Издаја

ЖИВОТ У ОКУПАТОРСКОМ ГЕТУ: Једина продавница у селу у шиптарском је власништву и ако хоћемо хлеб морамо да трпимо увреде, а неретко нам хлеб баце као псима на земљу. Тежак је и горак тај хлеб – каже Предраг Клајић…


Хлеб нам баце као псима

ПРАВДА| 20. новембар 2011. | 19:42

МИЛОШЕВО – Срби у Милошеву крај Приштине живе у правом гету – у селу нема лекова ни довољно хране, најближа школа удаљена је десет километара, а испод ока их гледају Срби из околних села који су прихватили приштинске институције, док их Албанци отворено вређају на улици и у продавници.

Предраг Клајић из Милешева, иначе професор социологије у Косовској Митровици, каже да је живот у Милошеву одавно тек пуко преживљавање и да их највише боли што је и међу комшијама у окружењу дошло до поделе на „приштинске“ и на „београдске“ Србе.

– У нашем селу 90 одсто људи није ушло у косовске институције јер не желимо да подржимо непостојећу државу Хашима Тачија, али смо окружени српским селима где се више од половине мештана приклонило влади у Приштини. Они гледају испод ока, често нам добацују да тврдоглавошћу и вером у Београд отежавамо живот свима и навлачимо беду на врат. Душа ме боли што постоји неслога и у овако тешким и одсудним данима по српски народ на Космету – каже Клајић.

Најближа школа је од Милошева удаљена десет километара, па су родитељи петоро школараца из села принуђени да децу возе свакодневно до школе и натраг јер не смеју да их, у страху од напада, пусте саме ни на тренутак.

– Живимо у правом гету где децу не смемо ни у двориште саму да пустимо, а камоли до школе. Живимо од минималца, а треба сваки дан купити гориво да би децу возили до школе. Тешко нам је кад децу гледамо како немају с ким да се играју, живот им се свео у четири зида и тако им пролази детињство. Рођендани, прославе, спортске игре, све је то малишанима у Милошеву и осталим енклавама на Космету данас незамисливо. Често кажем да су наша деца као тужни птићи у челичном кавезу који немају будућност – каже Клајић.

Најтеже је, ипак, старима и болеснима, додаје он, јер неопходних лекова нема.

– По лекове морамо у Грачаницу, а сада када крене снег биће то све теже и теже. Старима је тешко, али им још теже пада када виде да нема будућности за њихову децу. Једина продавница у селу у шиптарском је власништву и ако хоћемо хлеб морамо да трпимо увреде, а неретко нам хлеб баце као псима на земљу. Тежак је и горак тај хлеб – каже Предраг Клајић.

Он је недавно послао апел за помоћ становницима Милошева на више стотина адреса, али су на то реаговали само Срби из дијаспоре и у канцеларији Ненада Поповића, док из званичног Београда никакав одговор нису добили.

– Нико од званичника није нас позвао. Изгубили смо веру и наду у званичне институције Србије. Не само да им не верујемо него људи који се у оваквим временима тако бездушно понашају заслужују само презир. Долазе овде само пред изборе, тада обећавају куле и градове. Није се десило да нас наша власт није преварила – прича Клајић.

Д. Башовић – С. Миловановић

Заборављена територија

Срби који живе јужно од Ибра, тврди Предраг Клајић, не прате са великим занимањем шта се дешава на граничним прелазима Јариње и Брњак.

– Србе јужно од Ибра држава Србија оставила је одавно. То је територија где владају косовске институције. Писмо са апелом за помоћ Милошеву упутио сам УНХЦР-у и они су то проследили у Приштину. Јавио ми се човек који ради у косовским институцијама и питао како може да помогне. Видим да је Србин, прича српски и каже да је представник косовске власти. Ти људи који су признали косовску државу доживљавају нас као претњу – каже Клајић.

1 reply »