ДЕШАВА СЕ...

САОПШТЕЊЕ УНИЈЕ СИНДИКАТА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА СРБИЈЕ ПОВОДОМ ПРЕДНАЦРТА ЗАКОНА О ПРАВИМА ДЕТЕТА


Права детета

ПЕТАК, 23 ДЕЦЕМБАР 2011. ФБР Марија Тодоровић
САОПШТЕЊЕ УНИЈЕ СИНДИКАТА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА СРБИЈЕПОВОДОМ ПРЕДНАЦРТА ЗАКОНА О ПРАВИМА ДЕТЕТА

Србија је, већ дуже времена, као она земља иза огледала, описана у роману Луиса Керола о Алиси. У њој се дешавају чуда невиђена, а нарочито кад је у питању наметање закона у најосетљивијим областима људског живота и рада, без икаквог освртања на то шта о томе мисли огромна већина људи којих се такви закони тичу.Тако је и у најновијем Преднацрту Закона о правима детета, који је половином децембра 2о11. стављен на јавну расправу.

Serbia_Telethon_baner

Идеолошка основа овог закона је да се деци дају „сва права“,а да се највећи број истих одузме одраслима, пре свега родитељима, васпитачима и просветним радницима, који су у преднацрту подразумевани као „сумњива лица“ и „злоставитељи“ деце, који над њима непрестано врше психичко и физичко насиље.

У преднацрту је свако физичко кажњавање, па и ограничавање, детета повезано са злостављањем, и строго забрањено; деци је омогућено да имају чак и „политичка права“ ( иако је основно политичко право, право да се бира и буде биран,из кога проистичу и сва остала политичка права, повезано с пунолетством );деца могу да се суде са родитељима, да их шпијунирајау и „откуцавају“ ако им дотични ускраћују „дечја права“; петнаестогодишњаци, у најосетљивијем добу узрастања, добијају право да родитељима забране увид у свој здравствени картон, итд.Преднацрт закона је већ наишао на оштре критике шире јавности и стручњака.

Наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић је дијагностификовао о чему је, кад је овај чудовишњи закон у питању, реч:“Иза овога крије се интерес лобија који захваљујући дечјим правима, веома добро живе. Није тачно да се усаглашавамо са Европом, јер овако ригорозне законе има мало земаља у свету.

Они који су писали овај преднацрт спадају у болесно амбициозне људе, који су са разних страна покупили најрадикалније мере и упаковали их у нешто што личи на експеримент „ин виво“ због чега треба да се плашимо будућности“ („Правда“, 15. децембар 2о11). Родитељи ће, ради наводног дечијег добра ,морати да обезбеде стални надзор деци до десет година ( рецимо, не можеш да пустиш основошколце млађег узраста да се са вршњацима играју испред зграде, јерћеш због „небриге“ бити кажњен затвором ).

Заштитник права грађана, Саша Јаннковић, то овако тумачи:“Морамо да прихватимо реалност да улице Србије нису безбедне као што су раније биле. Не можемо да прихватимо да деца не буду безбедна када их пустимо да се играју, или да оду до продавнице, али то је реалност, и морамо у складу с тим да се понашамо“(„Правда“, 15. децембар 2о11. )

А зашто бисмо прихватили ту реалност, поготову ако то није реалност? Јер, Србија, упркос свему, још увек није ни Харлем, ни Бронкс ( осим ако неко нема намеру да је у то претвори ), и насиље и отмице деце још увек су изузетак,а не правило. Ту је и читав низ других мера, од којих се не зна која је од које апсурднија. Драгана Ђорић, из удружења „Родитељ“, каже:“По новом закону, ваше дете од десет година стиче процесну способност, па може да вас тужи јер му нисте дали џепарац или сте повисили тон прекоревши га за јединицу у школи. Може и да се суди с вама или да има заступника и то не законског попут родитеља као до сада, већ било кога“(„Правда“, 15. децембар 2о11. ) Зоран Миливојевић упозорава на погубне последице оваквог назови-закона:“Деца ће се супротстављати родитељима, у школама ће их учити да треба да пријаве родитеље, деца ће то и чинити. Већ имамо искуства у земљама где се тај механизам злоупотребљава, да деца уцењују родитеље да ће их пријавити или да их заиста лажно пријављују ако их родитељи „не слушају“. /…/ Све то значи да ће родитељи бити много више немоћни него до сада, а деца моћна.

Родитељи ће почети да се више свађају око васпитања, а у случају развода биће све више лажних оптужби за злостављање.
У васпитање деце ће се све више мешати баке и деке, комшије, поготову васпитачице у вртићима и учитељи у школама, који ће бити задужени да посумњају да нешто није у реду и да о томе обавест надлежне службе. /…/ На сваку пријаву, ма колико она била смешна и ирационална, мора да дође полиција, криминалиста, да се оде на разговор у Центар за социјални рад.

Резултат је да ће за десетак година бити много више несоцијализоване деце, деце коју њихови родитељи нису могли да обуздају. А када су родитељи немоћни, тражиће помоћ стручњака који ће стављати још више дијагноза као што је „поремећај пажње“, „високо функционални аутизам“, „поремећај понашања“, и измишљаће се нове, тако да ће се лењост због које неко одлаже обавезе звати „синдром прокрастинације“, итд. А за ове дијагнозе прописиваће се лекови које ће деца морати да пију“(„Православље“, 15 октобар 2о11. ) Као што су већ истицали критичари овог накарадног закона,породица ,као основна ћелија друштва, захтева нарочиту пажњу и заштиту, што је у складу са Универзалном декларацијом о људским правима ( Члан 16, став 3:“Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“ ), са Конвенцијом УН о правима детета ( „Породици , као основној јединици друштва и природној средини за развој свих њених чланова, а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорност у заједници“, као и чланом 5 овог документа, у коме јасно стоји да ће „стране уговорнице поштовати одговорности, ПРАВА и дужности родитеља,чланова шире породице или заједнице, КАКО ЈЕ ПРЕДВИЂЕНО ЛОКАЛНИМ ОБИЧАЈИМА“),и домаћим Законом о породици.

Овде, међутим, неко жели да породицу замени државом, која треба да се меша у најосетљивију мрежу људских односа:односе између родитеља и деце. Такође, преднацрт закона даје малолетнику права одраслог: као што рекосмо, дете од 15 година има право да родитељима забрани увид у свој здравствени картон.Наш познати дечји психијатар, Светомир Бојанин, упозорава:“У петнаестој години дете довршава дозревање оних структура мозга ( ретикуларни систем) који омогућава сажимање сазнајних процеса са максималном пажњом. Та пажња ће се формирати тек негде око 18 године када можемо рећи да је ниво сазнајних процеса дорастао свој пуни обим и капацитет.

Оптеретити тај млади мислећи свет бременом које првезилази њихове спосбности, може да угрози само њихов развој и идентификациони процес. И ништа друго“ ( „Православље“, 15. октобар 2о11. ). У овај Закон се уводе права деце – припадника тзв. „сексуалних мањина“, што може само да изазове даље поларизације и напетости у нашем, ионако ровитом, друштву. Унија синдиката просветних радника Србија нарочиту пажњу обраћа како свом чланству, тако и свима заинтересованима, да се, по преднацрту овог Закона, уводи као обавезно , не само основно, него и средње образовање, при чему се захтева да се у редован школски систем уведу сва деца, међу којима су и деца из „социјално нестимулативних средина“ ( шта то значи, у земљи која је, са преко милион незапослених, скоро сва постала социјално нестимулативна средина? ) и тзв. „деца улице“( што значи да редовна школа треба да постане својеврсни поправни дом, а професори треба да буду васпитачи у том дому ).

Права детета, по преднацрту закона, таква су да ће професори моћи само да буду њихови послушни чувари, које ће ђаци моћи да злостављају по својој слободној вољи, јер се не предвиђају никаква озбиљна дисиплиннска правила (а реч „дисциплина“ потиче од латинске речи „discipulus“,што значи „ученик“; дисциплина је радна атмосфера у школи, без које нема учења и напредовања у знању ).

Ко год је гледао филмове о америчким јавним школама, у којима влада несавладиви хаос,и у коме су просветни радници глинени голубови дечје самовоље, зна шта нас чека у најскоријој будућности – ако не будемо спремни да се суочимо са најновијим изазовом и искушењем, створивши закон који ће не само штитити права детета, него и давати правац за њихов развој кроз испуњавање обавеза, Србија ће потонути у беспоредак из кога ће се тешко моћи извући.

УСПРС ће настојати да, скупа са родитељима и свим другим заинтересованим лицима и организацијама, помогне да се тај беспоредак спречи, и да наставимо да се крећемо путем личног и друштвеног препорода.

У Београду, 23.12.2011.

Председник УСПРС Драган Матијевић

извор: unijasprs.org.rs

affiliate_link

3 replies »

  1. U našoj državi gde je toliko roditelja nezaposleno i već samim tim poniženo i u očima dece, gde profesori moraju da se bave taksiranjem ili nakim drugim dopunskim zanimanjem, gde babe i dede pomažu svojom skromnom penzijom, strahujući da će i to biti ukinuto, o takvim zakonima o pravima dece, sramotno je, uopšte i razmišljati!
    Ali, pošto imamo ,,dušebrižnike“, nametnuo se i taj problem! Da dete ima veća prava od roditelja kada je u pitanju zdravlje, je, jednom rečju, suludo! Posledice, nesagledive! Da dete ne sme da izađe na mirnu ulicu i poigra se sa komšijskom decom dok majka, normalno, pogleda kroz prozor i drži pod kontrolom situaciju! Pa, ispada da su roditelji sada maloumni i nemaju pojma kakve sve opasnosti prete detetu!
    Sigurno neće dozvoliti da dete mlađe od deset godina putuje autobusom, ako to nije školski autobus ili sl.
    Sve stavke ovog zakona vređaju i ponižavaju roditelje, ukidaju im pravo da kazne dete ako je zaslužilo iako roditelj to čini za dobro deteta, ukidaju im pravo da sami vaspitavaju svoje dete a deca, iako nezrela, znaće često da to zloupotrebe.
    Kome će to doneti dobro? Rekla bih, nikome od nas.
    Kad kažem, roditelji, mislim na zdrave, prave, normalne roditelje! Zna se koji to nisu, znalo se i do sada i bilo je sankcionisanja putem zakona.
    Ovaj novi zakon uništio bi svako poštovanje odraslih od strane dece, poremetio normalne ljudske odnose i napravio haos u vaspitanju i odrastanju naše dece.
    Ako je to nečiji cilj, neka zabrane rađanje dece! Tako će nas brže uništiti.

    A,dotle, treba se boriti protiv ovakvih nakaradnih zakona, svim dozvoljenim sredstvima!
    Moj komentar je mali doprinos toj borbi.

    Свиђа ми се