ВЕРА

Последњи интервју са патријархом Московским и целе Русије Алексијем II


ФБР Б. Диковић – ПРИЛОГ ЈЕ ПРЕУЗЕТ ИСКЉУЧИВО КАО СВЕДОЧАНСТВО ИЛИ ДОКУМЕНТ ВРЕМЕНА

Молио се за косовске Србе и великог патријарха Павла

ЕКИПА ФИЛМА „КРСТ ПАТРИЈАРХА“

СРПСКОМ ГЛЕДАОЦУ И ЈАВНОСТИ, децембар 2011.

alek.ms.650

  • Филм «Крст Патријарха» – то није званични филм о Првојерарху Руске цркве Алексију Другом, то је исповест одлазећег монаха, последња проповед усамљеног старца
  • Сниматељска екипа са новинарем Јевгенијем Барановом на челу отишла је у резиденцију Патријарха да би уради први у низу интервјуа које је требало да снимимо и од тога направимо документарни филм. Вратили смо се пуни одушевљења
  • Уместо званичног, уштогљеног и егзалтираног интервјуа, десио се искрен, дубок и неизмерно интересантан разговор.
  • Неколико дана након тога Патријарх се упокојио у Господу. Снимљени материјал је тако постао последњи интервју са патријархом Московским и целе Руси Алексијем Другим

«Ово је најтужнији филм који смо морали да направимо.

Његова Светост Патријарх Алексиј требало је да обележи свој јубилеј, 80 рођендан. Поверили су нам да снимимо филмки портрет поглавара Руске церкве.

Сниматељска екипа са новинарем Јевгенијем Барановом на челу отишла је у резиденцију Патријарха да би уради први у низу интервјуа које је требало да снимимо и од тога направимо документарни филм. Вратили смо се пуни одушевљења.

Уместо званичног, уштогљеног и егзалтираног интервјуа, десио се искрен, дубок и неизмерно интересантан разговор.

Неколико дана након тога Патријарх Алексиј се упокојио у Господу. Снимљени материјал је тако постао последњи интервју са патријархом Московским и целе Русије Алексијем II.

Када се неочекивано и нагло мења задатак и циљ филма, почињеш другачије да се односиш према свакој фрази у интервјуу, према сваком погледу свог јунака.

Филм «Крст Патријарха» – то није званични филм о Првојерарху Руске цркве, то је исповест одлазећег монаха, последња проповед усамљеног старца.

Старца кога окружује мноштво духовника и мирјана, политичара и јавних радника – верника и агностика.

Старца на чијим је плећима, из руина совјетског варварства, из године у годину обнављана Света црква.

Старца који је био приморан да постане политичар у својој Отаџбини иако је највише на свету волео да служи у храму Божијем.

Нама ауторима филма «Крст Патријарха» преостало је само да пажљиво монтирамо оно што је испричао Његова Светост патријарх Алексиј и да покушамо да пренесемо о њему оно што смо успели да сазнамо. Да Патријарха – ми, сниматељска екипа – прикажемо онаквим каквим смо га ми видели и заволели.

Његова Светост је много волео Србију, био је веома тужан када је слушао о невољама ваше предивне Покрајине Косово, молио се за косовске Србе и за вашег великог патријарха Павла.

Срећни смо зато што ће на још један дан сећања и годишњицу смрти руског Патријарха наш филм видети гледаоци у Србији.

Хвала!»

С љубављу у Христу,

сниматељска екипа филма «Крст Патријарха»:

Јевгениј Баранов

Александар Замислов

Јелена Писарева

Иља Емануел

Олга Љубимова

Јелена Филатова

Посебно се захваљујемо Горану Шимпраги за идеју да се наш филм прикаже у Србији, на Радио-Телевизији Србије, и за савршен и снажан превод текста.

Надахнуће у дачи у којој је Јесењин написао песму Качаловљевом псу

КАКО СЕ И У КОЈИМ УСЛОВИМА РОДИЛА ИДЕЈА ДА СЕ «КРСТ ПАТРИЈАРХА» ПРИКАЖЕ У СРБИЈИ – ЗАПИС ГОРАНА ШИМПРАГЕ

  • Све се догодило кад сам позван у Москву на доделу најпрестижније руске награде за тв-новинарство мом другу Јевгенију Баранову који је ожењен Олгом Љубимовом, праунуком великог глумца Василија Качалова
  • Био сам њихов гост – на прелепој Николиној Гори, у стогодишњој дрвеној дачи Качалова, саграђеној од сибирских балвана, у којој на сваком кораку осетиш мирис историје. У којој те `гледају` његове фотографије са Шаљапином, Јесењином, Станиславским…
  • Уживао сам у игри са предивним псима Умом и Снетком, као некада Јесењин са Качаловљевим Џимом. У породици мог друга Жење, а и међу наследницима Качалова, увек морају бити пси
  • Као да је јуче било: унуци, праунуци и чукунунуци Качалова причају су за њих обичне, а за мене невероватне приче. Упозорвају ме, на пример, да седим у фотељи у којој је отрован Распућин, а да је оно сто на коме је Сергеј Јесењин написао познату песму Качаловљевом псу…
  • У соби, у којој сам спавао, на полици међу мноштвом дискова, видео сам један на коме је писало: КРЕСТ ПАТРИАРХА – писац сценарија Олга Љубимова (праунука Василија Качалова и супруга мог друга Жење), продуцент Јелена Писарјева, аутор Јевгениј Баранов, режисер Александар Замислов. То је било довољно…

ПОСЛЕ дугогодишњег извештавања са простора бивше Југославије и рада на репортажама Првог канала руске државне телевизије, посебно за програм Васкресное времја, изненада је уследио позив да дођем у Москву.

Мој друг, специјални дописник Првог канала за Балкан, Јевгениј Баранов–Жења, као аутор репортаже реализоване уз моју помоћ, обавестио ме да је одлуком руководства Првог канала номинован за награду ТЕФИ (ТЭФИ – руска национална телевизијска награда за највећа достигнућа у области телевизијске уметности, коју је установила «Руска Академија за телевизију»). Номинација је била у категорији специјалне репортаже.

Тим поводом одлазим у Москву 20. септембра 2009. године.

Дуго нисам био у том застрашујуће лепом граду, па ми је све изгледало ново. Са аеродрома Шереметјево директно на Николину Гору, на Рубљовку (московско Дедиње). Мислим да у Русији нема човека који није чуо за ово престижно место, не по богатству и лепоти овог насеља, већ зато, што тамо већ деценијама живе највећа имена руске науке, културе и уметности.

Први пут у историји се, насеље Николина Гора, помиње 1473. године. У списима звенигородског кнеза Андреја Васиљевича. На  Николиној Гори је 1618. године изграђен манастир Св. Николе на Песку који је након неколико деценија затворен. Изграђен је на месту где су Руси свечано дочекли митрополита Филарета (некада бојара Фјодора Никитича Романова) – потоњег патријарха Московског и Целе Руси* који се вратио из пољског заробљеништва. Важно је истаћи да је он био отац цара Михаила Романова, првог у овој династији.

У совјетско време, све до 2010. г., Николина Гора се званично звала Дачно-стамбена кооператива радника Академије наука и уметности.

Мислим да је умесно поменути само неке њене знамените становнике: биохемичара Алексеја Николајевича Баха, ботаничара Владимира Леонтјевича Комарова, економисту Константина Васиљевича Островитјанова, познатог истраживача Северног пола Ота Јуљевича Шмита, биохемичара Владимира Александровича Енгелгарда, физичара и добитника Нобелове награде Петара Леонидовича Капицу и његове синове Сергеја и Андреја, првог народног комесара за здравство РСФСР Николаја Александровича Семашка, аграрног економисту Александра Васиљевича Чајанова.

Истакнути композитор Сергеј Сергејевич Прокофјев провео је на Николиној Гори последње године живота. Сергеј Михалков (познати дечји писац и аутор текста обе верзије химне СССР-а и Русије) такође је био дугогодишњи житељ овог чаробног места. Сада тамо, са породицама живе његови синови Никита Михалков и Андреј Кончаловски, познати руски режисери и продуценати.

Пре него што поменем дачу, у чијој сам лепоти уживао неколико дана и са прозора гледао прелепи базен Никите Михалкова, не желим да заборавим да се у њеном комшилуку налазе даче виолинсте Јурија Башмета и недавно преминулог пијанисте Николаја Петрова. А, да не заборавим: деведесетих година је житељ тог елитног насеља постала је и Татјана Дјаченко, ћерка Бориса Јељцина.

Дакле, прелепа стогодишња дача у којој је, од лета 1934. године, живео познати позоришни и филмски глумац Василиј Иванович Качалов, а данас његови наследници, била је и мој дом неколико дана.

Василиј Иванович Качалов био је познати глумац МХАТ-а (Московског уметничког академског театра). Кажу ми његови потомци да је, иако није волео совјетску власт, био омиљени глумац самог Јосифа Висарионовича.

Стогодишња, саграђена од сибирских балвана, дрвена дача, у којој на сваком кораку осетиш мирис историје. Старе фотографије са Шаљапином, Јесењином, Станиславским…., намештај стар, отмен, очуван.

Уживао сам у игри са предивним псима Умом и Снетком, као некада Јесењин са Џимом. По већ устаљеној традицији, у породици мог друга Жење, међу наследницима Качалова, увек морају бити пси.

Унуци, праунуци и чукунунуци Качалова причају за њих обичне, а за мене невероватне приче. Упозорвају ме, на пример, да седим у фотељи у којој је отрован Распућин, а да је оно сто на коме је Сергеј Јесењин написао познату песму Качаловљевом псу.

Иначе, Јесењин је често навраћао код Качалова са супругом Исидором Дункан, чувеном америчком балерином. Зато желим да прочитате у руском оригиналу и српском преводу његову песму Качаловљевом псу:

Качаловљевом псу

Џими, на срећу пружи шапу ти,

Не видех такву шапу од рођења.

Де, да на Луну да лајемо ми

И на време тишине и бдења.

Мили мој, не лижи, језик посустаје.

Појми са мном просту бар истину клету.

Та ти и не знаш овај живот шта је,

Нити шта занчи живети на свету.
Господар је твој и мио и знан,

и многи му гости у походе дођу,

И уз смех сви су ону баш контан

да кроз твоју сјајну длаку руком прођу.
На свој начин ти си враголасто леп,

С таком милом, присном њускицим у круг

не питајућ никог ништа, просто слеп,

Трчиш да се љубиш, ко пијан друг.
Мили мој Џимице, кроз одаје твоје

Прошло је сијасет гостију од прије.

Ал она међ свима најсетнија што је,

Да случајно она долазила није?

Доћи ће, запамти и с ума не склизни

Без мене, кад  упреш у њу поглед жив,

Ти јој нежно руку место мене лизни

За све што сам био и што нисам крив.

И још један превод….

Качаловљевом псу

За срећу, Џими, дај ми шапу ти.
такве шапе нико неће наћи…

Хајде да лајемо на тишину ми…

Баш када ће плав месец изаћи.

За срећу, Џими, дај ми шапу ти.
опрости, мили, не лижи тако.

Схвати бар оно што је најпростије.

Не знаш ти да живет није лако

и да на свету често добро није.

твој је Господар и славан и мио.

Дом му је препун на прилику сваку.

И сваки гост би радо погладио

твоју сјајну и мекану длаку.
Баш ђавољски ти си лепо псето.

Сваком у сусрет трчиш лаковерно.

И не питајућ, ко друг пијан,

ето, грлиш га и љубиш безмерно.
Мили мој Џими, код тебе, знам, има

гостију много, скоро права сила,

ал најтужнија, реци, међу њима

дал случајно није када долазила?

Доћи се Она, кунем ти се, присан,

и када упреш у њу своје зене,

за све што сам крив и за шта нисам

лизни јој руку ти уместо мене.
СОБАКЕ КАЧАЛОВА

Дай, Джим, на счастье лапу мне,

Такую лапу не видал я сроду.

Давай с тобой полаем при луне

На тихую, бесшумную погоду.

Дай, Джим, на счастье лапу мне.

Пожалуйста, голубчик, не лижись.

Пойми со мной хоть самое простое.

Ведь ты не знаешь, что такое жизнь,

Не знаешь ты, что жить на свете стоит.

Хозяин твой и мил и знаменит,

И у него гостей бывает в доме много,

И каждый, улыбаясь, норовит

Тебя по шерсти бархатной потрогать.

Ты по-собачьи дьявольски красив,

С такою милою доверчивой приятцей.

И, никого ни капли не спросив,

Как пьяный друг, ты лезешь целоваться.

Мой милый Джим, среди твоих гостей

Так много всяких и невсяких было.

Но та, что всех безмолвней и грустней,

Сюда случайно вдруг не заходила?

Она придет, даю тебе поруку.

И без меня, в ее уставясь взгляд,

Ты за меня лизни ей нежно руку

За все, в чем был и не был виноват.

1925. г.

Зауставићу се овде са описима овог прелепог дома и дивних људи који чувају успомене и сећање на свог славног претка, јер је, свакако боље од мене, у својој песми, то учинио велики Јесењин. Међутим, сигуран сам да сам, исто као и он тада, био обласкан љубављу и једноставношћу наследника великог Качалова.

Мој друг Жења и ја освајамо те 2009. године престижну награду Руске академије за телевизију ТЕФИ за специјалну репортажу о трговини органима киднапованих Срба са страдалног Косова и Метохије.

Прослављајући награду и дружећи се са људима који раде на истакнутим руским електронским медијима, осенила ме мисао да не би било лоше приказати нешто од узвишене духовности гледаоцима у Србији, обзиром да смо Русима, ми Срби, најближи народ. Да не понављам, помало, отрцане фразе…

За то је било довољно да у соби, у којој сам спавао, на полици међу мноштвом дискова, видим један, на коме је било написано: КРЕСТ ПАТРИАРХА – писац сценарија Олга Љубимова (праунука Василија Качалова и супруга мог друга Жење), продуцент Јелена Писарјева, аутор Јевгениј Баранов, режисер Александар Замислов.

Ооо, помислих, то је то. Ујутро, уз чај, кажем Олги да би било добро и важно овај документарни филм приказати у Србији, посебно зато што се живот Патријарха Алексија и теме у њему преплићу са Србијом. После кратких  консултација, одговор је био потврдан.

Тако је, драги моји, личним напором и уз помоћ добрих људи, РТС је приказао 5. децембра 2009. године документарни филм о Његовој Светости Патријарху Алексију Другом на годишњицу његове смрти.

Ваш Горан Шимпрага

* Света Рус (Святая Русь) – назив за духовни простор Русије, чије су границе увек превазилазиле географске границе Русије у свим облицима и друштвеним уређењима њеног постојања.

извор: Факти – Святая Русь

affiliate_link