ДЕШАВА СЕ...

АЛЕКСЕЈ АЛЕСАНДРОВ: Отац је био војни инжењер и често је, послом, током свог радног века путовао у Србију и Босну, упознавао тамо људе, дружио се са њима и причао о њима. Он је заиста био заљубљен у ту српску душу. И кад је почео рат у Босни одмах је спаковао ствари и рекао: „Идем“. Нико га од тога није могао одвратити!


Рус даје живот за српску браћу

11.11.2011. 13:03

AAУ недељу по подне, на Војничком гробљу у Вишеграду, током откривања споменика руским добровољцима који су се борили у српским јединицама током минулог рата у Босни, један корпулентни младић је и стасом и гласом и својом причом привлачио пажњу скоро свих учесника великог чина српске захвалности руској браћи по крви и вери.
Алексеј Александров (26) је син Александра Александрова из Санкт Петербурга, руског добровољца који је погинуо у ратним окршајима 21. маја 1993. године близу Сарајева.
Носио је униформу Војске Републике Српске и, како сведоче неки од његових сабораца током ранијих ратних окршаја код Вишеграда и Скелана, био је борац кога би пожелела свака војска на свету.
Као Бикавац, високи и широки Алексеј је имао само седам година кад му је отац, приликом одласка на Балкан, оставио завет:
– Рекао ми је тада да иде да ратује за своју православну српску браћу и да ја, ако се њему нешто деси, морам једног дана доћи у Србију и Босну, упознати српски народ и ако затреба исто га бранити… Ето, већ пет година живим на Палама и осећам се одлично – започео је Алексеј сведочење о испуњењу очевог завета.
Ипак, прво је прелистао неколико страница из ратне приче о јуначком страдању његовог оца.
– Отац је био војни инжењер и често је, послом, током свог радног века путовао у Србију и Босну, упознавао тамо људе, дружио се са њима и причао о њима. Он је заиста био заљубљен у ту српску душу. И кад је почео рат у Босни одмах је спаковао ствари и рекао: „Идем“. Нико га од тога није могао одвратити – прича Алексеј.
Пуковник Александар Александров је после неколико жестоких ратних окршаја у околини Вишеграда, рањен на ратишту близу Скелана. Тешка рана и дуго лечење у Санкт Петербургу нису поколебали Александра. Обећање дато неким српским саборцима да ће се вратити одржао је и само што су ране зацелиле, поново се вратио. На жалост, велико јуначко срце одвело га је у смрт на сарајевском ратишту.
– О смрти мог оца многи су ми причали и све те приче могу да стану у једну реч. Отац је био „јунак“ и јуначки је погинуо. Поносан сам на њега – каже Алексеј, који је након рата од Републике Српске добио очеву пензију, а кад је напунио још неку годину сетио се и завета.

AA vojnicko groblje

– Долазио сам неколико пута са мајком на Пале, причао о томе да бих желео да ту живим и на наговор неких очевих сабораца одлучио да на Палама упишем факултет 2006. године. У ствари, нису они мене много ни наговарали – каже кроз осмех Алексеј, који је на паљанском Универзитету уписао српски језик и књижевност и већ стигао до краја.
– Остало ми је још неколико испита и готово. А после, видећемо, постоје разне комбинације. Данас живимо у времену кад се мало тога може поуздано планирати.
О студентским данима у земљи, за коју је његов отац положио живот и својим српским пријатељима, Алексеј прича са пуно љубави и поштовања.
– Верујте, дани и године проведени у овој земљи за мене су нешто велико, готово свето. Овде сам стекао много, много пријатеља, имам их у готово свакој варошици у Босни. Где год макнем, сретнем неког јарана, неко на кога могу да рачунам и ко на мене може да рачуна у сваком тренутку.
Алексеј невољно признаје да је због напуњених 26 година изгубио право на очеву пензију и да се сада мало теже финансијски сналази на Палама. Међутим, каже, успева да преживи захваљујући томе што повремено нешто преведе или нађе други посао.
– Добро, нешто пошаљу мати и баба од куће, нешто се овде заради, није проблем. Битно је да ћу још мало завршити факултет, а после може да се деси свашта – поново шири осмех Алексеј, тешко признајући како је на неколико корака од брачних вода са девојком Милицом, „кршном Херцеговком“.
– Само, пазите „Вести“, ако Милица ово прочита могу да се пакујем и враћам у Русију!
На крају, Алексеј је још признао да би, ако затреба његовој браћи, кренуо очевим путем и да би, ако затреба његовој браћи, дао и оно што је дао његов отац.
Кад човек упозна Алексеја Александрова и, уз то, чује са стране неколико сјајних речи о овом руском младићу, остаје му само да себи каже: „Данас сам имао много среће“.

*Живим свој живот
– Не знам да ли неки Бошњаци са којима повремено имам контакт знају да је мој отац ратовао и дао живот за Српску, али то ме не интересује. Ја овде живим свој живот, трудим се да никога не оптерећујем са причом о мом оцу. За сада нисам имао проблема нити у Српској, нити у Федерацији. Мислим да су овде људи хиљаду пута бољи од оних слика какве у свету круже о њима. Овај народ треба добро упознати да би га заволео – каже Алексеј.
*Обећање
Током откривања и освећења споменика руским добровољцима, Алексеј је пришао споменику, клекао испред њега и пољубио очево име које се, заједно са још 36 руских добровољаца, налази уклесано у подножју каменог споменика.
– Ово је за мене велики знак српске захвалности мом оцу и његовим друговима који су дали живот за ову земљу. Увек ћу овде долазити и палити свеће за оца и његове саборце – обећао је Алексеј.

/З. Тмушић – Вести/

1 reply »

  1. И Срби у Београду ратују за своју православну браћу!
    Све сам шљам до шљама и олош до олоша се сјатио у Београду!
    Њих не интересује шта се дешава са српским народом, то су изроди!
    Немају основну културу опхођења, а да знају шта је православна душа!
    Опростите ми што сам овако груба, али то је чињенично стање!
    Сви глуматају неку господу у добрим аутомобилима, причају на мобилни, педеришу се, облаче се као Сотоне и мисле да су неке фаце! Некултурни и бахато безобразни!!!!!
    Свака част изузецима!!!

    Свиђа ми се