ДЕШАВА СЕ...

ГЕТО У СРЦУ „ЦИВИЛИЗОВАНЕ“ ЕВРОПЕ!!!


Гето као судбина: Живот у три улице.

27. 11. 2011.

Стара дрвена бандера са десне стране, усред проређеног зеленила и камења Метохије, после сат вожње од Приштине, пре 15 година била је сигуран знак возачу да је на добром путу ка Ораховцу.
Нове зграде, окречене фасаде, продавнице, бутици и бетонске бандере у албанском делу данас су потпуно променили слику града. Свеже никле куће и окућнице измениле су пут улица и сузиле их, затрле пролаз до српског краја. До српског дела најлакше се може стићи уз питање где је „киша“, како се на дијалекту албанског језика каже црква.
Мало бољим макадамом, уз брдо се стиже до цркве Успења свете Богородице.

А тамо је све као некад. Три старе испуцале бандере, сједињене при врху и данас разводе струју. Постављене усред места, јасно симболизују центар и трг, место којим ће сваки Србин бар два пута дневно проћи вртећи се у круг у три српске улице у Ораховцу, некада у песми названом рајском баштом.

Пре 16 година овде је живело више од 2.000 Срба, а данас их има пет пута мање. И прехрамбена продавница „Нора“ са завесама у излогу, старим рафовима, више празна него пуна, одсликава пејзаж немаштине. Не зна човек шта би тамо купио јер многих ствари једноставно – нема.

У недостатку боље забаве, четири старца поред продавнице ћутке и стрпљиво играју домине. Покушавајући да надмудре један другог, стари пријатељи су сваки дан ту, ређајући бескрајни низ уклопљених тачкица.

– Добро је, добро. И више него добро – одмахују руком као да не маре, ипак радознало посматрајући придошлице.

У оближњој кући живи Ружица Стојановић. Са кћерком Анђом сређује кућу.

– Наш живот је… Ух! Тежак је живот! Живели смо од израде грнчарије, а сада се слабо и продаје. И тако смо стали. Петоро деце имам, троје школујем, сваки динар гледам где иде и како иде – прича Ружица, помирена са судбином.

Пред врата је изнела столице, а за софру мало своје патње.

Кућа у којој живи припада породичним пријатељима. С узвишења на коме је опстао српски Ораховац гледа на место где је некада био њен дом.

– Овде смо од 1999. године и нисмо мрднули нигде. Али, ово није моја кућа. Моја кућа је опљачкана, спаљена, ништа од ње није остало. Тражили смо да нам се врати, али су нам у албанској општини рекли да није безбедно да нам направе нову кућу. Кажу да се стрпимо. Да покушамо за пет-шест година – додаје Ружица.

Са малим примањима и супругом у болници, ни будућност не изгледа добро.

– Добијам пензију од 14.200 динара и 45 евра помоћи од косовских институција, и све то за храну, струју, телефон. А где су лекови за мужа, одласци код лекара у Косовску Митровицу и назад? Две ћерке су ми удате, тако да су ми се мало скинуле с врата. Искрено кажем! Шта ћу?

Троје деце прехрањује како зна и уме.

– Имају разумевања да немам свима одједном да дам. Неко има виноград, неко добар посао. А ми немамо ни виноград, ни било шта друго. Ми смо као пролетери! Богами! Схватам да је живот моје деце тежак. Видим како је мени, а могу да замислим како је њима што су тако млади. Немају нигде да изађу, немају друштво, немају ништа…

Израда грнчарије једини је додатни извор прихода породице Стојановић. Мада су тепсије, вазе, пепељаре, кандила савршено израђени, продаја иде слабо.

Анђа Стојановић, апсолвент педагогије, поносно показује рукотворине, сложене у остави.

– Студирам педагогију и надам се да ћу успети да заснујем породицу. Разговарала сам са родитељима да ли да одем или останем, а они кажу – шта ћемо ми овде сами ако сви одете? Ваљда се плаше да остану сами под старе дане. Онда ме ухвати грижа савести. Живот је овде једноличан. Данас знам шта ме сутра чека. Устани, прошетај, сачекај другарицу с посла, попиј кафу са њом и у девет увече кући. Кад бисмо имали више радних места, нико не би отишао одавде, сви бисмо остали. Сви траже нешто боље. Можда и погрешно мисле да их на другом месту чека све најбоље, али бар покушавају да тамо некако успеју. Јер овде нема сврхе ни покушавати – прича Анђа.

Преко пута, Велимир Мојсић је у свом дворишту трицама и брашном лепио казан за кување комовице. Пажљиво га је везивао, надајући се доброј заради. Мојсић, попут 80 одсто житеља Ораховца, продаје ракију и вино.

– Радим у општини и бавим се пољопривредом. Имам шљиве, обрађујем виноград, а на јесен печемо комову лозу, шљивку и јабуке. Ове године сам оставио два казана јер је слабо родило грожђе. Снег је све потпуно уништио, па сам уместо 4.000 добио 1.500 килограма грожђа – жали се Велимир.

Овај домаћин у подруму има црно вино – бургундац, вранац, прокупац, а и бело – ризлинг, смедеревка и шардоне. Велимир објашњава да за квалитетну здравицу и наплату треба много зноја.

– Ово је виноградарски крај. Грожђе добро рађа. Али, мораш да га одржаваш, па ставиш у кацу, па муљаш… Има много посла. На крају зарадим око 1.000 евра од продаје ракије и вина, таман да покријем трошкове.

– Ракију продајемо у Митровици, Грачаници, сналазимо се. Али, тешка је ова ситуација због прелаза. Треба ићи по папире, па назад, па на прелаз. То је компликовано и скупо – објашњава Велимир Мојсић.

Од када смо у овој кући нисмо имали непријатних ситуација. Нити смо ми икоме правили проблеме, нити је неко нама. Живимо повученим животом – каже Ружица Стојановић.

 

Извор: Vesti online

Категорије:ДЕШАВА СЕ...