ДЕШАВА СЕ...

ЈЕДНА ОД МНОГИХ ТУЖНИХ ПРИЧА ИЗ „МУЛТИЕТНИЧКОГ“, „НАПРЕДНОГ“, „ЦИВИЛИЗОВАНОГ“ КОСОВА.


Живот у српском делу Ораховца.

20. 11. 2011.

У Ораховцу пред Митровдан на оскудном бетонском игралишту ограђеном жицом неколико малишана је покушавало да игра кошарку. Ни кошарка, ни фудбал нису нарочито задовољство јер на часовима физичког никада нема довољно играча. Сва четири разреда ораховачке гимназије похађа укупно 10 ученика, мало за већину тимских спортова. Ипак, то је један од ретких извора забаве. Старом похабаном лоптом добацују се игре ради, јер на крају неће бити ни победника ни побеђеног.
Будним оком пратила их је професорка Наталија Бојић, која брине о њиховом здравом телу и духу. Тог дана је бар могла да како-тако одржи час.

Када наступе хладни дани, часови физичког васпитања држаће се у учионици.

– Када бих почела да причам шта нам све недостаје, та прича не би имала краја. Немамо ни спортску халу, немамо ни лопте, ни остале реквизите. Зими држим час у учионици, што је ван сваке памети, али шта ћеш. Радимо вежбе обликовања, важно је да време проведемо корисно и интересантно – слегла је раменима Наталија. Она има пуно разумевања за своје ђаке.

– Живот је овде монотон за младе. Немају пуно с ким да се друже, немају где да оду, па смо упућени смо једни на друге, толико да досадимо себи и једни другима. Када нема деце, онда ни живот не функционише онако како би требало – наставља професорка, коју су животне околности пре 12 година потерале из Пећи. Гимназија је улицу ниже од импровизованог школског дворишта.

Мала зграда, поодавно кречена и без видног обележја, старих попуцалих прозора које давно нико није отварао, налази се мало испод цркве Успења Свете Богородице.

Некада је била самопослуга и мања сала за разноразне свечаности Дома културе.

Али, већ више од деценију, у такорећи прикрајку српског Ораховца, јер је највећи део албански, у неколико десетина квадрата уче малишани.
– У овој згради смо после рата из 1999. године. Живи се ради и онако како се мора. Тешко је без иједног кабинета. Гимназија доста тога изискује, јер има предмета за које је потребна кабинетска настава. Само за информатику и рачунарство, који је обавезан предмет, успели само разним донацијама да набавимо компјутере – прича дугогодишњи директор Сава Галић.

Средња школа ради на смену са основном. Преподне једни, поподне други. И све у истом кругу. Посред ходника стара фуруна, једино грејање у хладне дане, ормар и решо, никако не указује да се иза зидова крије учионица. На зиду је окачен постер са сликама веселе и насмејане деце где, са погрешно исписаном речју „пријатели“. Иза огромне зелене биљке слика светог Саве. Српског грба и заставе нема у видном пољу.
У време одмора је необично тихо. Прошле године у школи су била само три гимназијалца. Сада их је девет у првом, а другог и трећег разреда нема.

– Две године нисмо уписивали ниједног ученика, тако да смо били на корак до гашења једине школе на овим просторима, јер до Грачанице, Митровице и Гораждевца је далек пут – објашњава Галић.
– Пре рата смо имали професора физике, хемије и математике, али се после све разбежало, и морали смо да се снађемо с онима који су се затекли овде, јер нико није желео да дође у Ораховац да предаје. Ипак, наш професорски кадар у потпуности одговара потребама наставе – каже директор Сава Галић.

Професорка Даница Великић на старој табли кредом исписује речи на руском. Час је држала за једну једину ученицу.

– Већ 28 година предајем руски језик овде и доста тога нам недостаје. Радимо као у ратном стању, у тешкој ситуацији, али држим час као да је све у реду. Деци говорим да уче и раде без имало страха – прича Даница.

У малој учионици са две праве ђачке клупе и неколико старих столова на којима стоје рачунари, распареним школским столицама, где се јасно види да су од којекуде, њен посао је и да их научи неким животним лекцијама. У скученој и тужној свакодневици ни тај посао није лак. О каквим сновима, надањима и перспективи причати у граду који углавном дели само тужна сећања.

– Понекад попричамо, али искрено избегавам те теме, не желим да се и ученици разочарају, јер смо сви ми на неки начин разочарани, али смо овде да радимо. Сама издржавам своју породицу. Они живе у Краљеву, а ја им шаљем за стан, за дажбине, струју, воду. Морам да издржим још неколико година, јер тамо немам кућу. Врло ми је тешко – прича она.

На путу до школе Ивана Филијовић, ученица четвртог разреда гимназије, нема прилике да се радује ни другарима из разреда, нити одмору када ће препричавати тајне у школском ходнику. Она нема приче и успомене из школске клупе, јер је била само ученик, а никада и тинејџер. Ивана је три године била једини ђак у гимназији. Сама је долазила, седела, учила и одговарала. Нема ниједан изостанак. Чак ни оне оправдане.

– У почетку је било тешко док се не навикнеш, а онда је мало лакше. Доста времена проводим у учењу, јер нема ко да одговара уместо мене. Сваког јутра идем у школу, после учим, па се прошетам мало, јер нема ни пуно простора за шетњу. И онда назад на учење. И то је то – каже Ивана.

Ова 18-годишњакиња је врло добар ђак. Стидљиво каже да јој је гимназија последњи корак у образовању.

– Нећу уписати факултет јер немам услова за то. Волим да цртам, па можда то наставим. Имам две старије сестре које су удате. Тата је умро и живим сама са мајком. Мама је домаћица и није јој лако. Највише бих волела овде да останем, али на овакав начин не бих могла да живим у Ораховцу.

Сви ученици који су после ораховачке гимназије уписали факултет, завршили су га, а многи у року, подичио се директор школе Сава Галић.
– Када упоредим са већим школама, овде се ништа мање не ради. Сви наши ученици који су уписали факултет, и завршили су их. И сам сам био ученик ове школе, а 39 година радим овде. И већ 50 година путујем из Велике Хоче четири, пет километара сваки дан. Као ђак сам ишао пешке, али сада је другачије – каже Галић.

 

Извор: vestionline

Категорије:ДЕШАВА СЕ...