ДЕШАВА СЕ...

Историчари хоће ревизију: Србија и Косово немају границу


АДМИНИСТРАТИВНИ ПОТЕЗ НА СЕВЕРУ ЈУЖНЕ ПОКРАЈИНЕ НИКАДА НИЈЕ БИО „ОФИЦИЈЕЛАН“

kos4

Београд 18. 12. 2011
Административна линија између централне Србије и Косова и Метохије, која је предмет споразума о заједничкој контроли границе Београда и Приштине, никада није званично утврђена, а садашњи облик добила је тек 1959. године када је Петар Стамболић „померио“ Косово до Копаоника како би победио на локалним изборима, кажу српски историчари за Пресс.

Они тврде да садашње разграничење око којег се ломи цео свет, а на ком инсистирају Кфор и Еулекс, није у складу са принципима које је Бадинтерова комисија 1991. године поставила као основ за расформирање СФРЈ и позивају да се пре било каквог облика разграничења направи ревизија такозване границе. Бадинтерова комисија је, наиме, „поделила“ СФРЈ према авнојевским границама, а простор који је КиМ обухватала мењао се после Другог светског рата.
Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, каже да је највећи део данашње општине Лепосавић био ван аутономне области Косова и Метохије све до 1959. године. Павловић истиче да управо тај случај показује да граница између Косова и Србије заправо никад није ни постојала.

Трансфер територије

– Територија аутономне покрајине дефинисана је кроз општине, односно срезове које обухвата, не постоји документ који утврђује линију коју бисмо могли да назовемо границом. Када је 1959. године донета одлука да у Косово и Метохију уђе и Лепосавић, то је учињено тако што су срезови Лепосавић и Лешак из Рашког округа припојени Косовској Митровици и посредно унели свој атар у покрајину. То значи да Косово није имало „територијалну целовитост“, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница“. Не постоји ниједна међународно призната конференција или одлука на основу које би се могло закључити која је „граница Србије и Косова“. Косово није третирано на Другом заседању Авноја, нити на Бадинтеровој комисији на основу које су разграничене бивше југословенске републике – каже Павловић.

Он тврди да је једино разграничење између Косова и Србије уследило после НАТО бомбардовања, када је Кумановским споразумом утврђена копнена зона безбедности.
– Али није утврђена као државна граница, јер је реч о војно-техничком споразуму у складу са Резолуцијом 1244. Да бисмо говорили о некаквом разграничењу, неопходно је утврдити на основу ког принципа се линија разграничења утврђује – каже Павловић.
Територијална промена општина на простору који данас зовемо северно Косово одиграла се тако што је 1. јануара 1960. општина Лепосавић обухватала Лепосавић, Лешак и Ибарску Слатину, где су већином живели Срби. Званично образложење било је да тај део гравитира ка Митровици због рудника где је доста људи радило.
Перо Симић, публициста и истраживач, каже да је тај „трансфер територије“ обавио Петар Стамболић, јер је из тог среза био биран за посланика. Друга верзија приче је да је то учињено како би се повећао број српског становништва у покрајини, а последица је да је данашња административна линија померена до Копаоника.
– Да је режим хтео већи број Срба на Косову, они би се изборили за обарање одлуке из 1946. о забрани повратка Срба које су за време рата протерали фашисти. Макар онима којима није нађена никаква кривица. Наводно, забрањен је повратак јер су Срби населили албанску земљу. Било је сиротиње из Првог светског рата којој је Краљевина доделила земљу, али то није била албанска, већ земља турских бегова и Српске православне цркве – каже Симић.

Црте повлачи ко где хоће

Историчар Предраг Марковић каже да је „прва граница“ између Србије и Косова последњи пут повучена за време Другог светског рата, када је она била баш на Ибру, по линији која данас дели север Косова од остатка покрајине под контролом приштинске владе. Немци су тада у окупираној „недићевској“ Србији задржали Косовску Митровицу из економских разлога, због рудника Трепча.

Како је Тито одредио судбину Косова

Албанци са Косова се у комунистичким круговима први пут помињу на партијском заседању у Дрездену 1928, каже Перо Симић. Тада се говорило о правима свих народа Краљевине СХС и националним мањинама Албанаца и Мађара.
– Занимљиво је да нико није помињао Италијане у Истри и Далмацији ни Немце у Хрватској и делом у Војводини. О односу Тита и комуниста према питању Косова говори и забележен разговор Стаљина и Кардеља 19. априла 1947, када је Кардељ рекао да југословенско руководство мисли да се територија Косова и Метохије – кад се још боље повеже са Албанијом – уступи Албанији. А Стаљин је одговорио: „Врло добро, то је правилно!“ Тито је још у пролеће 1945. у разговору са иностраним новинарима изговорио нешто што је у домаћој јавности, наравно, цензурисано, да „планови о уступању Косова Албанији не могу да се постигну јер положај саме Албаније није до краја утврђен“ – прича Симић.
– Наш положај је сада потпуно инфериоран, јер Србија треба да доказује да је део наше земље наша територија, а Албанци, који немају свој камен на Косову, не морају ништа да доказују. То за шта они тврде да је историјски њихово подигла је турска држава, али њихова права се подразумевају. Хитлер је својевремено био повољније одређен према Србији од Ангеле Меркел. Она је „надхитлерила“ Хитлера. Потребно је утврдити на основу ког историјског принципа или документа се одређује где почиње Србија. Сви бирају границе како коме одговара, осим када је у питању Србија – каже Марковић.

извор: Прес, Вељко Миладиновић

2 replies »

  1. Право чудо да је ово објављено. Питање је колико је и публицирано. Питајмо генералне медије у Србији смију ли ово објавити. Не дај боже да се увреде комуњаре. Стоји као јасан знак да су авнојевске границе увертира за разбијање и нестанак Србије.

    Свиђа ми се