косова, док ће територијални и политички интегритет Косова бити одржан.

3. Већински српско становништво северно од реке Ибар ће одржати своје локалне управе у постојеће четири општине – укључујући северну Митровицу – без једностраног утицаја косовских институција јужно од реке Ибар.

4. Локалним институцијама северно од Ибра ће и даље бити допуштено да функционишу на практичан начин као општине у Србији.

5. Кључне институције владавине права – судови и полиција – ће функционисати у складу са локалном самоуправом и кроз свеукупну повезаност са оквиром присутним на целом Косову.

6. Косовски Срби на северу ће прихватити одговорност да учествују у централним институцијама Косова, те да ускладе своје политичке праксе колико је год могуће с праксом која се примењује јужно од Ибра.

7. Питања која нису директно део Ахтисааријева плана  – укључујући царину и рад телекомуникацијских и енергетских компанија на северу – такође ће морати да буду решена на начин који је усклађен са укупним приступом северу и овим другим условима.

8. Међународна улога по питању спровођења Ахтисаријева плана на северу Косова би могла бити неопходна све док север не буде могао деловати самостално, односно у рукама обе стране, или док се не пронађе свеукупно политичко решење.

3) ОСНОВЕ АХТИСАРИЈЕВОГ ПЛАНА 

Ахтисаријев план обавезује Косово на одржавање мулти-етничке, секуларне демократије – са албанским и српским као службеним језицима – и са отвореном тржишном економијом са слободном конкуренцијом. Он пружа суштинске елементе за мањине и имовинска права, за снажан облик децентрализоване локалне самоуправе и за везе између општина, и са Београдом.

Члан 3.2 захтева „заштиту националног или етничког, културног, језичког и верског идентитета свих заједница и њихових чланова.“

Члан 4. прописује право на повратак становништва и повраћај имовине.

Члан 6. осигурава да локалне самоуправе и општине „имају право на међуопштинску и прекограничну сарадњу по питањима од заједничког интереса у вршењу својих одговорности.“

Анекси Плану даље проширују ове одредбе – Анекс I (Члан 8.3 ) општинама даје право на локалне изворе прихода и (8.4) на „међуопштинску и прекограничну сарадњу у областима сопствених и проширених надлежности.“

Анекс II (Члан 4.) даје заједницама право на изражавање, очување и развијање сопственог језика и културе, на предшколско, основно и средње образовање на сопственом језику, успостављање и одржавање сопствених приватних школа (уз јавно финансирање), приказивање симбола заједнице и право на сопствене медије (укључујући и ТВ).

Анекс I (Члан 1.6) омогућава задржавање двојног држављанства.

Анекс III дефинише локалне власти, децентрализацију и везе са Београдом.

Члан 3. Анекса даје општинама пуна и искључива овлашћења за локални привредни развој, коришћење земљишта, урбану регулацију, јавне и комуналне услуге, образовање,  здравство и социјалне службе, стамбено питање, лиценцирање локалних услуга и именовање улица.

Члан 4. даје општинама са српском већином „унапређена партиципативна права у именовању заповедника полицијске станице“, а северној Митровици даје „проширене“ надлежности за високо образовање и болницу. Члан 5. захтева да централна влада општинама делегира одговорност за катастарске и цивилне регистре, регистрацију бирача, пословну регистрацију и лиценцирање, дистрибуцију исплате социјалне помоћи (осим пензија) и заштиту шумарства.

Анекс III такође омогућава општинама да сарађују са (Члан 10.) и примају средства од (Члан 11.) Београда и да користе наставни материјал из Србије у локалним школама (Члан 7.). Анекс IV прописује да ће општине имати властите локалне судове и (Члан 2.2) мандат да ће „правосудне институције на Косову одражавати етнички састав своје области надлежности.“

На националном нивоу, Ахтисаријев план гарантује резервисано и заштићено учешће мањина у централној власти. Анекс I одређује квоте за „не-већинску“ партиципацију у националној влади.

Члан 3.3 захтева најмање десет места (од 120) у Народној скупштини резервисаних за косовске Србе, као и минималан број за друге националне мањине.

Члан 3.7-9 омогућава заштићено учествовање и гласање већине у Скупштини о питањима која утичу на „не-већинске“ заједнице без позивања на обичну већину гласова или референдум.

Члан 5. захтева минималан број српских и представника и других не-већинских заједница на позицијама министара и заменика министара и налаже да државна служба мора „да одражава разноликост народа на Косову.“

Анекс I такође даје не-већинским представницима унапређену улогу у бирању чланова Уставног суда (Члан 6.) и у процесу измене устава (Члан 10.). На тај начин Ахтисаријев план пружа оквир за функционисање мулти-етничке демократије. Што се тиче самог његовог функционисања, о томе се заправо може судити анализирањем имплементације Плана јужно од Ибра.

4) ОБЛАСТИ КОЈЕ ЈЕ ПОТРЕБНО ДАЉЕ ДЕФИНИСАТИ ЗА СПРОВОЂЕЊЕ 

Горе наведени елементи обезбеђују посебан статус српским заједницама на Косову. Међутим, Ахтисаријев план ставља те елементе у контекст у којем све стране прихватају улогу централне власти.

Централна власт коју План предвиђа је мулти-етничка у својој партиципацији и функционисању. Локалне невећинске општине би деловале на децентрализован начин, али у складу са законима донесеним у Приштини (Анекс III, Члан 4.2), и са централном власти (Члан 6.) која би задржала административни надзор локалних надлежности. У садашњим околностима, ниво поверења између Срба са севера и косовских институција се чини недовољним како би се могло претпоставити да ће механизми предвиђени Планом – као што је тренутно дефинисано – функционисати глатко и без узроковања даљег сукоба. Такође, додатне политичке разлике по питање статуса остају присутне, и чини се да изискују признање осам услова претходно наведених у тексту. У том контексту, могло би бити  неопходно даље разрадити различите аспекте Ахтисаријевог плана, као што су судови и полиција, образовање и здравство, финансије и механизми за укључивање Србије и централних власти у локалне послове.

а) СУДОВИ 

Председник Ахтисари је дизајнирао косовски правосудни систем као јединствен и мулти-етнички. На Косову, међутим, обе стране посматрају правосуђе – судове и тужиоце – као оруђе за наметање ауторитета другој страни. Проналажење начина да се Србима омогући деловање њихових локалних судова у оквиру дистрикта за већински српски север, вероватно ће бити од суштинског значаја за добијање српске подршке за било какав споразум. То захтева примену смерница у три кључне области – који закон би се примењивао, ко може постати судија и тужилац и како се исти бирају? Такође би било потребно сместити Окружни суд на северу унутар ширег правосудног система Косова.

Могуће решење за питање права и оснивање посебног Окружног суда за север би значило да би локалним судовима и Окружном суду на северу било допуштено да следе српски закон, под претпоставком да у великој мери морају деловати у складу са прописима УНМИК-а, кодексом бивше Југославије и законом који се примењује јужно од реке Ибар. Апелациони суд би постојао како би решавао спорове који произилазе из битних разлика између кодекса, и за случајеве преласка надлежности између севера и југа. Овај суд би могао бити третиран као косовски суд са равноправним чланством заступљеним из Окружног суда на северу и истог таквог суда на југу. Суд би имао ротирајућег председавајућег судију, док би се одлуке доносиле консензусом. Одлуке суда би биле прихваћене као ваљане и обавезујуће широм Косова (односно, биле би део обичајног права). Тамо где није могуће остварити одлуке консензусом, случај би био упућен на одбор сачињен од троје међународних судија изабраних у складу са Анексом I, Члан 6.1.3.

Судије и тужиоци у четири општине на северу – на нивоу Основног и Окружног суда – би били номиновани у складу са процедурама које су садржане у Анексу IV,  Члана 4.4 – након, и само након, дате индикације од стране Скупштина релевантних општина и оверавања квалификација од стране постојећих тела Окружног суда у северној Митровици. Кандидати се не би сматрали неподобним због службе у правосудном систему Србије. Барем један судија у сваком Основном суду и у Окружном суду би требао бити именован из не-већинске заједнице. Иначе, именовање и услуга би требале бити у складу с одредбама Члана 3. и Члана 4.5, с тим да би за отказ била потребна сагласност председника Окружног суда северног Косова.

б) ПОЛИЦИЈА 

Анекс VIII који регулише сектор безбедности предвиђа (Члан 2.) „јединствени командни ланац“ за Косовску полицијску службу (КПС), али и да се полицијски дистрикти подударају са општинским границама.

Етничка припадност локалне полиције такође би требала да одражава етнички састав општине. Процедуре за одабир локалних командира (Члан 2.6) су нешто сложенији и захтевају компромис између општине и централних власти:

„У косовским општинама са српском већином, локални Командири станица ће се бирати у складу са следећом процедуром: Скупштина општине ће предложити најмање два имена за Комаднира станица који испуњава све минималне професионалне  захтеве који су прописани косовским законодавством. Министарство унутрашњих послова тада може именовати једног кандидата из ове листе у року од 15 дана од дана пријема листе. У случају да ни један од кандидата није прихватљив за Министарство, Скупштина општине  ће обезбедити другу листу са најмање два различита кандидата за разматрање од стране Министарства, из редова особља постојеће Косовске полицијске службе и која испуњавају све минималне професионалне услове као што је прописано законодавством Косова. Министарство је тада дужно да именује једног од кандидата са друге листе у року од 15 дана од дана пријема исте.“

Да би се избегао неуспех поступка у случају да Министарство одбије да изврши коначан избор кандидата са друге листе коју је обезбедила општина, Министарство би било задужено да направи избор у року од 15 дана или да коначни избор врати општини.

КПС на северу би функционисала као елеменат Косовске полиције с истом униформом и уз пуну логистичку, комуникацијску и подршку у набавци из централне полицијске управе. Четири северне станице би биле дужне да подносе извештај командиру северног дистрикта са седиштем у северној Митровици, који би био изабран од стране косовских Срба који служе на северу и који би – кроз процес консултација – био прихватљив за председнике општина на северу. И северни и јужни дистрикти Косовске полиције ће имати заменика командира одабраног из не-већинске заједнице на тој страни реке Ибар.

ц) ОПШТИНСКЕ НАДЛЕЖНОСТИ  

Анекс III наводи опсежну листу надлежности које су  резервисане за општине и проширене могућности за северну Митровицу у контексту (Члан 4.2) косовског законодавства које би поставило стандарде које је потребно испунити. Учествовање Срба са севера у косовским законодавним процесима, кроз учешће у изборима и службу у Народној скупштини, помогло би успостављању тих стандарда.

Анекс III (Члан 6.) прописује административно преиспитивање општинског деловања од стране централних власти. Уколико се централне власти и општина не могу сложити, о питању ће одлучити косовски судови. У случају делегираних надлежности, централна влада би могла суспендовати, променити или опозвати одређено деловање општине. То отвара могућност спора између општинских власти да одбију да прихвате нтервенцију централних власти у локалној надлежности. Како би се то избегло, Члан 6.2 ће бити измењен како би осигурало да у случајевима у којима општинске одлуке не крше европске  стандарде, и где одлуке директно немају ефекат изван општинских граница, одлука општинске скупштине буде коначна. Тамо где

се сматра да ти услови нису испуњени, председник Косова  ће бити у могућности да достави питање панелу сачињеном од троје међународних судија одабраних у складу са Анексом I, Члан 6.1.3, да ускладе општинске активности са европским стандардима или да ограниче њихов утицај на општинске границе.

д) ФИНАНСИЈЕ 

Анекс III,  Члан 8. предвиђа да  ће општине „успоставити своје буџете који покривају задужења која спадају у њихове надлежности“ и да ће „централно законодавство успоставити основно јавно финансијско управљање и утврдити захтеве за одговорност који се односе на све општине, у складу с међународним стандардима“. Општине имају право на „сопствена финансијска средства, која ће укључивати тело за убирање и прикупљање локалних пореза, обавеза и накнада.“ Општине  ће такође примити „у првом реду намењене централне грантове“ кроз „праведан и транспарентан систем блок грантова, чиме се осигурава већа општинска аутономија у расподели и трошењу централних фондова.“

Општине са “проширеним надлежностима” (укључујући и северну Митровицу) ће имати право на додатна средства из централне власти за те услуге. Заузврат, општине  ће достављати годишње „независне и објективне унутрашње ревизије“ и „случајне, независне, спољне ревизије које  ће обављати аутономне власти.“

Према Члану 11., општине такође имају право на „финансијске донације“ из Србије. Таква средства би била ограничена на оно што је општинама потребно за обављање  њихових надлежности и морала би бити „транспарентна“ и приказана јавности кроз укључивање у објављене општинске буџете. Та средства ће бити пренесена кроз „рачуне у пословним банкама, оверена од стране Централне банке Косова“ и

достављена у ризницу Косова. Пријем средстава из Србије не би умањио донације из централне владе, нити би био предмет опорезивања, надокнаде или трошкова „било које наметнуте врсте.“ Такође, Србија би могла да врши трансфер пензија, као и друге „појединачне трансфере“.

Стога би Анекс III омогућио општинама са српском већином да задрже потпуни приступ финансирању из Србије. Како би се осигурала јасност, међутим, могло би се специфично навести да би једина улога Централне банке на Косову била да у почетку врши оверу пословних банака, без учешћа у самим трансферима.

е) МЕЂУОПШТИНСКА САРАДЊА 

Анекс III, Члан 9. омогућава општинама да сарађују и формирају „партнерства“ с другим општинама на Косову за обављање функција од „заједничког интереса.“ „Општинске одговорности у областима њихових надлежности и проширених надлежности могу се остварити путем општинских партнерстава, изузев остваривања основних општинских овлашћења, као што је избор општинских органа и именовање општинских службеника, усвајање општинских буџета, те доношење регулаторних аката који се примењују на грађанима у целини.“ Та партнерства могу формирати „тело за доношење одлука састављено од представника именованих од стране скупштина општина које учествују у партнерству“ и осигурати функционисање административног апарата за обављање функција. „Партнерске одлуке и активности морају бити предмет извештавања надлежном централном телу и административној контроли како би се проверила њихова усклађеност с прописима.“ Тако би четири општине са српском већином на северу биле у могућности да оформе „партнерство“, и наравно, било би допуштено да се формира слично тело које би укључило све већински српске заједнице на Косову. У случајевима каде две стране не могу решити разлике које се односе на „административну контролу“ од стране централне државе, председник Косова ће бити у могућности да достави то питање панелу састављеном од троје међународних судија одабраних у складу са Анексом I, Члан 6.1.3 за пресуду.

ф) САРАДЊА СА СРБИЈОМ 

Анекс III, Члан 10., општинама омогућава сарадњу са српским општинама и институцијама „унутар области њихових надлежности.“ „Таква сарадња може попримити облик одредбе од стране српских институција финансијске и техничке помоћи у спровођењу општинских надлежности.“ Од општина би се тражило да „обавесте“ централне власти „унапред“ о свакој сарадњи кроз приказивање „нацрта споразума о сарадњи“ који дефинише “области предвиђене сарадње, обезбеђивање особља и опреме, ниво финансирања и механизме за њихову обраду, и друге релевантне процедуралне договоре, у складу са захтевима за јавни финансијски менаџмент који су примењиви на све општине.“ Косовско Министарство локалне самоуправе би размотрило нацрт уговора и имало би могућност да затражи измене или обуставити планирану сарадњу. „Општина може оспорити такво деловање Министарства у Окружном суду надлежном за територију општине.“ Ове одредбе – плус оне из Члана 11. – би, чини се, омогућиле у пракси нормалну сарадњу и подршку из Србије.

г) ПРОШИРЕНЕ НАДЛЕЖНОСТИ ЗА СЕВЕРНУ МИТРОВИЦУ

Анекс III,  Члан 4. пружа „проширене“ надлежности за северну Митровицу у областима високог образовања („укључујући регистрацију и лиценцирање образовних институција, запошљавање, исплату плата

и оспособљавање наставног кадра и администратора“) и секундарне здравствене заштите („укључујући

регистрацију и лиценцирање здравствених установа,  запошљавање, исплату плата и оспособљавање здравственог особља и администратора“). Укупан ефекат ове одредбе, уз друге одредбе у Анексу III,

омогућио би да болница у северној Митровици и универзитет остану институције косовских Срба које би биле или под општинским властима или би биле део северног или „партнерства“ широм Косова уз сталну подршку Србије.

Централне власти (Анекс III, Члан 7.) могу уложити приговор на наставне планове или уџбенике који се користе у локалним школама на српском језику или на Универзитету на српском језику у северној Митровици. Спорове би решавале „независне“ комисије, које би се састојале од једнаког броја косовских Срба, представника одабраних од стране централних власти већинским гласањем, и међународног представника. Међународни представник би био одабран од стране Представника међународне заједнице. Међутим, можда би било најбоље да се овај део промени тако да се кандидат међународне заједнице замени са међународним експертом за образовање, одабраним у складу са договором, и да се захтева да се одлуке доносе консензусом.

х) МИТРОВИЦА 

Члан 13. Анекса III садржи специјалне одредбе за формално неподељену општину Митровица. Њиме се општина дели на „Митровице/Митровицу Север и Митровице/Митровицу Југ“ са границама исцртанима у мапи коју је понудио Ахтисааријев тим. Њиме се прописује „Заједнички одбор“ у две општине за “обављање функционалне сарадње у областима својих надлежности у складу са договором општина.“

Овај Одбор би био састављен од пет чланова које именује свака општина, те међународног председавајућег којег одабира Представник међународне заједнице.

Члан 13. такође даје улогу Представнику међународне заједнице у надгледању северне Митровице  док се не створе услови за одржавање избора.

Исцртана граница коју је предложио Ахтисааријев тим се не подудара са реком Ибар у западном делу северне Митровице. Уместо тога, њоме су се састојале обухватити области са албанском већином северозападно од Ибра у јужној општини. Она такође на том подручју укључује већински српска села.

Оно што није укључено је област у северној Митровици која представља призор некоординисаног повратка

косовских Албанаца. О томе да ли ова линија разграничења има смисла, или би било боље повући општинске границе на самом Ибру, би се требало одлучити. Ниједна линија којом би се две заједнице одвојиле се не може лако повући. Извесно мешање је неизбежно, а могло би бити и пожељно како би се и северу и југу дала прилика за мулти-етничко помирење и налажење узајамног компромиса.

Заједнички одбор који би омогућио форум о сарадњи између севера и југа Митровице – и преко реке Ибар уопште – имао би смисла јер су многи проблеми и могућности у регији заједнички. Међутим, можда би било најбоље конфигурисати то као добровољан механизам у потпуности састављен од једнаког броја представника са обе стране реке Ибар – укључујући представнике не-албанских и не-српских заједница – без међународног учешћа. Како северна Митровица има функционалну локалну управу, ни тамо нема потребе за међународном улогом.

5) ЕЛЕМЕНТИ КОЈИ НИСУ ЕКСПЛИЦИТНО НАВЕДЕНИ У АХТИСАРИЈЕВОМ ПЛАНУ

Ахтисаријев план не обухвата питања која се ипак морају решити како би се осигурао оквир подршке за спровођење плана на северу. Главна међу тим питањима су царина, телекомуникације, енергетика (укључујући функционисање резервоара Газивода и хидроенергетских извора) и рудника Трепча. Такође, потребно је јасно навести да би се могло очекивати да спровођење Ахтисааријевог плана укључује:

1. учешће Срба са севера Косова у раду централних институција Косова,

2. синхронизовање локалних избора на северу са изборима у осталом делу Косова, и

3. одређено функционално присуство и повезаност косовских институција и општинских институција на северу.

а) ЦАРИНА, ЕНЕРГЕТИКА, ЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ТРЕПЧА

Царина, енергетика и телекомуникације су све питања која су дневном реду разговора између Приштине и Београда под посредством ЕУ. Како би се дала подршка остваривању споразума о имплементацији Ахтисаријевог плана, потребно је пронаћи могућност како се тим питањима позабавити и на статусно неутралан и на практичан начин.

Осим одбијања симболизма допуштања присуства косовских цариника на административној линији, Срби на северу Косова би вероватно одбили било какво убирање косовских царинских накнада на северу на робу која се користи на северу. То оставља отвореним могућност за споразум којим би се косовској царини омогућило снимање података на административној линији који би служили као подршка EULEX-у током обављања стварне контроле и наплате накнада у јужној Митровици за робу која прелази преко реке Ибар.

Дугорочно, међутим, договор о наплати царинских накнада на северу – за робу која остаје на северу (или се усмерава директно на север), које би могле  бити надокнађене укидањем ПДВ-а Србије и пропорционалним смањењем грантова од стране централних косовских власти за север општине – могао би бити могућ и пожељан.

Остављајући по страни питање имовинских захтева од стране српских подузећа и евентуалне либерализације телекомуникација и енергетског сектора који омогућава српским компанијама да отворено и легално раде на Косову, вероватно  ће бити потребно српским компанијама за телекомуникације и енергетику допустити да слободно делују на северу све док се не реше крупнији проблеми. Такође је потребно пронаћи начин да се омогући функционисање Трепче Север у контексту било каквог споразума о царинама између Србије и Косова. Такве мере би омогућиле српским заједницама на северу да се осећају сигурније у прихватању спрпвођења Ахтисаријевог плана.

б) СЕВЕР КАО ДЕО ШИРЕГ КОСОВА

Како би Ахтисааријев план био спроведен на начин којим се гарантује очување косовског територијалног и политичког интегритета, али и на начин који би га такође учинио прихватљивим за косовске Албанце, север би морао да развије органске односе са косовским институцијама. Северне општине би деловале као општине на Косову у складу са договореним одредбама, укључујући и примање средстава одређених планом и одржавање функционалних веза са централним институцијама. Општински избори на северу би били усклађени са изборима који се одржавају широм Косова. (Ове изборе би, међутим, водиле саме општине уз надзор и помоћ ОЕБС-а све док други договорени механизми не профункционишу). Срби са севера би гласали и били отворени за службу у централним нституцијама – укључујући Скупштину – без неопходног упућивања на статус тих институција. Поједини косовски Срби који би радили у централним властима би се претходно морали одрећи било каквих примања из Београда.

Финансирање од стране централних власти би се, барем делимично, користило за пружање услуга за невећинске заједнице на северу и за финансирање пословања канцеларије заменика градоначелника за немањинска питања. На челу ове канцеларије би био заменик градоначелника који би се бирао редовним

изборима. Тај заменик градоначелника и његова/њена канцеларија би такође могли бити означени – формално или неформално – као веза са централним институцијама. Званичници општинске управе би се редовно састајали са званичницима централне државе како би разговарали о одговарајућим питањима.

6) ЗАКЉУЧАК

Нити један документ сам по себи не може омогућити помирење, сарадњу и напредак. Ахтисааријев

план би, међутим, могао послужити као оквир који би омогућио да тренутни застој на северу уступи место процесу нормализације живота на северу и преко етничких линија. Нема документа, колико год детаљан био, који би гарантовао несметано спровођење и јасност по свим тачкама. Неки аспекти би морали бити разрађени у пракси. Међутим, обезбеђивање механизма за све стране како би отпочеле са деловањем и интеракцијом на начин који не представља изазов основним интересима или не повећава непотребне бриге био би добар почетак, све док обе стране приступе спровођењу са разумевањем да наставак сукоба не служи њиховим интересима.

Уколико имате било каквих питања или су Вам потребне додатне информације о било ком аспекту овог документа, молимо Вас да контактирате: Gerard M. Gallucci

gerard.gallucci@transconflict.com

Категорије:Документи