ДЕШАВА СЕ...

ЈЕДНО ОД МНОГИХ УГАШЕНИХ СРПСКИХ СЕЛА ШИРОМ СРПСКИХ ЗЕМАЉА.


Од Срба остали само гробови!

27. 11. 2011.

Мушки преци житеља Црнаје, до пре две деценије српског села у изразито бошњачкој општини Цазин (БиХ), које се граничи са Кордуном, баш су били бунџије.
Осетљиви на неправду, волели су пушку више него жену, мрзели власт јаче од мотике и вазда били спремни на устанак. Умели су да се боре, али и да подносе губитке. Кад су 1850. године устали против моћних Турака морао је лично Омер паша Латас да се ангажује како би их сломио. Дигли су оружје и на царску Аустроугарску 1879, баш као и на усташку Хрватску 1941. године, а непуну деценију касније имали су петљу да се успротиве и Титовој Југославији
Цазинска буна 1950. године, с мозгом и актерима операције у Црнаји, забележена је као први случај оружане побуне против Брозове визије комунизма на селу, оличеног у „другарским“ опсадама штала, свињаца и њива, и отимању од сељака такозваних вишкова производа.

Последњи бунт Срба из Црнаје десио се деведесетих година прошлог века и то против Сарајева и Алије Изетбеговића. Када се, након Словеније и Хрватске, ратна труба огласила и у Босни, а с њом почеле и поделе међу муслиманима, Србима из Црнаје учинила се сигурнијом будућност уз мирољубивог Фикрета Абдића него уз ратоборног Атифа Дудаковића.
Али и ту су, нажалост, укњижили губитак.
Последњи Србин из овог села које се простире на површини од 12 квадратних километара, прешао је реку Корану 1993. године.

У Црнаји је остало само православно гробље и – једна једина Српкиња, пре рата удата за Хрвата. Можда и она данас запомаже као што је некад давно запомагала њена далека рођака, удајом доспела у ово село: „Црна ја, где сам се удала, црна ја, како ћу кући доћи“. По тој јадиковки, према једном од објашњења, Црнаја је и добила име.
Милан Карановић у књизи „Поуње у Босанској крајини“ издатој 1924. године, наводи, међутим, да је село названо по потоку. Било како било, данас је Црнаја насељена Бошњацима.

Њени бивши становници Срби наџивели су неколико држава и владара, али нису успели да наџиве СФРЈ, државу за коју је живот дао скоро сваки други Србин у селу – у Црнаји је у Другом светском рату поклано и убијено 41 посто њених становника, односно 167 мушкараца, жена и деце!
О свему томе, у склопу сторије о настанку и нестанку села детаљно су, с много уложеног труда и још више љубави, проговорили Петар Н. Тркуља и Боривоје Н. Божић у књизи „Црнаја отета од заборава“.

– Стравично је када на почетку књиге, желећи да саопште географски положај села, аутори установе да у њему нема ничега осим гробља. То је једино што је остало од српске Црнаје. Одмах сте сазнали њену судбину, приметиће у предговору Миле Новаковић и нешто касније с нескривеном горчином закључити: „Аутори су своју Црнају ставили у књигу где јој више нико ништа не може.“

Када су напуштали Црнају, њени житељи размилели су се широм света. Ипак, највише њих остало је да живи у Срему, и то у селу Путинци.
– Судбину села Црнаја доживела су и сва остала српска и мешовита села у Цазинској крајини. Поново су границе на реци Корани, али сада ни на једној њеној обали нема „љутих Крајишника“, све је опет пусто као и пре 420 година, кад су Срби почели да насељавају ове крајеве – подсећа за „Вести“ Петар Тркуља, чији је отац учествовао у Цазинској буни и одлежао због тога четири године у зеничком затвору.

Када је владика бихаћко-петровачки Хризостом у септембру ове године прочитао монографију „Црнаја отета од заборава“, одлучио је да одмах оде у то село. Епископа и његове пратиоце Бошњаци су срдачно примили и заједно с њима обишли православно гробље, некадашње црквиште и попово кућиште. Хризостом, први владика који је икада у историји Црнаје дошао у то село, поручио је Црнајчинима широм света да се организују и позвао их да уз помоћ комшија Бошњака уреде гробна места и гробље у Црнаји.

Предложио је и да се 2012 . године окупе на Талића брду и одрже помен Србима који су сахрањени на црнајском православном гробљу, што би био први помен после Другог светског рата.

Центар села Црнаја је православно гробље. У близини пролази 45. паралелник северне географске дужине, тако да се Црнаја налази на једнакој удаљености од Екватора и Северног пола.

– Случајност је што село „учествује“ у подели северне земљине полулопте, али није случајно што су га кроз историју многи делили – каже Тркуља.

 

„Након успостављања телефона са Бихаћем, на узбуну је дато све што се могло дигнути у Бањалуци и Бихаћу. Настала је општа запрепашћеност вестима о побуни у Цазину, а због слабих комуникација није се стварно знало шта се дешава. Прва помоћ стигла је из Бихаћа око 3 послеподне. До касно навече стигла је војска из Бањалуке и Дрвара, све могуће удбе, партијски функционери итд. Вест се проширила до Београда и тог дана се може рећи да је узбуњена тадашња Југославија. Сутрадан се кренуло у чишћење терена, хапшено је све редом и испитивано, неки су убијени на лицу места.“ (Проф. др Вера Кржишник-Букић: „Цазинска буна 1950“, Љубљана 1993)

Вође побуне, подигнуте 6. маја 1950. године – Срби Милан Божић из Црнаје и Миле Деврња са Кордуна, и муслиман Але Човић из Штурлићке Платнице, стрељани су. Титова власт на смрт је осудила још тројицу устаника.

 

Извор: Vesti online

Категорије:ДЕШАВА СЕ...