ДЕШАВА СЕ...

Мишковић: Милошева политика – једина шанса Србије?


Мишковић: Милошева политика – једина шанса Србије?

29 децембар 2011 Василије Мишковић

milos obrenovicЧесто је код аутора коментара али вероватно и немалог броја читалаца, присутна дилема да ли садашња корумпирана и издајничка власт има реалну опозициону алтернативу. Ствар је много гора када се ради о ауторима текстова који претенциозно истичу своју националну правоверност. Јавност се, захваљујући њима, пре свега бави дилемом званом СНС, тј. питањем да ли је или можда није, та странка истинска замена за владајућу ДС и њене сателите. То је донекле уреду. Критика, чак и оштра, добра је ако није малициозна и када је смештена у право време (а не пред изборе када је у функцији штеточинског режима). Но, проблем је када се због тога болесна шума, право стециште проблема, не види од једног дрвета (макар оно и не било идеално).

ШТЕТНИ МАНИР

Оно што је постало манир патриотских (и „патриотских“) аутора, то је да са огорчењем и нетрпељивошћу говори о СНС-у, а да олако превиђају размере деструктивности владајућег режима. Необично је да се више критикује опозиција која реално никад и није имала власт, а да се при томе не види да то и такво становиште има за последицу, ако би постало масовно, останак на челу државе екипе доказаних лопова и лажова.

Различити су мотиви тог антинапредњачког става, односно борбеног гарда према њима. Неки то чине јер су више склони неким другим патриотским опцијама. Други што су генерално незадовољни свим чиниоцима на политичкој сцени. Трећи јер на тај начин, са наводно патриотских позиција, покушавају да дискредитују најјачу опозициону странку, наравно, за рачун владајућег ДС-а.

Они који, неретко и оправдано, критикују СНС а припадају патриотском блоку не виде или не желе да види да претеривања на том плану воде ка останку и опстанку Жутократије на власти. Такав критицизам према опозицији, пре свега СНС-у али не много блаже и према ДСС-у, води ка пасивизацији и апстиненцији у патриотском бирачком телу. Не треба сумњати да би Тадић и његова екипа дали неколико милиона евра само за то да пар процената гласача опозиције не изађе на изборе и тако њима омогући да и даље краду и лажу Србију. О издаји националних интереса коју тиме скривају и за њено репризирање купују време, да и не говоримо.

Тако нечија острашћеност, ма колико била делимично и основана, води ка лошем исходу; ка исходу који сигурно не жели било ко ако себе искрено сматра патриотом. То је губитничка стратегија у којој је сигуран исход пораз државне идеје. Деструктивна мисао која ка њему води гласи: ми патриоте не верујемо нашој опозицији а ти Тадићу, али и Динкићу, Ђиласе, Шутановче и Чедо, можете слободно да владате још сто година без проблема јер ми патриотски оријентисани бирачи нећемо изаћи на изборе или нећемо гласати за опозиционе странке.

ВАПАЈ ЛОГИКЕ

Оно што се одмах може приметити у кампањи против СНС-а, то је да је неуобичајено агресивна те да са различитих позиција подрива ауторитет ове опозиционе странке. То је јасно ма колико пропагандисти ДС-а под патриотском маском, дрско тврдили да на патриотским сајтовима ништа не сме да се каже против СНС-а. Само на Видовдану објављено је мноштво критичких текстова о тој странци (од којих је већина оштра али не и злонамерна, али било је и таквих претеривања, која једино схватам као одраз свестраности уређивачке политике, мотивисана жељом да се чују различита патриотска мишљења).

Хтели ми то или не да признамо, СНС је једина политичка снага која може да склони ДС са трона. То као да превиђају сви они који са разних борбених положаја одапињу отровне стрелице према СНС-у (па и тек у нешто мало више софистицирано и према ДСС-у). А то је шарена булумента у којој имамо и другосрбијанске антисрбе, квазипатриотске аналитичарске сајтове који лажним патриотизмом варају јавност и воде перфидну али континуирану кампању против СНС-а и ДСС-а, али и националиста и других незадовољника који су искрено огорчени свима па и овом и оваквом опозицијом. Оно што је свима њима везивни фактор, то је да њихов често неаргументован и на претпоставкама заснован негативан став према СНС, дође владајућем режиму као кец на десетку.                                                                   

Блиско је логици да су неки из режима одрешили кесу да би подржали такве медије и сајтове (а у неким случајевима то је лако проверљива чињеница, само је потребно проверити које „патриотске“ сајтове финансира нпр. градска администрација Београда или фирме њихових оснивачка „послују“ са министарствима Расима Љајића или Вука Јеремића). Штавише, често није потребан ни новац већ је довољно неким „објективним“ аналитичарима дати мало медијског простор и тако задовољити њихов огромни его, и они ће одрадити посао. Такве је некада Лењин правилно назвао „корисни идиоти“.

ПЛАНИРАНИ СПЛЕТ „СЛУЧАЈНОСТИ“

У многоме написаном о СНС-у, односно о расколу радикала те о промени политичке реторике напредњака – има истине. То није спорно. Али треба бити свестан да истина која није целовита, која се своди на селективно убачене идеје и приче, може да поколеба једну војску, народ или бирачко тело. Да ли је случајно да се бројни аналитичари, аутори и новинари баве греховима и грешкама напредњака а да при томе игноришу или минимизирају катастрофу звану режим ДС-а? Има ли у том широком фронту критике према опозицији, која је очигледно често наручена од власти, заиста неке нити која их повезује или је то само сплет случајности?

У претераном и на моменте хистеричном страху од обмане и разочарања који би могао доћи као последица власти СНС-а, препознатљива је јака позадинска прича, очигледно финансирана и иницирана од стране режима. Сви који се упецају на кампању против опозиције коју лукаво за власт одрађују квазипатриотски и мејнстрим медији (неретко и са наводно патриотских и здраворазумских позиција), морају бити свесни да су жртве једне психолошке операције од стране режима, ма колико некада и било тачно то што чују или прочитају. Или да употребим једно историјско поређење – српски је сељак могао да поверује да је тачно оно што су немачки окупатори у својој пропаганди говорили о четницима или партизанима, али је он знао да њим не треба да верује па макар говорили и понеку истину, односно тврдили да је то што причају „у интересу Србије“.

ШТА ЧИНИТИ?

Ствари тако стоје. Шта даље? Шта ми као патриоте треба да кажемо људима када нас питају шта да раде и за кога да гласају на изборима? Прво, морамо да убеђујемо своје пријатеље и комшије да изађу на изборе и да су они важни јер ако баш ти и њима слични људи на њих не изађу, лоповски и квислиншки режим неће отићи са историјске сцене. Друго, да треба да гласају за неку од патриотских странака опозиције, која им је најближа или бар најмање одбојна. Ако кажу „Коштуница је прокоцкао наше поверење“, „Шешељ је у Хагу и шта он може?“ а „Николићу не верујемо јер је ублажио некадашње ставове“, одговоримо да то је тачно, али такав нам је избор. То нам је шта нам је и морамо да бирамо ове и овакве опозиционаре или пак индиректно подржимо жути режим који продаје Косово и остатак Србије странцима и тајкунима. Ако опет они нама кажу: „па ни ови не би били бољи“, треба им рећи ајде да им дамо шансу. Од овога што сада имамо ништа не може да буде горе. Уосталом, после избора реална алтернативна власти, Коштунице и Николића – зар по свим параметрима не делује боље од режима Тадић – Динкић?

Интересантно је да једина коалиција коју Запад не би хтео да види у Србији, то је коалиција патриотских снага. Да је баш исто да ли ћемо имати на власти ДС или СНС-ДСС, не би се они опирали да се догоди последње. Сви који познају политичка дешавања новијег доба знају колико су се Американци и Енглези упирали да не дође до коалиције Николић, Коштуница и Дачић. А ако сами не знамо да мислимо ево нама рецепта – оно што би за Американце била лоша комбинација, за Србију је боља опција или барем најмање зло. Отуда, треба подржати оно што Американце нервира а бити против онога што би они желели. Ако олако и агресивно нападате и критикујете опозицију, ви онда свесно или не, радите за рачун владајућег штеточинског режима и њихових ментора из Америке.

РУШЕЊЕ ЖУТОКРАТИЈЕ

Жутократија мора да оде да би Србија живела. Потребно је да свако од нас да свој допринос у борби за српско ослобођење од марионетске владе, а то се никада неће десити ако слабимо националну опозицију, ма каква она била. Та и таква опозиција је предуслов, као нека врста прелазне фазе, да се српско друштво пробуди из амнезије. Ако Тадићеа екипа остане још један мандат на власти, ништа од Србије неће остати. Дакле, чак и уз свест о свим мањкавостима опозиције, а пре свега Николића и Коштунице који су реални претенденти на власт, морамо бити зрели и одговорно рећи: „и да ми је од њихових странака мука, морамо их подржати јер ће нас ови жути дотући“.

Евентуална власт СНС-а и ДСС-а не би донела потребан преокрет али би омогућила да стасају нове генерације патриота који би у наредној фази извршиле спасоносне промене. Ако радикалан националан преокрет још није реална, то је већ сада еволуција у правцу доласка на власт истинских и бескомпромисних патриотских снага.

Зато, ко год сада када су се примакли избори претерано напада и критикује опозицију, има за проблем „ситницу“ да заправо помаже опстанак и останак Жутих на власти. Они који су плаћени за то да са наводно објективних, аналитичарских или патриотских позиција, нападају опозицију знају зашто раде то што раде, а они који немају никакве користи од тога, треба да се запитати за чије бабе здравље то раде?

НАРОДНА ВОЉА                                                                                                                                                         

Ово је феномен над којим остају зачуђени многи аналитичари. Али постоји још један, који посебно нервира режимске аналитичаре. Док добар део интелектуалне елите, неки у функцији режима а други искрено, критикује напредњаке, фокусирајући се на њихову „издају“, дотле народ масовно види исте као најозбиљнију противтежу режиму. Очигледно да обичном човеку коме је прекипело и догорело до ноката није толико битно што Николић сада прича, на неки начин, проевропску причу. Народ каже: „прича оно што мора, ако хоће да дође на влас’ мора тако да прича, а каки ће бити на власти видећемо кад дође на влас’, па ето зато ћу за њега да гласам, да видим и пробам“.

Обичном човеку је више од високопарних патриотских прича и ритуалног закљињања у Косово битан обичан живот. Њега муче текући, животни проблеми ма колик га болеле и националне ране. Можемо констатовати да је то најобичнији свет који није склон високој политици, а самим тим, ни црно белим поделама. Они виде у Николићу човека који му се обраћа на српском народном језику и за кога мисле да ће пре имати за њихове муке разумевања него отуђена и покондирена европејска елита.

Тај свет углавном није нарочито образован, али ни склон пројекцијама идеализоване стварности типа ЕУ „земља дембелија“. Није ни склон националним претеривањима иако има јаку свест о неправди која се нашем народу од стране Запада наноси већ дуже време. Тај свет дубоко верује да је Косово део наше душе, али и јако лоше живи и силно жели макар мало да поправи своје готово неодрживо материјално стање. Он види да од високопарних прича биле оне европејске или патриотске обично нема никакве користи. Осећа да су пројекти попут ЕУ шарена лажа а заклињање политичара у државу и Косово најчешће не виде као искрено.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНО И НАЦИОНАЛНО

Интуитивно тај народ готово непогрешиво осећа у каквој је ситуацији Србија. Да је она под контролом Америке и ЕУ, да су Вашингтон и Брисел (Берлин) нека врста окупатора, те да није баш упутно у овом тренутку се са њима инатити, али исто тако их не треба ни баш послушно следити до сопствене пропасти. Дакле, треба помало покушати тамо где то за нас није претерано штетно, али не и одрицати се виталних националних интереса (као што је начелна борба за Косово и реалну контролу над његовим северним делом). Тај народ жели да се избегне најгори вид (квислиншке) колаборације, односно вођење капитулантске политике од стране Жутих, али исти тај народ сматра бесмисленим бескорисно вербално инаћење попут оног што Шешељ демонстрира у Хагу.

Очекивања нашег обичног човека су јако мала, готово минимална. Услед тога народ се и не жали на живот без преке потребе. Али сада му је дозлогрдило. Јако се тешко живи. Толико да и Србин то више не може да трпи. Излаз се не види а народ очајнички хоће да дане душом. За разлику од своје елите, која тумара у интелектуалним лавиринтима, обичан свет својом природном памећу без грешке разазнаје ко је кривац. Водећи се својом логиком он и бира алтернативу. Ону опцију која је најмање оптерећена разним идеологијама које нуде спектакуларна и рајска решења.

У духу свега реченог, делу народа (а он није мали и заслужује коректну анализу свог опредељења и поступака а не олако блаћење) који иде за напредњацима најбитније је да се макар мало сузбије неправда и корупција и да се потпуно не капитулира око Косова. Иако владајућа странка има сав новац и медије и интелектуалце опет их СНС, која је у свему томе инфериорна, „шије“. То значи да је којим случајем избор стварно на народу, тј. да су две странке равноправне у медијима и у финансирању, однос би био и већи од два према један за СНС.

ПЕТООКТОБАРСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Многи који СНС виде као ризичан фактор опстанак српске државе склони су да резонују како смо преварени петог октобра па не би требало да дозволимо да нам се то понови. Није све тако једноставно. Већина народа тада није преварена, јер једноставно ништа спектакуларно и није очекивала. Већина народа непогрешиво зна шта је домет политичких промена. Обичан свет никад од политичара није очекивао неку врсту свеобухватног спасења, то је био резон идеологизоване елите и романтичних маштара. Прокламовано од ДОС-а ново доба сјајна будућност можда је на тренутак неке обичне људе опило, али су се они за разлику од елите, која још увек кука, брзо вратили у равнотежу.

Стање пред промене 2000. године, изузев када су оне ушле у финиш, карактерисала је равнодушност слична данашњој. После бомбардовања и слепима прозападним идеалистима постало је (ако нису били део „Друге Србије“) јасно да нам Запад није ни добар комшија, а камоли пријатељ, те је борбена огорченост на Милошевића почела да јењава. Но, свест да је његова ера завршена, што можда изгледа контрадикторно са претходно изреченим, била је све снажнија. Режим који је почео са Косовом а Косово није успео да одбрани, после бомбардовања и потоњег интензивирања притисака споља, улазио је у фазу јачања ауторитарности, репресије и бахатости. Ту врсту самовоље власти народ би можда могао да поднесе да је она била успешна, али у околностима када му је, док је видао болне ране, причала да је победила НАТО, подршка режиму се убрзано топила. Већина није била на њега огорчена али јој је дојадио.

Поготову што је схватала да више нико са Милошевићем не би преговарао а Срби би, на радост многих западних и регионалних лидера, били стављени не више само у карантин (као почетком деведесетих година) већ у неку врсту затворске изолације где би били још снажније мрцварени. То је народ осетио и чекао прву прилику да раскрсти са режимом који очито није увиђао своју потрошеност и отуђеност од реалности и грађана.

ОД ПРОВАЛИЈЕ ДО ПОНОРА

До бомбардовања Милошевића нико није могао да сруши (чак и уз помоћ долара и страних специјалних служби), али после бомбардовања то је већ могао свако ко је показао одлучну намеру, организациону способност и истурио кандидата којег народ поштује. То је урадио ДОС обећавајући све и свашта. Између осталог да „ћемо Косово задржати уколико падне режим“ и „да ћемо брзо достићи стандард бар Чешке ако не и западних држава“. „Спектакуларно“ незадовољство и наводна народна одушевљеност (која је узгред буди речено била већа током многих других демонстрација деведесетих), који су пратили обарање Милошевића, више су били резултат огорчености покушајем режима да мимо резултата избора остане на власти (или вештом пропагандом ДОС-оваца да режим то ради) него што су постојали пре избора.

Прорадио је народни инат и вероватно за тренутак, као што сам већ напоменуо, нереална ДОС-ова обећања су обичним људима изгледала као бар једним делом могућа. Али отрежњење је брзо заменило еуфорију. Обичан свет је очекивао реалан бољитак али уследило је само привремено шминкање суморног живота, засновано на великом задуживању и распродаји националног богатства (ефекти чега су протраћени или покрадени од реформске „елите“ која је наводно боља од СНС који нит је власт имао, нити је државу пљачкао). Кризни ветрови су уништили потенцијал владајућих остатака ДОС-а да и даље варају народ, и понор у коме се економија земље налази постао је свима очит.

Данас је слична ситуација и атмосфера као пред пети октобар, с тим што је реноме власти још гори него тада а њена кривица знатно већа. Јер Милошевић је ипак како-тако бранио Србију а Тадић, Јеремић, Динкић, са њом тргују. И то раде само ради своје користи. Не колаборирају како би спасли шта се да спасти и умањили националну штету. Уз то, док се стари режим суочавао са санкцијама они су у разним формама из иностранства добили и протраћили огромна средства.

НИКОЛИЋ КАО НОВИ КНЕЗ МИЛОШ?                                                                                                                 

Народ на својој кожу снажно осећа колико је актуелни режим неуспешан а петооктобарска визија Србије истрошена. Стога тражи најбезболнију могућност, слично као и пре петог октобра, да промени свој живот набоље. При томе евентуални напредњачки дил са Западом у очима обичног света није нешто нарочито компромитујуће. У ситуацији меке окупације у којој се Србија налази, некако се многима чини да је он неопходан. Уосталом, ДОС (у коме је био и неоспорно патриотски ДСС) правио је дил са западним силама које су тек мало пре тога окончане агресију на Србију. Ако је због објективне истрошености Милошевићевог режима и потребе да дође до промена, многима то изгледало прихватљиво, онда није ни чудо што је тако и са несумњиво много бенигнијим везама СНС-а са Западом (и то у околностима када режим са њим има много јаче контакте и непринципијелне дилове).

Коначно, зар Милош Обреновић у једном није тренутку био истовремено најбоље решење за постустаничку Србију и турског Марашли Али Пашу? Слично би и сада могло да буде случај. Наравно уз услов да, ко било дошао на власт, делује на корист народа у реалним координатама и могућем маневарском простору који му је на располагању. Да ли би Тома Николић могао бити нови кнез Милош или не, то може само будућност да покаже, под условом да Николић добије шансу да покаже шта зна. Далеко је од тога да тврдим да јесте што је био кнез Милош, али сам уверен да би могао да буде. Ако то априори одбацимо остаће нам Тадић, за кога је јасно да је баш оно што у народној свести представља Вук Бранковић.

Како ствари тренутно стоје, једино напредњаци могу бити стожер нове коалиционе владе у којој би најпожељнији њихов партнер био ДСС, а која би заменила у сваком погледу неупотребљиви ДС-овски есталблишмент. На нама свима је да изаберемо између наводног па и стварног стерилно-патриотског чистунства које не води никуда и прихватање данас једине алтернативе овом режиму – коалиција Коштуница-Николић. Друга опција је власт ДС-а која носи са собом трајни губитак Косова, улазак у НАТО и даљње растакање Србије. О расту беде и незапослености и да не говоримо. Ако СНС не буде у прилици да са ДСС-ом формира владу, остаје да још четири године трпимо Жуте. Да ли то желимо?

извор: ФБР Бранко Радун, vidovdan.org

affiliate_link