Европа

ЕВРОПСКА РЕАЛНОСТ: ВАТИКАНСКИ КРСТАШКИ ПОХОДИ НА ИСТОК И ПРАВОСЛАВЉЕ…


БЕЛОРУСИЈИ ПРЕТИ КАТОЛИЧКИ ЕКСПАНЗИОНИЗАМ

Владислав ГУЛЈЕВИЧ (Украјина) | 19.09.2011 | 00:50
Од три пост-совјетске словенске државе највећи притисак католичких држава – Пољске и Ватикана, трпи Белорусија, у којој католици представљају, према званичним подацима, 14% од укупног броја становника. При том, за Варшаву је значајнији политички правац, а за Ватикан религиозни. Међутим, то не значи да се Света столица уклања од политике – то само значи да су њени политички кораци замотани у „конфесионално паковање“, при чему се поступци званичног Минска објашњавају као притисак на слободно исповедање вере. Таква формулација је увек добитна: сваки покушај власти да ослаби „гушење“ Ватикана у Републици међународна заједница осуђује и проглашава за кршење људских права.Највише забрињава чврста веза између белоруских „ксендзова“ и опозиционог лагера. Запажа се законитост, која је и била предвидљива: у Белорусији највише католика су по народности Пољаци (укупан број пољске иреденте у Републици је око 400.000 људи), а значајан део опозиције такође представљају Пољаци. И мада је католичка црква правила покушаје да се јавно дистанцира од антивладиних покрета, она то није успела. У масовној свести Белоруса католицизам чврсто асоцира на пољски утицај и на позиве против Лукашенка. Тим пре, што је на чело католика Белорусије постављен Тадеуш Кондрусевич, архиепископ-митрополит Минско-Могиљовски, који је пребачен из Москве, због његове упорне прозелитске делатности, која је најзад изазвала непријатне одзиве.

Т.Кондрусевич је истовремено и заменик председника Међународне асоцијације религијских слобода (МАРС) – најстарије у свету асоцијације за заштиту религиозних слобода свих вероисповести, са преко 60 националних одељења. Њено седиште је у САД, у држави Мериленд. МАРС прати како се поштују религиозна права и слободе, између осталог и на простору бившег Совјетског Савеза. МАРС специјално воли конфесије, које у руском свету имају мало поборника – презвитеријанце, адвентисте, лутеране, јевангелисте, као и католике. Канонско руско православље не изазива такве симпатије код МАРС-а, а редовне, непријатне за ухо, изјаве представника те организације о религијској ситуацији у бившем СССР-у, служе само за подривање православне цркве.

Белоруски Егзархат Руске православне цркве (или, према званичном називу: Белоруска православна црква – БПЦ) за Белорусе представља ослонац општеруског јединства, јер су они постали таоци сопствене географије, а географија представља – судбину. Смештена између православног Истока и католичког Запада, Република се претворила у зону узајамног, а у суштини супротног, културно-политичког утицања. Бела Русија – то је гранична тврђава православља ка западу, али западно-белоруски простор – он је још и линија максималног померања католичког утицаја ка истоку.

Света столица не жели да се заустави на томе. Запажа се очигледно активирање рада католичких мисионара у источној Белорусији, баш на границама са Русијом, на простору, на коме католици представљају врло малу групу верника. Паралелно са тим у областима, у којима Пољаци представљају већину становништва, утицај католицизма је много изнад ауторитета православне цркве. Високи католички достојанственици подвлаче да католичка црква представља једину конфесију која поседују међународни правни легитимитет. А уколико је стварно тако – то значи да и утицај католичке цркве треба да се протеже не само на духовна питања белоруског становништва.

Са 1.01.2010. у Републици је регистровано 1509 православних религијских општина и 470 католичких. У то време је у Белорусији служило 1564 православна свештеника (међу њима је било 7 странаца) и 414 католичких ксендза (од којих су 164 били странци). Из овога се види да католички проповедници међу страним гостима имају на своју паству много већи утицај, него странци међу православцима. По правилу, највише католичких мисионара су Пољаци, који не могу да остану неутрални у вези са односом пољске мањине према званичним властима. У конфликту Минска са руководством опозиционог Савеза Пољака Белорусије Анжелике Борис, католичка црква је чврсто на њеној страни, без обзира што су чланови Савеза Пољака исто тако Пољаци, али су то они Пољаци, који се труде да буду врло чврста опозиција режиму А.Лукашенка. Таква етничка избирљивост пољских мисионара је, најблаже што се може рећи, за осуду. Исту грешку прави и званична Варшава, која издаје „карту Пољака“ етничким Белорусима, али одузима право на њу оним Пољацима који дају подршку садашњем белоруском председнику.

Разумљиви су покушаји белоруских власти да преузму контролу над радом пољских организација. У Белорусији има 17 Домова пољских и 75 примарних организација, а у многима од њих се кују идеолошки кадрови за борбу са председником, који је у њиховим очима пао у немилост.

Слабљењу позиција Белоруске православне цркве у белоруском друштву допринело је истовремено неколико фактора. Прво, отворено сецесионистичко расположење међу једним бројем свештенослужитеља, који маштају о потпуној аутокефалности (по угледу на „бузотјоре“ од цркве у Украјини. Такве идеје су посебно популарне у Волковиску и Гродном, у којима је проценат пољског становништва традиционално висок, што не може, а да се не одрази на расположење локалних становника. Политичке коректности ради, тезе о општеруском јединству Белоруса и Руса, као и о томе, да БПЦ представља западну грану РПЦ, високи ниво саветује да се прескачу. Зато многи, због ћутања БПЦ њу сматрају као аутономну црквену јединицу, која је формирана тако, како то одговара независној Републици Беларус, која је слободна да се споразумева и потписује уговоре са ким год хоће и где хоће.

Друго: двојност положаја руководства БПЦ у самој републици. Православни свештенослужитељи не одобравају агресивни притисак католичких прелата и подржавају администрацију А.Лукашенка. То, са своје стране, доводи да кварења слике о БПЦ у очима Белоруса, незадовољних привредном политиком председника. И баш овде би гласно изношење тезе о канонском јединству БПЦ и РПЦ као јединствене цркве јединог постојећег општеруског народа, било оно, што је потребно.

Треће, хронична „вишевекторност“ самог А.Лукашенка, који је, тражећи спољно-политички ослонац који би био алтернатива Кремљу, изразио спремност да са Ватиканом потпише конкордат. Конкордат представља уговор не на нивоу локалних цркава, већ међународни документ, који у име цркве потписује држава Ватикан. Споразуми који постоје између Белоруске и Руске православне цркве имају унутар-црквени карактер. Конкордат са Ватиканом ће везе католичке цркве са Минском да подигне на међународно-легални ниво и да му да скоро наддржавни статус.

Четврто, делатност протестантских секти које „лове“ потенцијалну паству међу онима, који се нису нашли ни у католицизму, ни у православљу. Када је председник САД, Вудро Вилсон, 1918. године планирао инвазију америчке војске на Совјетску Русију, он је предлагао да се пре војске пошаље цела армија протестантских проповедника. Оно, до чега није дошло 1918. године, десило се у деведесетим годинама 20. века. Пост-совјетске републике, међу њима и Белорусија, нашле су се уплетене у читаву мрежу религиозних секти проамеричког карактера, које су финансирале САД и које су из њих добијали и налоге. Прихватање протестантске вере је врло слично давању заклетве англосаксонској идеји и капиталистичком погледу на свет. О тим финесама је детаљно говорио социолог Макс Вебер у свом научном раду „Етика протестантизма и дух капитализма“.

Пето, пасивна позиција БПЦ и шире – руског православља. Посматрачки поглед на свет православне вере је супротан усмереношћу према одређеном циљу и политичком прагматизму католицизма. Овај аспект су констатовали још руски филозофи и мислиоци 19. века – Н.Бердјајев, В.Соловјов, Ф.Достојевски. РПЦ не шаље гомиле проповедника на све стране света, и мири се са све већим приливом католичких мисионара на својој канонској територији.

Па, да ли православље у Белорусији има било какву предност, осим чињенице да 75% Белоруса сматра себе за православну паству? Има. Чини се да једну од слабости Свете столице има њено политичко непоштење. Чудно да се у средствима јавног информисања тај моменат не користи више.

1946. године у Пољској је осуђен на смрт групенфирер СС Артур Грејзер, џелат хиљада невиних људи. Римски Папа му је послао повељу о опроштају грехова. 1951. године иста милост је указана Освалду Полу, обергрупенфиреру СС, по чијем су наређењу грађени крематоријуми у Бухенвалду и Дахау. У папској повељи је било написано: „Свети отац, покренут родитељском љубављу, као знак небеске утехе шаље Освалду Полу апостолски благослов, који је овај замолио“. Мисли се да се иза црквене реторике о љубави према свима који су пали, крила традиционална лојалност Ватикана према нацистима, са којима су католици закључили конкордат још 1933. године, у време понтификата Пије 11. Црква је признавала нацистички режим, а влада је гарантовала црквена права. Сада причају да се Пије 11. борио против нацизма. Али он је са њим почео да се бори тек када је Хитлер прекршио одредбе конкордата и почео да прогања католичке организације. Дотле су хришћанска љубав и пријатељство са фирером били смештени у срцу тог божјег „намесника“ на Земљи сасвим спокојно.

Међу католичким свецима је и Алојзије Степинац, хрватски католик са отворено профашистичким погледима. Посебно је јако мрзео православне Србе. „Хрвати и Срби су из два различита света, са два пола; они никада неће наћи заједнички језик, једино ако се деси чудо Божје. Та шизма је највеће могуће зло у Европи, можда веће и од протестантизма. Ту нема морала, нема принципа, нема правде, нема праведности, нема поштења“ – прорицао је А.Степинац, који је поздрављао власт хрватских усташа. 1941. године он је издао пастирску енциклику, која је обавезивала католике његове земље да подрже усташе и независну хрватску државу, коју су они створили. И мада бранитељи А.Степинца кажу да је он спасио смрти хиљаде мирних грађана различитих националности, он је ипак као једино средство за спас Срба сматрао њихово насилно покатоличавање.

За разлику од католичанства у руском православљу клирике који су се упрљали сарадњом са хитлеровцима не претварају у свеце.

Не треба да се заборави ни учешће Ватикана у рушењу Југославије. Света столица је тада на брзину признавала аутокефалност националних православних цркава у бившим југословенским републикама, помажући тиме раскол православља на Балкану; подржавала је издвајање из Југославије њених католичких република и затварала очи на невероватна зверства која су тамо чињена православним Србима