ДЕШАВА СЕ...

У процесу у коме је 1946. године суђено Михаиловићу, комунистичке власти су, у одсуству, између осталих, осудиле и Слободана Јовановића. На терет му је стављено да је помагао окупатору, сарадњом са генералом Михаиловићем. Осуђен је на 20 година робије са принудним радом, губитак политичких и појединих грађанских права на десет година, конфискацију имовине и губитак држављанства.


Посмртни остаци Слободана Јовановића стижу у Србију

субота, 03 децембар 2011 07:09 новости

slobodan_jovanovic_360_360.jpg
Слободан Јовановић, некадашњи председник Владе Краљевине Југославије у егзилу и Српске краљевске академије, враћа се у Србију! После више од пола века, Србија ће исправити неправду начињену једном од својих највећих интелектуалаца свих времена.

Посмртни остаци Слободана Јовановића ексхумирани су, како сазнајемо, у четвртак у зору, на лондонском гробљу ”Кенсал грин”, где је почивао 53 године. Рака је отворена у тајности, без гужве, а осим радника сведочио је само српски свештеник.

Авион са његовим земним остацима у Београд стиже 8. децембра, а комеморација и сахрана у Алеји заслужних грађана, на београдском Новом гробљу, биће одржане два дана касније. Готово да се подудара са 12. децембром, датумом његове сахране 1958. године у Лондону.

– По жељи породице, све се одвија далеко од очију јавности. Нису желели да овај догађај својата било која политичка странка – каже саговорник ”Новости”. – Име највећег српског историчара и правника добиће 10. децембра и плато испред Правног факултета. Комеморација ће бити у амфитеатру факултета који носи његово име. Неће бити политичких говора, већ ће се поштоваоцима његове личности и дела обратити академик Никола Хајдин, председник САНУ, проф. др Бранко Ковачевић, ректор Универзитета у Београду, и проф. др Мирко Васиљевић, декан Правног факултета.

Још пре 14 година започета је борба да се посмртни остаци врате у Србију. Одобрење је морала да потпише енглеска краљица лично!

Деценијама је гроб првог Слободана међу Србима био оронуо, са избледелом сликом. Заборавили су га и држава и земљаци у Србији. Пазила га је само дијаспора. Међу реткима који су водили бригу о његовој вечној кући био је професор Стеван К. Павловић, из Саутхемтона. Гробница на Кенсал грину његово је власништво. Ту почива и Стеванов отац Коста Павловић, секретар и рођак Слободана Јовановића.

Живот Слободана Јовановића све до скоро седамдесете године текао је понајвише у академских круговима. Држао се по страни од политике. Тек 1936. године, оснивањем Српског културног клуба, ушао је у политику. Окупио је бројне српске интелектуалце и све до 1941. године залагао се за неговање српске културе у оквиру југословенства. На почетку Другог светског рата политички су се више ангажовали и потенцирали дефинисање српских националних интереса. У владу, чији је касније био потпредседник и председник, ушао је као нестраначка личност. После 27. марта 1941, када је цела влада отишла у избеглиштво, наставили су да делују из Лондона. Подржавали су покрет отпора Драже Михаиловића.

У процесу у коме је 1946. године суђено Михаиловићу, комунистичке власти су, у одсуству, између осталих, осудиле и Слободана Јовановића. На терет му је стављено да је помагао окупатору, сарадњом са генералом Михаиловићем. Осуђен је на 20 година робије са принудним радом, губитак политичких и појединих грађанских права на десет година, конфискацију имовине и губитак држављанства.

Правда је, бар ”на папиру”, задовољена тек 2007. године, када је Окружни суд у Београду прогласио ништавном пресуду Врховног суда ФНРЈ из 1946. године. Поништене су и све њене правне последице и Јовановић је рехабилитован.

А када је давне 1941. године отишао у изгнанство, није знао да ли ће се вратити. Јовановићеви биографи записали су да је, улазећи у авион који га је, са осталим члановима владе, одвео у доживотно избеглиштво, кроз сузе рекао: ”Ово је најнесрећнији дан у мом животу”. Касније, када су му комунистичке власти нудиле да се врати у земљу под одређеним условима, поручио је: ”Вратићу се са слободом!”.

Први се звао Слободан

Знаменити правник и историчар био је први Србин који је понео име Слободан. Његов отац Владимир Јовановић сина је назвао Слободан, а ћерку Правда. Правда се, нажалост, међу Србима није одржала.

Све оставио сестри

Иза Слободана Јовановића остао је тестамент, написан 1930. године. Њиме је сву своју имовину завештао сестри Правди. У последњој опоруци не помиње да би желео да буде сахрањен у Србији. Али не пише ни да му то није жеља. Носиоци овог тестамента су чланови породице Павловић, у чијој гробници је до сада почивао.

Утемељио уставно право у Србији

Слободан Јовановић (1869-1958) завршио је Прву београдску гимназију, а потом Правни факултет у Женеви. Први рад који је написао, још као студент, био је о демократији. Са непуних 28 година, изабран је за професора на Правном факултету Београдске велике школе. У два наврата био је декан. Објавио је десетине научних радова и утемељио уставно право код нас.

У два наврата био је ректор Универзитета у Београду, а председник Српске краљевске академије постао је 1928. године.