АУТОРИ

У Јелен Гају, срце је још вукло Баји ал’ се име Љубе Давидовића с поштовањем изговарало. Народ је у Љуби видео новог Светог Саву…


Бранко Гајић, Некад било у Јелен Гају 

СТАРО БУРЕ НОВИ ЧЕП, ПОСТА КИЦОШ ОПЕТ КМЕТ 

Године шездесетинеке, негде пред Петковачу, село се умирило после напорног дана у коме се завршавала закаснела јесења сетва, секле обале, спремала дрва за огрев. Само се у даљини, одприлике према Благојевића Забрану, чује лавеж керова. Сигурно се то Рибарци враћају са посла из фабрике.

Из Арсеновића оџаклије жижи сијалица. Под наслоном уз качару, на малој троножној столици седи деда-Миша звани «Кицош» обасјан бакарном светлошћу из ложишта од казана чучавца. А уз њега се шћућурило једно гараво момче и нешто записује у свеску. Пупће пара кроз поклопац а из луле шикља млаз ракије у видрицу. Кроз квргаве гране старе крушке караманке, која је наткрилила целу авлију, провиди се плаво небо, смеши бледо-жути Месец, светлуца Северњача, труцкају Велика и Мала кола…

Са првим пахуљама снега стиже и дедина замена, унук Циле са дружином. Долазе, кажу, са конференције и доносе вест да се Циле кандидовао за одборника и да му је противкандидат Конђарин унук Радак. Кад они завршише, деда се замисли, отпутова негде далеко а онда се одједном прену:

–          Синовац, дај једну цигару. Овај мој заглајдан не стиже да оде доле до дућана

и купи ми дувана за сутра а ја се опет запричао са овим дететом и претерао данашњу меру.

–          Ево деко. Узми и једну за јутарњу кафу. И молим те, пре него што одеш да

легнеш,  испричај ми како си победио Конђару на изборима за сеоског кмета.

–          ’Оћу. Ево и то ћу још да испричам, па нека то овај Радин забележи.

И крете прича.

«Видиш, синовац. Конђаре и сви остали старинци и јовањштаци су били окорели радикали. Али почеше и они да се осипају. Прво се најјачи радикал Стајко Корџонски одсели  жени на мираз, па погину дика и понос Конђара, Мита Гросиста, Радаков чича, онај што је прво био у апсу због нереда на изборима а онда засео на место председника Општине и био нека буџа у ’Ладимирцима. У том дође и Први рат са Швабама. После рата сви Корџони пређоше за кратко у либерале а после у демократе. Наљутили се на Бају што нису добили ратну одштету и валиду.  Све спаљено и на свакој кући црни барјак, два богаља од две делије и ништа…. Код Гаврића све побијено и све спаљено. Само им се најмлађи Живко и баба му Стамена живи вратили из лагера. Они су добили један фијакер а баба неку бедну цркавицу, колико за дуван. Мој бабо је добио само сејач за куруз. А и ми смо ти, синовац, много страдали … Мој ђедо Арсен је са неком сипљивом рагетином и пуном торбом стигао до вамилије у Васојевићима и код њих гроб мога чиче Ђукана нашао, Бог да му душу прости што га сад мртвог потресам, очитао му опело и пао као кап… Фолићи, Бошковићи, некадашњи либерали и напредњаци и цела Дојна мала пређоше у демократе…

У Јелен Гају, срце је још вукло Баји ал’ се име Љубе Давидовића с поштовањем изговарало. Народ је у Љуби видео новог Светог Саву…

Више од 50 година су Конђаре добро кметовале у Јелен Гају. Додушђе, лепо су се они од тога и овајдили. Али народ пожеле неке новине и изабра ону Рђу за кмета. А када се ми повукосмо у Албанију, Швабе дођоше у Србију и сазваше селски збор.  Прва реч Рђина била је «Ови наши надбише ваше». Скочи Милија, унук  ’Ајдуков, обори га и поче да дави. Омлитавио Рђа а очи искочиле.   Тринаест година је имао а кућни старешина је био. Цела кућа му које у војсци, које у ропству била. Скочише швапски пандури Ђула и Андраш и спасише Рђу а Милија побеже у шуму…

Е, видиш, синовац. Ја сам по кратком поступку заменио ту Рђу. Био сам у оба рата. Одликован сам. Био сам најписменији у селу и најстарији по чину.

Дођоше други послератни избори. ’Оће Конђаре опет да буде њихов предњак и истуре за кандидата за селског кмета најбоље што су имали. Нема шта да се каже. Радак је био наш другар, ратни јунак а душа девојачка. Наочит, ко уписан. Танке науснице, шубара извучена по шумадијски. Тек се оженио али Конђаре не могу да га одвоје од нас. Воли он и друштво, и меану, и коло,  и песму… Јесте бећар био ал’ пос’о није трпио.

Демократе и моји ратни другари  истуре мене. Нисам ја ’тео. Обавеза је то. Почео сам и кућу да запустам због села. Те организуј кулук за пут, те кресање обала, те прокопавање канала и пропуста, те мирење завађених, те ово, те оно. Ал’ натераше ме. Обећаше и да ће ми они помоћи у агитацији и после у обављању дужности. Пристадох ја тешка срца. Пописмо ми те јесени скоро сво вино и ракију. Једва баба сакри по један аков за славу, за Божић и за преславу…

Дође и дан избора у селској кући. Нуде Конђаре куле и градове, точе варенику. Тоза, Гаврин синовац лежи пијан а Видак Штука га штапом вуче да гласа за Радака. «Не! Не и не! Нећу Конђару, ’оћу Кицоша»

Јесам се ја трудио да нешто урадим у моме селу. Ни једна надница од кулука није завршила у мојој ливади и ништа се нисам овајдио од кметовања. Само сам био на штети. Ал’ народ памти и добро мога ђеда Арсена. Он је био сиротињска мајка. Давао је за надницу грош више а за радине се пекла пита. Арсенови косци и везиоци су добијали најбољу парчад меса,  жене што су купиле жито и ми деца што смо простиралу ужад, добијали смо бељевину и крила. Сунце већ одскочило, Арсенови радини већ фруштукују а Конђаре се извирују кроз тарабу и погледају надничаре… Кад Арсенов надничар западне у кризу, Арсен пред Божић упрегне кобилу и отера му прасе, џак брашна, балончић вина и влашу ракије… Арсен је први преломио и приш’о демократама. Остали су кренули за њим.

Победим ја са седам гласова вишка и ми ти се покупимо и одемо мојој кући да прославимо. Доведе мој другар Јаков Перу Маџара са примом и запева песму

«Старо буре, нови чеп,

оста Кицош опет кмет».

Јесте да сам ја победио, ал’ не могу да се радујем. Сви су моји ратни другари ту, само нема Радака. Не постаја дуго, кад ми зачусмо све ближе и ближе музику.Туче бегеш, цвили ћемане а мушки глас, лепши и од било каквог звука пева ону нашу песму «Тамо далеко» и онај наш поклич са којим смо сваки поредак пробили, уз сваки вис устрчали, са којим смо Швабу из Србије истерали:

«Живела Србија!»

Кад ми срце није препукло. То је мој другар Радак са Циганима са Саве! Док су Конђаре хуктале смркнута чела и дигнута носа, ми смо са Радаком славили до зоре.»

1 reply »

  1. а из луле шикља млаз ракије у видрицу.

    Испекао сам тоне ракије и никада није шикљала из луле. Дела не фантазирај

    Свиђа ми се