ДЕШАВА СЕ...

Конузин пали светло Србима у мрачном подруму у који их је утерао Борис


Конузин пали светло Србима у мрачном подруму у који их је утерао Борис

Конузинова друга рунда, три паразитске константе српског слома и паника ба Тадићевом броду

* Конузинов утицај – баш ме брига, назовите га и мешањем у унутрашње ствари земље – данас је Србији потребан таман онолико колико њене елите раде против интереса земље, колико западни дипломате лакше пролазе кроз српске институције и медије него што ујутро размазују путер по тосту

* Будимо реални, немам илузија да је данас могуће водити Србију сасвим без обраћања пажње на захтеве западних амбасада, али та ствар се толико отела и њој се домаћа елита толико препустила да је Конузиново мешање заправо редак покушај успостављања противтеже

* Није неопходно да будемо русофили да бисмо тај утицај и то мешање препознали као један од ретких обећавајућих процеса на политичкој сцени

* Конузин сведочи да Русија – чији став се у Србији снажно осећа чак и кад се Москва овде ни за шта не пита – гарантује да Србија није осуђена на жуте и њихове пратиоце и да постоји живот изван овог што га Борис укида представљајући га као једини могућ

* Русија се изборила за више утицаја у Србији него у било којој влади после Петог октобра, тај утицај још увек неће бити довољан да Србију изнесе на зелену грану, али је помера у том правцу

КАД Ђелић, Чанак и Кораћ – три паразитске константе српског слома – крену углас да бране Србију, не питајте тада ко је Србију напао, већ какву јој тај што је напао корист чини. Јер нема у Србији те жалости у којој би ова три витеза пропустили прилику да буду смешни; нема те крви коју не би окусили; нема те прилике коју би пропустили да јој пребаце како су је људске вредности оставиле и, коначно, нема тог објашњења како су тек у тој Србији срушених вредности њих тројица нарасли да се њихова реч чује.

Према тој тројици парохијалних мислилаца универзалних погледа, Србију Бог није напустио ни кад су јој бацали бомбе на главу; с њом је остао и кад је њена поља посетио облак скакаваца назван „демократска власт“; Бог је био са Србијом и кад су јој отимали Косово; и кад је постала толико опљачкана и бедна да јој се више ни дахије нису чинили тако рђавим. Али, по њима, Бог Србију напусти кад год уста отвори руски амбасадор.

Зашто би било другачије овај пут, кад је Александар Конузин на напредњачком скупу у Нишу изговорио да је та странка „постала један од главних показатеља расположења грађана Србије“.

«Тврдећи да се Конузин умешао у изборну кампању и тиме понизио Србију, Кораћ је њено достојанство чувао као човек који има више гласача међу странцима из дипломатског кора него међу грађанима.»

Наравно, ове три нинџе српске транзиције, колико год их слабо разликовали, занимљиве су искључиво као представници три различите групе мотива из којих се последњих месеци напада свака помисао о руском утицају у Србији.

Тврдећи да се Конузин умешао у изборну кампању и тиме понизио Србију, Кораћ је њено достојанство чувао као човек који има више гласача међу странцима из дипломатског кора него међу грађанима. Зато је његов напад заправо један поносан узвик „препоручујем се“ и израз захвалности једног политичког кантаутора што га ево већ једанаест година не мимоилази место у парламенту, а да је у Србији лакше ископати нафту него његове гласаче.

То ће рећи да је Кораћев напад на Конузина тек обраћање његовој изборној бази, дакле западним дипломатама и, наравно, једно смерно подсећање да је још ту, прпошан и амбициозан за мењање Србије као никад до сад. А они, ако га се сете, сете.

Најгабаритније дете на сиси Србије, Чанак је решио да ту милост заслужи тако што ће овај пут бити и бржи и екстремнији од Чеде и Вука. Борећи се за таман онолико бирача у Србији који верују да су Христа разапели Јевреји, али они руски, Чанак зна да их – бирача – нема за сву тројицу, као што их нема ни да Вук, Чеда и он заједно поделе мандате. Зато му се захтев за протеривање Конузина учинио недовољно јаком поруком, па се исправио рекавши како су амбасадорове речи код напредњака заправо Путинова претња суверенитету Србије, што је озбиљан домаћи задатак чак и за недостижног Вука Драшковића.

«Остало је још да измеримо Вучје срце или боље рећи његову способност расуђивања да своју будућност веже за Бориса или за последњу моћну земљу где га још некако гледају.»

Онај, међутим, ко може да наслути величину срца Боже Ђелића зна да да би он стиснуо да Конузина оптужи за мешање у унутрашње ствари Србије само под условом да је млеко пресекао нечим кратким или да му је наредио Борис. Ако је ово друго – јер и у њему куца Божино срце – не би ме зачудило да је Борису група оних амбасадора који се иначе не мешају у унутрашње ствари Србије поручила како је ово са Божом мало, и да је права мера ствари да Вук Јеремић Русима упути демарш. Тако да је остало још да измеримо Вучје срце или боље рећи његову способност расуђивања да своју будућност веже за Бориса или за последњу моћну земљу где га још некако гледају.

Наравно, овај нови суверенистички покрет међу Србима има само једну малу ману. Наиме, да није било странаца – оних других наравно – они никад не би владали ни киоском у крају ни Србијом, посебно не неколико пута. И то, наравно, не треба превише објашњавати. Е сад, неки принципијелнији међу нама рећи ће да у унутрашње послове Србије не треба да се мешају ни западни ни руски амбасадори, са чиме бих се у начелу сложио. Претходно ћу злоупотребити простор да објасним малу разлику између тих утицаја, поучен себичним примером сопствене коже.

Кад је Конузин пре три године у српским медијима захтевао да Београд врати имена улица совјетских хероја, то ми се није много допало. Истина, и сам сам се залагао да се маршалу Толбухину и генералу Жданову врате улице, али сам написао да није лепо да амбасадор једне истински пријатељске земље притиска српску власт преко српских медија. Како сам касније чуо, амбасадору се текст није допао, па се још и наљутио.

«Ни неустрашиви борци против политичке и тајкунске мафије, попут антикорупцијског савета Верице Бараћ, који су, на пример, искасапили и власт и олигархе у свом извештају о притисцима на медије, нису приметили да на новине и телевизије утичу странци.»

Две године касније, кад је Цветковићев кабинет славио две године власти и кад је већ постало јасно да је историјски задатак Срба да тај кабинет преживе, амбасадори Вордсворт и Ворликова су у српским медијима дозволили себи да оцењују рад српске владе. Кад сам у једним дневним новинама где сам иначе имао колумну написао да је њихово оцењивање владе скандалозно, нисам чуо да је ту неко био љут, само што сам добио отказ. Разумели смо се?

Није ту реч о разликама ни у квалитету, ни у начину, а ни у ефикасности утицаја између Конузина и западњака, тек тад сам разумео зашто је утицај западних дипломата у Београду таква тајна да о њој не говоре чак ни храбри, већ само глупи. На пример, ни неустрашиви борци против политичке и тајкунске мафије, попут антикорупцијског савета Верице Бараћ, који су, на пример, искасапили и власт и олигархе у свом извештају о притисцима на медије, нису приметили да на новине и телевизије утичу странци. Тако да сам, на крају, чињеницу да се у српским новинама странци понекад обрачунавају и са домаћим политичарима и са олигарсима, док ови наши свемоћни скривени и нескривени власници медија то никад не раде странцима – приписао сопственој грешци у расуђивању и ствар препустио паметнијима.

И ту смо код тога зашто сам подржао Конузиново дрско тражење Срба на безбедносном скупу код Соње Лихт и Ивана Вејводе и зашто подржавам његов наступ код Томе Николића.

«Није отишао у Јагодину да саставља владу. Није тражио од Бориса да му прода неку државну фирму да би га подржао за Европску унију.»

Одмах да рашчистимо то о француским собарицама: да, Конузин се меша у унутрашње ствари Србије. Да, само што он у истој тој Србији није отишао у београдску средњу школу и поручио старијим малолетницима да се ману размишљања о Косову јер то угрожава будућност Србије верујући ваљда да ће деца, кад дођу кући, оптужити родитеље за националну саможивост и субверзивни рад против будућности потомака. Није отишао у Јагодину да саставља владу. Није тражио од Бориса да му прода неку државну фирму да би га подржао за Европску унију. Није тражио од Срба да престану да причају о 1999. причајући им да ни Немци 1945. нису причали о рушењу Дрездена.

Није Србији нудио стратешки споразум, али да пре тога пристане да противзаконито и без тендера потпише уговор о градњи метроа. Није подигао целу своју локалну агентуру политичара и аналитичара да Борису непрестано понавља шта ће му се све десити ако не пристане да му Брисел напише резолуцију о Косову за Генералну скупштну УН. Није му рекао да ће му подићи муфтију Зукорлића ако не смири доживљај са Косовом. Није му рекао да ће видети како изгледа пакао ако Пајтићу не усвоји статут Војводине. Није му рекао ништа од тога.

Дакле, да, Конузин се меша у унутрашње ствари Србије, али фигуре су тако поредане да је његово мешање Србији на ползу.

«Кад ће Ненад Чанак урадити нешто корисно за Србију? Када Сријем постане део Хрватске или пре тога?»

Кад ћемо моћи да очекујемо да се на исти начин у ствари Србије умеша Божа Ђелић?

Тек кад његовим страним пријатељима продамо и земљу, и ваздух, и воду, или пре тога?

Кад ће Ненад Чанак урадити нешто корисно за Србију? Када Сријем постане део Хрватске или пре тога?

А Жарко Кораћ? Само да његова амбасадорска изборна база обезбеди његовој странци 126 места у парламенту?

Елем, од времена кад сам био против Конузиновог медијског рата за београдске улице у Србији се много тога променило. Пре свега у томе што је отпор њене власти и елите колонијализацији сасвим престао, што је за то време њена елита – и политичка, и интелектуална, и медијска – тако просејана да је данас оно што је од ње остало да се бори за истинске интересе Србије проглашено фриковима и екстремистима.

Отуда је Конузинов утицај – баш ме брига, назовите га и мешањем у унутрашње ствари земље – данас Србији потребан таман онолико колико њене елите раде против интереса земље, колико западни дипломате лакше пролазе кроз српске институције и медије него што ујутро размазују путер по тосту.

Будимо реални, немам илузија да је данас могуће водити Србију сасвим без обраћања пажње на захтеве западних амбасада, али та ствар се толико отела и њој се домаћа елита толико препустила да је Конузиново мешање заправо редак покушај успостављања противтеже, оног минималног националног буђења у коме бисмо макар гласно и без стида да ћемо бити проглашени за маргиналце и екстремисте могли да говоримо да правац којим земља иде није у српском интересу, већ сасвим против њега.

Зато није неопходно да будемо русофили да бисмо тај утицај и то мешање препознали као један од ретких обећавајућих процеса на политичкој сцени.

«Наравно, не треба претеривати: напредњаци у суботу нису постали руска странка у Србији и не бих рачунао с тим да ће Тома Николић вратити руску химну на свој телефон. Али рецимо то овако: Руси су могли у Србији да пронађу и много ближе, па и лојалније партнере. Али Русија је велика земља, навикла да између, рецимо, 20 одсто утицаја у новој власти и сто одсто утицаја у вечитој опозицији – бира ово прво.»

А отуда и паника међу тадићевцима. Прво, Конузин својим наступима пали светло Србима у овом мрачном подруму у који их је утерао Борис, уверен да ће, док они напипају врата, он напољу опослити ствари без њих. И да ће такви Срби, чим изађу напоље, препознати њихова лица, и Борисово, и Божино, и Чанково, и Кораћево – и да ће некако знати шта ће с њима.

Друго, Конузин сведочи да Русија – чији став се у Србији снажно осећа чак и кад се Москва овде ни за шта не пита – гарантује да Србија није осуђена на жуте и њихове пратиоце и да постоји живот изван овог што га Борис укида представљајући га као једини могућ. Треће, успостављање равнотеже утицаја, макар оно било на свом почетку, осветљава Србији пут према стабилности.

Она склања са сцене целу ову менажерију живописних бандита, чија је једина препорука што су се зарекли да ће од Србије направити таман оно што њени непријатељи држе за подношљиво. И зато не бих рекао да је случајно што су на Конузина најбешње реаговали баш најрепрезентативнији примерци тог простог облика политичког живота.

Наравно, не треба претеривати: напредњаци у суботу нису постали руска странка у Србији и не бих рачунао с тим да ће Тома Николић вратити руску химну на свој телефон. Али рецимо то овако: Руси су могли у Србији да пронађу и много ближе, па и лојалније партнере. Али Русија је велика земља, навикла да између, рецимо, 20 одсто утицаја у новој власти и сто одсто утицаја у вечитој опозицији – бира ово прво. Јер Русија на светској сцени данас не функционише на бази отворене конфронтације, па неће тако функционисати ни у Србији.

«Да ли је после Конузина она српска опозиција у чијој политици има проруских елемената – а ту поред Томе мислим и на Коштуницу, и на Двери, можда чак и на радикале – ближе или даље од стварања, ако већ не заједничке листе, а оно заједничког координисанијег наступа пред изборе. Да, управо онога чега се Борис панично плаши и против чега нема ни један једини одговор. Мало ли је толико од Конузина?

Са друге стране, иако многе од нас привлачи идеја о власти која би стопроцентно била окренута Русији, заборављамо да би та власт била третирана као одметничка. Она не би могла да функционише просто зато што не би била одраз глобалног односа снага и што би се налазила у сталним конфронтацијама са Западом све док не би била срушена. Тек, довољно је констатовати и на томе градити причу да се Русија изборила за више утицаја у Србији него у било којој влади после Петог октобра, да тај утицај још увек неће бити довољан да Србију изнесе на зелену грану, али да је помера у том правцу. И да, на крају, тај утицај не афирмише Тадићеву власт, најгоре од најгорег што можемо да замислимо.

Ако нам толико није довољно, чак ни под условом да подигнемо главу, погледамо кроз прозор и видимо да живимо у земљи која се налази у слободном паду, размислимо о још четири ствари које на политичку сцену уноси Конузинов наступ.

Прво, нема више моста између Бориса и Путина који није спаљен, и од тога ће штете имати само катастрофална српска власт.

Друго, размишљајмо да ли нас Конузинова акција куповине дела политичких акција код Томе и Тадићев бес због тога удаљавају или приближавају коалицији ДС-СНС, за коју паметни људи кажу да би била последњи ексер у српском сандуку?

Треће, да ли је после Конузина у Нишу Дачић – који уме да препозна догађаје пре него што буде касно и који се ваљда зато очајнички бори за ово исто што је са Русима урадио Тома – да ли је дакле такав Ивица сада решенији да Борисови владу брани до краја или да брани себе њеним крајем?

И, четврто и најважније, да ли је после Конузина она српска опозиција у чијој политици има проруских елемената – а ту поред Томе мислим и на Коштуницу, и на Двери, можда чак и на радикале – ближе или даље од стварања, ако већ не заједничке листе, а оно заједничког координисанијег наступа пред изборе. Да, управо онога чега се Борис панично плаши и против чега нема ни један једини одговор. Мало ли је толико од Конузина?

(Нови Стандард – http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-konuzinova-druga-runda-i-panika-na-tadicevom-brodu.html )

Категорије:ДЕШАВА СЕ...