ДЕШАВА СЕ...

Шефови држава и влада земаља чланица еврозоне почињу застрашујуће да личе на онај караван председника бивших југословенских република с почетка деведесетих година који се, без икаквих резултата, селио из једног главног града у други…


Ружа Ћирковић: Драма у Европи – има ли ко да спаси Грчку и Италију

субота, 12 новембар 2011 13:59

Сећате ли се Мими Папандреу? Између ње и Берлусконијеве Руби само је једна разлика, Мими је успела да се уда за свог Берлусконија, исто тако познатог грчког имена – (папа)Папандреу. Његова је америчка прва супруга запретила да ће основати конкурентску политичку странку, а Мими се средином деведесетих година забављала намештајући и смењујући грчке министре.

Ни тиме изазвани раскол у странци супруга није је приволео да се одрекне политике. Политика се срећом одрекла ње. Да ли су Мими и Руби уништиле Грчку и Италију? Нису. Али су оне лакмус папир који показује зашто су две лепе земље пред пропашћу. Због превише љубави за живот, а премало љубави за ред и рад. Али, да ли само због тога?

Тријумф просечности

Шефови држава и влада земаља чланица еврозоне почињу застрашујуће да личе на онај караван председника бивших југословенских република с почетка деведесетих година који се, без икаквих резултата, селио из једног главног града у други. Док једна по једна евро-економија пада гушећи се у дуговима, европски лидери са немачком канцеларком и француским председником на челу најављују и одјављују самите иза којих остају одлуке чији садржај нико не разуме, па ни они сами, и оснивају спасилачке новчане фондове којима недостаје једино новац. Министарство иностраних послова Француске саопштава да последњи самит у Кану и није био толико скуп, сића – 20 милиона евра, али – не, каже увек боље обавештени француски политичко-сатирични лист „Оковани патак“, целих 80 милиона евра. Нико не зна ни шта је било јуче, а камоли шта ће бити сутра. Ни берзе. Цене акција, нафте и злата крећу се час горе, час доле, наизглед ничим изазвано. Све европске економске прогнозе за следећу годину ревидиране су у четвртак надоле.

Очито неспособна да се суочи са чињеницама, преспора да на њих реагује и неспремна да доноси болне одлуке, европска политичка елита се таман, после годину и по дана премишљања, одлучила да отпише пола дугова банкротираној Грчкој, кад се колико је дуга на финансијском леду оклизнула огромна италијанска економија. Све са својим вицкастим премијером који је „од наше државе направио спрдњу“, како је прошле недеље завапио један посланик. Италијани до краја ове године морају да рефинансирају 37 милијарди евра државних обвезница, а током следеће још 307 милијарди, а камате по којима би то рефинансирање на светском финансијском тржишту требало да обаве нарасле су на неподношљивих преко седам одсто, упркос спорним, а упорним интервенцијама Европске централне банке. Главни поверилац италијанске државе су француске пословне банке. Међународни монетарни фонд, нови италијански протектор, укључио се у процедуру убеђивања Кинеза да без великих политичких условљавања са својим новцем уђу у европске спасилачке фондове. Италија је прва велика западна држава за коју ће се побринути ММФ.

„Ово што се дешава у Европи јесте последица и кризе елита, али и ствар много дубља од тога“, каже за Данас др Младен Лазић, коме су елите ужа специјалност. „Криза елита само је део опште системске кризе капитализма која се има захвалити и чињеници да је нестало изазова какав је био социјализам, нема више такмичења као капиталистичке филозофије која важи подједнако и у економији и у политици, нема другог политичког модела према коме би се могла показати нека предност. Унутар самог Запада, расуле су се радничке партије и раднички синдикати, оне снаге које су држале систем под контролом. Нема више ни спољашњих изазова ни унутрашње противтеже“, каже Лазић. Зато је, сматра он, систем почео да исказује своје најгоре особине на разним плановима, између осталог и на плану елита. „Пошто су елите релативно мале групе људи, индивидуални квалитети су јако важни за то како ће елите да функционишу. Зато није безначајно да ли су на челу људи који су изузетних способности или су на челу релативно просечни људи. Раније су они могли бити изузетни и доносити изузетно добре одлуке, а изузетно лоше одлуке су контролисане унутар система разним полугама контрамоћи којих више нема.“

Лазић сматра да данас недостају појединци са визијом, да практично и нема таквих међу политичарима. „Имали смо у случају Барака Обаме политичара који се представио као да има визију, а показало се да је у ствари нема, да је његова визија била само још једна маркетиншка продаја. Јако велики број политичара у најутицајнијим државама су релативно просечних квалитета што је озбиљан проблем, али је још озбиљнији проблем што бирачи пристају на људе осредњег квалитета. Узмимо, рецимо, француског председника Николу Саркозија. Он је добио масовну подршку средњих слојева у Француској иако је по свему што је говорио и заступао било потпуно јасно да је то човек који ће радити против самих средњих слојева. И то је морало да буде јасно образованим људима у Француској. Они су га свеједно подржали зато што су мислили да је социјалистичка партија пасе.“

Али, сматра др Лазић, сада се нарочито пред Европском унијом јавља прави изазов. „Сада смо у том смислу пред једним раскршћем и можемо да кажемо: или ће се пронаћи политичари који имају далеко натпросечни капацитет за решавање насталих проблема или ће систем доспети у врло озбиљну кризу, пре свега кад је реч о ЕУ, која ће током наредних десетак година бити пред драматичним одлукама“. Лазићу је очигледно да садашња немачка и француска елита, које носе економско уједињење ЕУ, не делују као заступници општих интереса Уније него као заступници пре свега своја два национална интереса у њиховој тренутној хармонији. „Уместо Ангеле Меркел и Николе Саркозија морају се наћи политичари који су у стању да наметну општи интерес Уније властитим националним интересима. А за то треба огромна снага и ауторитет.“ Лазић, међутим, такву личност тренутно не види у Европи. „Да би се данас дошло у врхове политичке елите, мора се проћи огромна бирократска процедура коју најбоље пролазе релативно просечни људи, они који су у стању да се снађу у тим заверама уског круга. А други, популистички, начин је јако опасан јер може лако да исклизне ван демократских оквира.“

Мастрихтски дебакл и фини Финци

Да ли је, сем осредњих европских политичких елита, за драматичне актуелне догађаје у еврозони, а посебно за проблеме Грчке и Италије, одговоран и сам, за неке од чланица презахтеван систем евра? У њему се од 27 чланица ЕУ налази њих 17, од којих некима као што је Грчка ту вероватно није било место. Од десет држава које су одбиле да уђу у систем евра, за три – Шведску, Данску и Велику Британију – у том би се систему сигурно радо нашло место. Од 17 чланица еврозоне мастрихтске је критеријуме – буџетски дефицит 3 одсто, стопа задужености највише 60 одсто БДПа – од увођења евра до данас поштовала у потпуности само једна једнина – Финска. И што је још занимљивије, доследније су те критеријуме поштовале чланице ЕУ ван еврозоне, какав је случај са Шведском на пример, него оне у самој зони.

На питање да ли је систем евра крив за невоље Грчке и Италије, др Бранислав Пелевић, професор Мегатренд универзитета, категорично одговара са – не.

„Да ли су економије Грчке и Италије имале штете од уласка у еврозону? Италија дефинитивно – не. Да ли би за Грчку било боље да је постала чланица Европске уније, али не и еврозоне, са драхмом којом би мало могла да манипулише?То се питање можда поставља, али проблеми Грчке нису у еврозони него у превеликој јавној потрошњи, ништа јој ту није скривила еврозона“, каже др Пелевић.

Он чак тврди да је Италија од евра имала користи. „Ту нема никакве дилеме, евро је Италији био од користи. Питање користи код Грка јесте мало дискутабилно, јер се ради о нестабилној економији која би са сопственом валутом могла мало да манипулише дефицитима“, каже др Пелевић и закључује: „Дакле, да ли је еврозона штетила економијама Италије и Грчке? Апсолутно – не. Напротив, правила еврозоне иду у правцу јачања дисциплине у националним економијама и баш је недисциплина у поштовању правила еврозоне, поготово у случају Грчке, довела до проблема са којима се сада суочава“.

Др Ђорђе Ђукић, професор Економског факултета у Београду, такође сматра да је недисциплина кључни узрок невоља са којима се суочавају презадужене Грчка (дуг 147 одсто БДП) и Италија (дуг 120 одсто БДПа или око 1900 милијарди евра). Али он сматра да су мотиви већине чланица еврозоне да у ту зону уђу били нереални. „Уласком у евро-зону, тим државама су постали доступни кредити по много нижој цени односно много нижим каматама него што је био случај док су имале своје националне валуте. То у старту није било реално. То је стварало привид процвата коме је још више допринела чињеница да је средином 90-их година прошлог века створено опште лудило давања јефтиних кредита по сваку цену. То је додатно подстакло еуфорију од Америке преко Европе, па надаље и стварање привида да ће тржиште некретнина и берзе још дуго да расту. Истовремено је било каква контрола из Брисела изостала, мастрихтски критеријуми су доживели тотални дебакл“, каже др Ђукић. Њему је логично што се ових правила дисциплинованије држала Шведска, јер брине о здрављу своје националне валуте. „А о евру брину сви и нико не брине, то је суштина“, каже он. Нереално приказујући ризик, огромне приносе имале су и банке повериоци, док све није отишло дођавола и док се није показало, каже професор Ђукић, да „уколико на дужи рок немате тежњу ка фискалној унификацији, јединствена валута је апсолутно неодржива, ако се за десет година постојања евра земље које су биле на периферији у нивоу конкурентности нису приближиле језгру монетарне уније, јединствена валута је неодржива“. „А оне се нису приближиле делимично и зато што је Брисел био толерантан према њиховој недисциплини“, каже професор Ђукић. Мада недисциплину окривљује за све, он ипак признаје да му је, као неком ко се тридесет година бави монетарном економијом, било неприродно очекивање да израсте здрава валута на дужи рок, попут немачке марке, а да имате регије дијаметрално различите по степену развијености, нивоу продуктивности, мобилности радне снаге, цене капитала.

Једном речју, недисциплинованој Италији и Грчкој евро је омогућио да се задужују по цени прикладнијој немачкој привреди него њиховој, а онда кад су се презадужиле, онемогућио их је да обезвређивањем сопствене валуте, коју више нису имале, те дугове избришу или сведу на за себе прихватљиву меру.

Кинески грех

Ако није евро, да ли је за проблеме држава еврозоне крива политичка и економска експанзија Кине? Да ли је те невоље ако не изазвала, а оно бар погоршала.

„Посредно је Кина на то можда и утицала, али директно – не“, каже професор Пелевић.

„Цела ова криза, од Лиман Брадерса па надаље, има корене у глобалним дисбалансима у светској привреди између енормних суфицита Кине и енормних дефицита Америке. Поплава кинеских суфицита, учинила је новац јефтиним и довела до снижавања каматних стопа, чиме је храњена страшна недисциплина држава као што су Италија и Грчка. Цела та атмосфера са кинеским суфицитима је тој недисциплини погодовала. Тако је Кина посредно можда и утицала, али директно – не. Јер, европске државе немају енормне дефиците у економским односима са Кином као што их има Америка. Ако би Америка на то и могла да се жали, Европа не може“, каже професор Пелевић. Он подвлачи да Кина директне везе са европским проблемима нема ни преко спољнотрговинских дефицита. „Чак и италијанска текстилна индустрија тешко да је погођена експанзијом кинеских производа, јер они се ни ту не сударају са Кинезима, није то иста гама производа. Изворни проблеми Италије нису у спољнотрговинском него у буџетском дефициту, као што је случај и код Грчке. Дефинитивно, Кина није међу приоритетним узрочницима кризе ни у Италији, ни у Грчкој. Ако неко око тога може да се брине, то су Американци, не Европљани“, закључује др Пелевић.

Тако испада да је свако ковач своје среће, а Италија и Грчка ковачи свога дуга.

Бруталност с оне стране Атлантика

У једној од својих последњих колумни у америчком Њујорк тајмсу, нобеловац Пол Кругман поигравајући се на тему „а кофа је бушна, о мајсторе мој“ код нас познату из песме-пошалице ансамбла „Седморица младих“, без дипломатског пардона закључује да је „евро смртоносна замка, а плана спасења нема“. „Можда ће европске вође успети да смисле одржив план спасавања. Надам се да ће тако бити, али не очекујем такав исход. Горка је истина да се евросистему изгледа лоше пише. Још је горча истина да је, с обзиром на његов учинак, за Европу и боље да се што пре распадне.“ Тако Кругман.

Др Ђорђе Ђукић без размишљања оптужује Кругмана за брутално заступање америчких гледишта, а сам за еврозону предвиђа следећи расплет: „Мој је осећај да ће развијени део Европе бити спреман да плати енормну цену свих ових промашаја, тако што ће њихови порески обвезници у потпуности санирати њихове банке, покрити све ове губитке, а онда отворити простор да на принципу добровољности једна по једна земља излази из еврозоне. Али, подвлачим, поступно, јер одједанпут то не би било могуће пошто би настао потпуни колапс и социјални ломови“.

Не бојте се за штедњу у еврима

Чак и много више него грађани у Србији, за своју штедњу ових недеља и месеци брину улагачи широм Европе. Зато су анкете и анализе о томе у коју је валуту најбоље склонити уштеђени новац тема готово свих озбиљнијих новина. Тако Детлеф Ретингер, кога на угледним финансијским порталима представљају као искусног аналитичара девизних тржишта и трговца дериватима, дели мишљење наших саговорника око најбољег решења за еврозону: прво стабилизација дестабилизованих држава, а онда пореска унија, по сваку цену. Иако рачуна на велики отпор у кризом погођеним земљама, он штедишама поручује да се „распад монетарне уније, по свему судећи, неће догодити, па да је бекство из евра претерано, а његово масивно обезвређивање преко инфлације такође невероватно мада се следећих година мора рачунати на више стопе инфлације него досад“. Инфлација ће, међутим, погодити све валуте. Ретингер не брани операције диверсификације штедње на различите валуте, „има их сигурнијих од евра, има и оних на које се добијају више камате, али такве инвестиције нису без ризика“. „Франак, јен и долар нису добре алтернативе“, али се, по њему, о канадском, аустралијском и новозеландском долару, норвешкој и шведској круни можда може размишљати. „Али права алтернатива је бразилски реал“, каже Ретингер.

Др Ђорђе Ђукић каже: „Ситне и средње штедише, дакле са штедњом до 10.000 евра, немају избора. За њих нема друге опције сем евра. За њих је битно да им се куповна моћ смањи најмање могуће. Штедњу у еврима треба да држе у сигурној банци и уз пристојно укамаћивање од око 5 до 5,5 одсто на годишњем нивоу. Не у оној банци која нуди највише камате него у банци која је сигурна. А које су то, није то тајна информација, нека се распитају, зна се то по чаршији. На клизање евра према долару не би требало да обраћају пажњу. За њих је битна куповна моћ уштеђевине према курсу домаће валуте“.

(Данас)