АУТОРИ

ВЕЛИКА ПОБЕДА НЕ ПО СИЛИ ЉУДСКОЈ, НО ПО СИЛИ БОЖИЈОЈ – АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ


Аутор, Слободанка М. Антић (из књиге: Искушења Њеног Величанства)

20 децембар 2011, ФБР

Тридесетог маја 1220. године, роди се други син великог кнеза Јарослава Кијевско-Владимирског, Боговерни Александар, праунук (осмо колено) кнеза Владимира. Одрастајући, у свему је хтео да остане доследан и достојан својих предака. Оставши сам после смрти брата Фјодора, на њега паде жреб кнежевства, претешког бремена за млада плећа. Велика искушења за кнежевства руска, под најездом татарских, литонских и шведских који робише и разараше. Никакву силу не поседоваше млади кнез Александар да избави земљу руску, а крвожедна сила се приближи обали реке Неве.
Благоверни Александар се ослони на Бижију помоћ, размишљајући, у својој чврстој вери, да за своје управљање под оружјем одговара само Свевишњем. Својој малобројној дружини обраћао се речима Апостола Луке. Не обазирући се на његову младост, а тек му двадесета беше, властела га је слушала пажљиво, покорише му се, јер млади кнез поседоваше одважност, кроткост Давидову и мудрост Соломонову.
Немачки војсковођа, који беше сведок многих подвига Александрових и не могаше а му се не диви, приповедаше шведском краљу Јерику: „Много земаља сам прошао, видео многе цареве и кнезове, но нигде не видех сличног Александру по храбрости и лепоти, ни цара међу царевима, ни кнеза међу кнезовима”. Напуни се срце Јериково завишћу и, знајућу да са југа татари нападају и пљачкају земљу руску, реши да и он са севера нападне, рекавши: „Идем на Новогорад, поробићу све словенске народе, а самог кнеза ћу ухватити својим рукама”.
И пође Александар у храм Премудрости Божјој, где га дочека архиепископ Спиридон са целим свештенским Сабором.Из дубине његовог скрушеног срца проломи се молитва пред Господом Силе.
„Боже хваљени, Боже велики и крепки, Боже превечни који створи небо и земљу…Погледај са небеса, сиђи и погледај виноград Свој, пресуди онима који ме вређају и одбрани оне који се боре са мном; прими оружје и штит и помози ми, да не кажу непријатељи наши: Где је Бог њихов? Ти јеси Бог наш и на Тебе се ослањамо, Тебе славимо, Оци и Сину и Светоме Духу и ниње и присно и во веки веков. Амин”.
После молитве, прими благослов од архиепископа Спиридона и врати се својој малобројној дружини; чуо је само ридање уз једину молитву: „Спаси Господе и помилуј”. Утешио их је смиреним и самоувереним ечима, помињући своје претке, Равноапостолског Владимира, Бориса и Глеба.
У храмовима беше дан помена Равноапостолског Владимира. На обали Неве, стражарише млади богоугодник и испосник. У поноћ, он чу некакав шум и запљускивање таласа на води. Помислио је да се приближавају непријатељске лађе, али кад боље погледа, виде само једну лађу у којој стајаху два младића, одевена у тамноцрвене одоре. Над њима се спустила магла. Пребацили су један другоме руке преко рамена и разговарали. „Брате мој Глебе, пожуримо у помоћ нашем рођаку Александру”. После ових речи, ишчезе лађа.
Обузет ужасом, млади Пелгусије потрча Александру и исприповеда привиђење. Александар му нареди да ћути, све док се не укаже Слава Божија.
У самом јеку борбе, заиста се показа Сила Божија над малобројном војском Александровом. Нечастиве ухвати ужас те се дадоше у бег, а верни Богу их сустизаше и поразише; велика победа не по сили људској, но по Сили Божијој. Од тога догађаја Александар би прозван НЕВСКИМ.
Мир не потраја. Док Александар Невски боравише у граду Пскову, родном крају своје прабабе свете Олге, немачка сила се поново диже на оружје.
Беше пета субота Великог Поста, дан похвале Богоматере. Скрушен у срцу, а оламен у молитви, обрати се Александар за помоћ Богоматери и њеном Младенцу.
Битка се одвијала на Нева-језеру. У јеку борбе, одједном, заслепи белина леда немачке насилнике, а над пуком Александровим појави се Војска Божија. Под непријатељем поче лед да пуца те многи пропадоше у језеро, пет стотина њих бејаху мачем посечени, а педесет заробљени.
Дуго је и скрушено захваљивао Александар Богоматери и Господу у храму Божијем.
Страшно звучаше име Александар Невски међу непријатељима његовим; када су мајке непријатеља Александрових хтеле да умире несташну децу, говораше: „Смирите се, ено иде Александар Невски”.

Аутор, Слободанка М. Антић (из књиге: Искушења Њеног Величанства)