ДЕШАВА СЕ...

РАДОВАН КАЛАБИЋ: УЛТИМАТУМИ, УСТУПЦИ, УЗМИЦАЊА…


УЛТИМАТУМИ, УСТУПЦИ, УЗМИЦАЊА

 

пише: Радован Калабић

Петог октобра 1880. из Беча је у Београд стигао  Ултиматум.

Аустроугарска влада ставила је српску владу пред драматичан избор, односно пред свршен чин. Или ће политички капитулирати и потписати са Бечом трајни трговински уговор,  који суседној Монархији обезбеђује статус „највећма повлашћене нације, без буди каквих ограничења“[1] , или ће се суочити са погибељним искушењима царинског рата. У пракси та врста рата отпочела би затварањем аустроугарског тржишта за српски извоз, а завршила би се, према замислима стратега из Беча, или беспоговорним потчињавањем, или коначним сломом српске привреде.

 споменик Јовану Ристићу у Крагујевцу

Јован Ристић (1831-1899), оновремени први српски министар, опирао се и одолевао пуне две године пред отвореним насртајима, притисцима и уценама моћног суседа и настојао да се у уговор унесе клаузула о узајамности.. У том циљу његова влада склопила је 1879. привремене уговоре са другим државама, попут Енглеске, Русије, Италије, Швајцарске и Белгије, који су укључивали реципроцитет, а све у нади да ће они послужити као образац за склапање траговинског уговора и са Аустео-Угарском. Испоставило се, међутим, да су ти напори били узалудни и да се Беч круто и непопустљиво позивао на члан 37. Берлинског уговора, који је предвиђао да се у Србији ништа неће мењати до закључења нових уговора. Свој искључиви став према Србији аустроугарска влада заснивала је и на уговору који је склопила са Турском  још 1862,  а који јој је омогућавао да произвољно намеће високу царину на робу увезену из Србије.

Тадашњи кнез, а од 1882. краљ Милан Обреновић (1854-1901), који се августа 1880. бањао у монденом Ишлу, писао је одатле Ристићу и предлагао му да потпише уговор са Аустро-Угарском „ јер ја га сматрам такорећи Калифорнију за Србију, док економски рат са њом сматрам за нашу и економску и политичку пропаст“.[2]

У време овог дописивања кнеза Милана и Ристића на дневном реду се поново нашло питање отплате доспелих камата на кредит који је Србија закључила у Русији 1876. Само на име интереса, који није плаћан од 1876. до 1880. године, државни дуг Србије износио је 3.300.000 динара. Трећина од те укупне суме односила се на неисплаћене камате на руски зајам. Или још прецизније : Србија је дуговала Русији 442.729.20 рубаља, или 1.106.823 динара. Руски цар Александар II лично је платио тај дуг и то се водило „као поклон српској држави“.[3]

I

Сматрајући излишним Кнежев позив да дође у Беч и да  лично са бароном Карлом Хајнрихом Хајмерлеом, министром спољних послова Монархије, разреши спор, Ристић отписује Височанству и даје му један мудар савет и једну обистињујућу прогнозу. Наиме, Ристић опомиње да „ што више будемо попуштали то ћемо све веће жртве приносити једном злу[4] Он свог „претпостављеног“ и у бањи пророчки обеспокојава уверењем да ће између Србије и Аустро-Угарске кад-тад доћи до „економског заплета“.[5]

Када је до тог „економског заплета“ дошло, актери ове преписке били су већ под земљом. Онај који је сањао Калифорнију за Србију, апсолутно потчињену хабсбуршким интерсима, већ пет година је почивао у крајњем закутку туђе земље, када је на самом почетку 1906.  Беч објавио Царински рат Србији. Из тог рата Србија је изашла са најпожељнијим резултатом, проширујући своја тржишта на Немачку, Француску, Русију, Енглеску, Швајцарску… Она је неометано повисила цене својих производа, и што је најважније, коначно се тек у том рату ослободила економске зависности од суседне Монархије.

Као либерал по политичком убеђењу и суверениста по свом државничком ставу, Ристић се у управљању земљом држао уравнотеженог спољнополитичког курса. Трудио се да ни са једном великом силом не затеже и до краја не заоштрава односе, али је у тактичким попуштањима увек тачно препознавао „црвену линију“ преко које ни за живу главу није прелазио. То га је у први мах коштало премијерског положаја, а његове либерале  позиције владајуће партије у земљи. Пресудну улогу у Ристићевом демисионирању одиграло је, ипак, његово одбијање да прими Ултиматум од петог октобра 1880.

За разлику од свог премијера, брзоплети и лакомислени Кнез стао је отворено на становиште да је судбину Србије нужно предати у руке једном једином моћном заштитнику. Оном који столује у „царској Виени“. Зато он и у другом писму поново позива Ристића да дође у Беч и резолутно му саопштава „…да све на свету треба да покренемо да не дођемо у сукоб са Аустријом ни на ком пољу, пошто је у мојим очима  она са Немачком једина кадра да заустави образовање на Балканском полуострву Сан-Стефанске Бугарске, тј. једне Словенске државе јаче него Србија“.[6]

И овај други Кнежев позив да лично дође у Беч Ристић је учтиво одбио, уз крајње убедљиву аргументацију, изложену тоном самоувереног и искусног дипломате.

Гроб краља Милана у Крушедолу

II

Ристић, је – у намери да избави Србију из врло незавидног економског  положаја –  велике наде полагао у Русију. О томе сведочи и Меморандум, којим се његова влада још крајем октобра 1878. обратила руској влади. У том обраћању, које на моменте поприма скоро вапијући тон, српска влада тражи од руске да је заштити од „ аустроугарске напасти“.

„Влада у Београду је сматрала да би закључење царинског савеза, за собом повукло и захтев Аустро-Угарске да се закључи и `политички савез`, чиме би она `увећала своју моћ до размера, у којима би се њене последице осећале на целом Балканском полуострву.“[7]

Стога је предлагано да се први трговински споразум склопи са Русијом, и да он послужи као образац који ни друге државе не би могле да игноришу. Тадашњи званични Београд изражавао је чврсто уверење да је „… Русија, као словенска сила, позвана да постане центром, око кога требају да се групишу сви други словенски народи; па она треба да им да своју моћну потпору, кад се оне напрежу да се спасу од трговинског и политичког господства једне туђинске расе“.[8]

Велика очекивања, међутим, дала су више него скромне резултате. Руска влада није била спремна да са српском потпише трајни трговински уговор, већ се задовољила склапањем Привремене трговачке погодбе између две земље. Њу су у Београду, 31. маја 1879. потписали Јован Ристић и руски посланик Александар Персијани. Важност јој је била орочена на годину дана, но иако је садржала одредбе о највећем узајамном повлашћењу у међусобној трговини, она није покренула тешњу привредну сарадњу између држава потписница.

Додуше, славенофилски расположено јавно мнење у Русији непрекидно је звонило на узбуну и тражило од своје владе да се одлучно укључи у трговинско-економску утакмицу са црно-жутом монархијом на Балкану. Такви апели, међутим, нису наишли на позитиван одговор службеног Санкт Петерсбурга.

Шта је био разлог тој равнодушности и трговинској пасивности Русије у Србији и на Балкану?

Још на Берлинском конгресу прославњени руски дипломата Александар Михаилович Горчаков (1798-1883) је изјавио „… да Русија у земљама Балканског полуострва нема никаквих материјалних интереса које би следила“.[9]

Његов колега, барон Александар Генрихович Жомини (1814-1888), посредно је указивао на примарне интересе Русије на Балкану. Пишући Николају Карповичу Гирсу (1820-1895), који је касније постао министар спољних послова Русије, Жомини вели да би за Србију било боље да свој национални понос подреди свом материјалном напретку. Да је за Београд корисније да прихвати понуђени трговински уговор из Беча, под условом да га он не одвуче у протекторатски загрљај Хабзбуршке монархије. Средства извучена из те сарадње, сматрао је Жомони, Србија треба да уложи у повећање „… војне снаге земље, с обзиром на кризу која ће једног дана одлучити судбину читаве источне Европе“.[10]

III

Наступ и правце деловања руске дипломатије на Балкану увелико је диктирала потреба Санкт Петерсбурга за обнављањем Тројецарског савеза. Поучена горким искуством из Кримског рата (1853-1856), када је против себе имала коалиционе снаге свих великих западних сила, руска дипломатија хтела је да се осигура од сличног ратног позиционирања. Склопљен између Немачке, Аустро-Угарске и Русије савез је обавезивао чланице на неутралност у случају да једна од њих  ступи у рат са неком четвртом земљом. Русију је такав савез штитио од обнављања коалиције из времена Кримског рата. Немачка је, пак, била заштићена од опасности да води рат на два фронта.

Тројецарски савез је обновљен 18. јуна 1881. Пуне припреме за његово обнављање пале су баш у време аустроугарског Ултиматума Србији од петог октобра 1880. Као услов за закључење савеза Аустроугарска је од Русије тражила да употреби сав свој утицај како би убедила српску владу да прихвати понуђени трговински уговор из Беча. У преговорима са Ото фон Бизмарком (1815-1898) од 4. и 5. септембра 1880. барон Хајмерле је управо и тим захтевом условљавао обнављање савеза са Русијом. Убрзо потом је нашем посланику у Бечу, Филипу Христићу (1819-1905) запало у дужност да обавести владу о наглој промени у држању Русије. Већ у извештају од 18. октобра 1880, он обавештава Београд да му је руски амбасадор Петар Убрил саопштио да његова земља није спремна да подржи Јована Ристића у спору са Аустро-Угарском.[11]

Сукобљен са Кнезом већ дуже време и „пуштен низ воду“ од руске стране Јован Ристић је 31. октобра 1880. поднео оставку на место председника српске владе. (Седам година касније, у измењеним међународним приликама и уз подршку Русије, он се тријумфално враћа на челну позицију у српској влади.) Само петнаест дана након Ристићеве оставке Србија потписује са Аустро-Угарском  трговински уговор у коме предаје Бечу клаузулу највећег повлашћења, без узајамности. Уговор је потписао Чедомиљ Мијатовић (1842-1932), који је у новој напредњачкој влади, а на изричит захтев кнеза Милана Обреновића, водио два министарства : финансија и спољних послова.

* * *

Обистинило се ускоро и оно чега се Ристић највише прибојавао. Потпуна економска зависност Србије од Аустро-Угарске убрзо је довела и до политичке. Потписивањем Тајне конвенције Србија је практично предала свој политички, државни и национални суверенитет Хабзбуршкој монархији. Без њеног знања и сагласности службени Београд није могао чак ни да води преговоре са било којом другом државом! И овај „велеиздајнички документ“, мимо знања Скупштине и осталих чланова владе, тајно је потписао Чедомиљ Мијатовић, кога је за ту услугу  цар Фрањо Јосиф тајно наградио наследном титулом грофа. Иза Чедомиља, наравно, стајао је кенз Милан, те је стога Живан Живановић с правом закључио да је Мијатовић само „ главни повереник кнежев за све ове недопуштене послове његове из тог доба“.[12]

Елан и лакоћа с којима је Мијатовић у име српске стране потписивао све ове спорне и проблематичне документе професор Слободан Јовановић је тумачио с два мотивациона аспекта. Први је Чедомиљев туђински карактер и васпитање, а други је његова русофобија

 

 Елодија Мијатовић, жена грофа Чедомиља Мијатовића

„Уз своју жену Енглескињу он је био примио и тадашње енглеске идеје да је Русија опасна и за европску цивилизацију и за слободу балканских народа. Из страха од Русије, он је нагињао Аустрији већма него иједан од оновремених наших политичара.“[13]

Тајна конвенција потписана је на Видовдан 1881.

Упутнице:


[1] Живан  М. Живановић : „Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века“, књига друга. Београд, 1924, стр. 107

[2] Кнез Милан – Ј. Ристићу, Ишл, 1. август 1880, АИИ, ф. ЈР, сигн.XIV/2

[3] Милорад Недељковић : „Историја српских државних дугова“, Штампарија „Штампе“ Стеве М. Ивковића, Београд, 1909, стр. 20

[4] Живан М. Живановић : „Прилози за проучавање питања империјалистичког продирања Аустро-Угарске у Србију од Берлинског конгреса (1878) до закључења трговинског уговора (1881), САН, Грађа, књ. 12, Београд, 1956, 155-158

[5] Исто

[6] Исто, стр. 158-160

[7] Душко М. Ковачевић : „Србија и Русија 1878-1889“, Историјски институт, Београд, 2003, стр. 104

[8] Опширније у Владимир Јовановић : „Успомене“, БИГЗ, Београд, 1988.

[9] Као под 6, стр.104

[10] Исто, стр. 115

[11] Ф. Христић – Ј. Ристићу, Беч, 18. октобар 1880, АС МИД ПО, 1880, П/5-II,ф-I,д-VI, пов. Бр. 504

[12] Живан Живановић : „Политичка историја Србије“, књига друга, Геца Кон, 1923, стр. 138

[13] Слободан Јовановић : „Чедомиљ Мијатовић као политичар“ , Политика, 17. мај 1932, стр. 1

Радован Калабић, 22.09.2011.

Категорије:ДЕШАВА СЕ..., Мишљење

1 reply »