АУТОРИ

Вековима се већ поган од погани, одасвуда из Света и Полусвета, на Тужно Племе Србско обрушава, да га сатре и затре, да га из Књиге Живота брише и испише…


Добро јутро, Мајко Србијо!

    

Драган Симовић

     Тужбалица Србског Песника…

Браћа ми се закрвила,

Сестре ми се завадиле,

И Род ми се разродио.

 

Jа никога одвећ немам

У племену разореном

Још орлови и гаврани;

Још ждралови, сове, вуци;

Још соколи, гује љуте,

На Језику од Предака

Нешто мудро да прозборе.

 

Што од Рода још остаде

Ни живети, гле, не уме!

Дан, тужан и сетан. Магла попанула понад Словенског Дунава. Магла, лепљива и љута, од дима и отрова. Гране дрвета, мокре и оголеле, црне се у магли. Нигде ништа не видиш, нигде ништа не чујеш.

Све утихло, све умукло.

Студен се, позне јесени, у кости увлачи.

У крвоток. У мисли. У снове.

Студен и влага!

Добро јутро, Србијо!

Нико не отпоздравља, нико се не одазива.

Нико ни са ким не збори, нико се ни са ким сусреће, нико никога не жели нити да види нити да чује.

Свако се увукао у властиту љуштуру, и шути.

Шути и кути! како кажу моји Горштаци Херцеговци.

Тешко је Србству у Земљи Србији.

Тешко му је на Родини, на Груди Родној.

Вековима се већ поган од погани, одасвуда из Света и Полусвета, на Тужно Племе Србско обрушава, да га сатре и затре, да га из Књиге Живота брише и испише.

Много је погани, и све ју је више, у Свету и Полусвету, а Срба је мало, и све их је мање!

Једно Племе против тушта и тма погани белосветске!

Једно Племе Ратника Светлости, гле, против Мрака свих светова и свих иних полусветова!

Лако би Србство против те погани, но не зна Србство како ће против оне погани у Роду својему!

То мучи Србство, и то га разара и разједа.

Сви се са свима завадили, сви се са свима закрвили!

Нико ни са ким нити збори, нит ромори.

А онда је и издајство кренуло. Мукло и подмукло. Издајство и велеиздајство!

Издајство је страшније од смрти! То су знали сви наши Велики Преци, Синови Светлости, што су се Вертикале Божанске држали.

Ко изда Племе своје, ко изда Род свој, тај се из Свете Књиге Живота на све векове брише. Он може бити жив, али је, уистини, мртав. Привидно жив, а одистински мртав! Жив а мртав! Најстрашнија смрт, и најтужнији мртвац!

Њега се и Преци и Потомци стиде, па му се ни име у Роду не спомиње.

Он је један безимен предак, онај предак којега није било, нити ће га икада бити. Ни у овоме ни у ономе свету.

Добро јутро, Србијо! Добро јутро, Мајко!

Још има оних који те љубе и славе, који те милују и мазе.

Има још Синова и Кћери, Србијо, чија се имена великим словом пишу.

Нису сви изроди и одроди, нису сви издајници и велеиздајници.

Заборави њихова имена, Србијо! Заборави за сва времена! Заборави као што их је и Песник заборавио.

Што да ми памтимо њихова имена, кад ни они сами не знају како се зову!

Ни они сами, јадни и кукавни, не знају ни ко су, ни чији су!

Не знају одакле су пошли, не знају куда и камо, ни зашто иду!

Добро јутро, Мајко Србијо!

Још има оних који Ти се радују, оних који Те свим бићем својим љубе!

Још их има! Има их, има!

1 reply »

  1. IMA, IMA NADE…!!!

    Da još uvek ima nade,
    Za sve Srpske nomade,
    Za sve one koji žele,
    Da žive i da rade.

    Za sve one koji žele,
    Svoje potomke da hrane,
    I od svih mogućih zlotvora,
    Sviju otadžbinu brane.

    Očistimo izdajnike,
    Iz svojih redova,
    I spasimo obraze,
    Svojih očeva i dedova.

    Postanimo bedemi.
    I neosvojive barikade,
    Da zlotvori ne mogu,
    Ništa da nam rade.

    Moraće nas zaobići,
    U velikom krugu,
    Pa se kući posvetiti,
    Svom sopstveno dugu.

    Neka idu spasavati,
    Svoju propalu Evropu,
    Jer ih nevolja prati,
    Ko i nas u stopu.

    Nek prestanu toliko,
    Brinuti o nama,
    Kad ionako ne žele,
    Živeti sa nama.

    Ne treba nam njihovo,
    Al svoje ne damo.
    Preživećemo ko i dosad,
    Kako umemo i znamo.

    Свиђа ми се