ДЕШАВА СЕ...

Ивона Живковић: ГЛОБАЛНИ ГЕНОЦИД? (1)


Ивона Живковић: ГЛОБАЛНИ ГЕНОЦИД? (1)

ПРВИ ДЕО

19.01.2012. за ФБР приредила Б. Диковић

Иако отпор коришћењу соје (посебно генетски модификоване) траје несмањеном жестином већ годинама и на Западу и на Истоку, најтиражнији медији у Србији скоро да уопште не посвећују пажњу овом проблему.

У Србији, на жалост, никада није ни вођена нека озбиљна кампања против коришћења соје у исхрани као ни генетски модификованих усева, па је чак и дозвољен њихов увоз. Највише се увози управо модификована соја. Код већине грађана не постоји ни довољно знања о томе шта се све у овој области ради и какве су последице конзумирања генетски модификоване хране. Што је још горе и сама соја, органски узгајана, има бројне штетне последице ако се користи у људској исхрани.

Оно што желим да вам предочим овим текстом су управо нека сазнања о соји која би требала да буду позната свима који је користе или храну купују у супермаркетима. Јер, веровали или не, соја и њени деривати су данас практично свуда и скоро ју је немогуће избећи. Налази се под различитим именима у многим прехрамбеним производима (хлебу, конзервама туњевине, чоколадама, бомбонама, виршлама и осталим месним пређевинама, многим освежавајућим напицима, сладоледима (корнетима) и другим вафлима, у дечијој храни, у лековима итд.

Наравно, свако има права да сам одлучи чиме ће се хранити, али под условом да може да бира.

Ко и шта стоји иза политике наметања соје и њене ГМ варијанте читавом свету?
Можда одговор више него застрашујући лежи у следећем пасусу.

Неки научници тврде да континуирана употреба соје у припремању дечије хране представља облик геноцида, јер су информације које ћемо вам у наставку предочити доступне научницима већ деценијама. Дакле, немогуће је да се то не зна. Али, соја је упорно у храни која се индустријски производи и дистрибуира широм света.

У својој књизи „Семе уништавања: Скривени план генетске манипулације“ Бил Енгдал тврди да постоји ђаволски план како Вашингтон и четири англо-америчка пољопривредна џина планирају да доминирају светом патентирајући форме живота како би придобили контролу над производњом хране у читавом свету и то са разлогом који је застрашујући – редукција људске популације. Он наводи и речи Хенрија Кисинџера из 1970. : „Контролом нафте контролишеш државе, контролом хране контролишеш људе“.

Кисинџер је данас високи функционер једне од најмоћнијих светских невладиних организација “Савета за међународне односе”. Њихово главно седиште у Њујорку налази се у згради саграђеној на земљишту које им је поклонила породица Рокфелер, иначе прави власник компаније Монсанто, главног произвођача ГМ соје и других ГМ усева. Јеврејска породица Монсанто из Луизијане је у 18. веку била позната као власник и дилер робова.

Али, пођимо редом.

Аустралијанка Елејин Холингсворт некада је била позната холивудска глумица са уметничким именом Сара Шејн. Када је окончала филмску каријеру посветила се борби за здраву исхрану. У својим књигама и на свом Интернет сајту она годинама води жестоку борбу са транснационалним корпорацијама које производе храну и које се у тежњи за што већим профитом не либе да као “здраву храну” препоручују ону која је не само нездрава већ и веома опасна. Што је још горе овај бизнис се повезује са фармацеутском индустријом па се ствара обострана добит -преко хране се људима здравља поремети, а онда следи скупо лечење.

Холингсворт је посебно обрадила учинак соје у људској исхрани. Она не само да је нашла бројне научне радове урађене пре више деценија који недвосмислено показују да је соја веома опасна намирница, већ је жестоко оптужила корпоративне ловце на добит да финансирају научнике, лекаре, популарне магазине о здрављу и новинаре који соју препоручују као “веома здраву”. Најгоре је што се ова “здрава храна “ препоручује мајкама и деци и то чине баш лекари, мада већина из незнања. И не само соја, већ и нуспродукти соје, који би требали да заврше на отпаду као на пример сојин лецитин, продају се и користе са етикетом “добо за здравље”.

Највећи проблем са сојом је, пише Холингсворт, што зрно соје садржи бројне фитоестрогене. То је уопштен назив за хемикалије које се налазе у биљкама, а имају естрогенско ђеловање. Практично делују као хормони. У природи се фитоестрогени јављају како би помогли регулацију циклуса парења код животиња, а у синтететичком облику се користе у исту сврху у сточарству. Популарне контрацептивне пилуле су такође једна таква синтетичка верзија намењена за људску употребу и функционишу као женски хормон естроген.

ЗАШТО БИ БЕБАМА ДАВАЛИ ПИЛУЛЕ ЗА КОНТРАЦЕПЦИЈУ?

Али, ако се фитоестрогени користе у великим дозама или у дужем временском периоду, они имају противестрогенски учинак. Фитоестрогени једноставно ремете рад хормона у организму. Јаке дозе се користе и у хемотерапији за убијање ћелија рака.

Поменимо да све ћелије у организму међусобно комуницирају, а да се комуникације одвија и унутар саме ћелије од мембране ка језгру. За то су задужени хормони и они увек морају бити у одређеном балансу. Дисбаланс носи ћелији погрешне информације.
Фитоестрогени садрже десетине подврста као што су: цоуместани, изофлавони, лигнани и стероли, од којих свака даље садржи подврсте. Соја садржи пуно изофлавона, укључујући и подврсте генистеин, цоуместрол и даиџеин.

Научници већ дуги низ година знају да изофлавони у соји могу пореметити функцију штитне жлијезде, доводећи до аутоимуне болести, па чак и рака штитњаче.

Још педесетих година двадесетог века фитоестрогени су повезивани са повећаним бројем случајева рака, неплодношћу, леукемијом и поремећајима у раду ендокриног система.
“Charlotte Gerson са америчке Клинике за злоћудне болести Герсон, објавила је резултате детаљно спроведеног истраживања о раку које доказује да је фитоестроген генистеин канцерогенији од ДЕС-а (diethylstilbestrola), синтетског естрогенског лијека који је даван милионима трудних жена, највећим делом у раздобљу од 1938-1971. Мало је оних који нису чули за смртне случајеве и ужасне патње које је овај лек проузроковао безбројним женама и њиховим кћерима,” подсећа Холингсворт.

Учестале последице хормонске неравнотеже изазване асимилацијом великих количина естрогена откривене су у великом броју случајева чак и код деце. А одакле тај естроген? Из хране за мале бебе и сојиних напитака којима своју децу хране њихови брижни родитељи – често на стручну препоруку лекара. Холингсворт каже да је то вероватно иста врста “стручног” саветовања која пуни популарне магазине о здрављу и исхрани, а да су у ствари главни финансијери тих магазина фармацеутске компаније или сами произвођачи соје, као на пример Монсанто.

Поред тога постоје “лекари” и “научници” који новац воле више од свега.

Обични људи верују лекарима и често не размишљају својом главом па не виде очиту нелогичност да се потпуно истим састојком (естроген из соје) који се преписује женама у менопаузи како би им се продужио одређени хормонски баланс који се у менопаузи мења, даје новорођенчади као “здрава” храна.
Једноставно речено: храњење малих беба храном на бази соје једнако је као да им дајете пет контрацептивних пилула дневно.

«Количина естрогена у 100г сојиних бјеланчевина одговара количини естрогена садржаној у једној контрацептивној пилулули”, по мерама изнетим у једној швајцарској здравственој установи још шездесетих година прошлог века, када су ове пилуле постале модерне.

Моносодијум глутамат (МСГ) је једна од неколико форми слободног глутамата који се често налази у храни. Једна канадска студија недвосмислено је показала да састојци слободне глутаматске киселине (МСГ) и слободне аспартичке киселине које су опознате као неуротоксини, представљају саствни део формуле за прављење хране за бебе. Присуство ових неуротоксина у исхрани беба представља проблем јер се у њиховом мозгу још није довољно развила крвно – мождана баријера која спречава да токсини из крви уђу у мозак.

Занимљиво је и да се у свакој формули за прављење беби хране, на пример, на Новом Зеланду налази соја, што је потврдила и њихова влада. Тамо су мајке формирале и удружење против оваквог коришћења ГМ соје, док је Влада сматрала да је токсикација ГМ сојом била веома мала те да закон који ту концентрацију дозвољава није прекршен. На основу чега је процењена концентрација која није штетна, сасвим је друго питање. Такође је мајке забринуло и откриће да неке формуле за бебе садрже одређене врсте ГМ соје која никада није ни била тестирана на људима или то није било спроведено у складу са прописаном процедуром.

Свеједно, оваквих случајева има широм света, и свуда постоје јасни покушаји да се и садејству можних корпорација и влада у храни на овај или онај начин, у већој или мањој количини нађе ГМ соја.

Пијење сојиног “млека” (уколико сматрате да се то може назвати млеком) за време трудноће, као и у претходно описаном случају са ензимима, често блокира стварање мајчиног млека (правог млека) што затим логично доводи до “неопходности” да се новорођенче храни заменом и то баш “млеком” од соје.

НИЈЕ МЛЕКО СВЕ ШТО ЈЕ БЕЛО

Један од главних криваца зашто је соја токсична крије се и у чињеници што њезино зрно садржи велике количине алуминијума који је зрно упило из тла на коме расте. Тако је 1997. Одбор за прехрану Америчке академије за педијатрију објавио да «у мајчином млеку има од 4 до 65 нг/мл алуминијума док дечија храна направљена од соје садржи између 600 и 1.300 нг/мл».
Алуминијум је један од најраширенијих минерала у земљишту, али у већини усева се не задржава или га саме биљке не конзумирају у великим количинама. Биљка соје, међутим, таложи у својим махунама велике количине овог метала.

“Сојино млеко садржи 100 пута више алуминијума од нетретираног крављег млека. Да бисте добили ову белу текућину невиног изгледа која се примамљиво слива на фотографијама атрактивних реклама потребно је провести цели низ поступака. Јер сојино млеко се не може измусти”. Да ли сте икада видели сојину краву”, пита Холингсворт.
„Сојино млеко се добија када се грахорице (махуне) соје мељу на високој температури, а затим се опасним растварачима, од којих неки остају у добивеном сојином брашну, отклањају преостале масноће. Потом се брашно у процесу сепарације намењеном уклањању фиброзних влакана меша с лужнатим раствиором и шећерима. Прописи које су донеле власти кажу да је та количина толико незнатна да није важна“


“Бавећи се истраживањима за потребе своје књиге наишла сам на дванаест хемикалија које се након наведеног поступка обраде додају соји”, открива Холингсворт.

Контаминација алуминијумом је додатна и због технологије обраде јер се грахорице тада потапају у алуминијумске танкове и испирају киселином. Тако се одређена количина алуминијума задржава и у прерађеној соји који онда доспева у организам.
Поред алмунијума, откривено је да дечија храна од соје садржи високу концентрацију мангана. Према неким истраживањима спроведеним у Калифорнији “производи сојиног млека садрже око 80 пута више мангана него што га има у мајчином млеку, што новорођенчад излаже ризику да ће у првим недељама живота примити превише мангана.»
Осим нарушавања њиховог осетљивог хормоналног система, сад је већ нашироко раширена и појава да мале бебе које пију сојино млеко пате од озбиљних гастроинтестиналних поремећаја.

“Међународна корпорација “Нестле”, власник произвођачке марке “Carnation”, главни је заговорник конзумирања соје. Можда их се сећате као компаније која је донела дечију храну припремљену од соје у земље Трећег света, потискујући храњење мајчиним млеком и убијајући – према подацима Светске здравствене организације – 1,5 милиона деце сваке године. Они то и даље раде, бесрамно форсирајући сојино млеко за новорођенчад попут “Alsoya-e” упркос свим доказима да је оно смртоносно. Али то не треба да нас чуди ако се узме у обзир величина тржишта које прекрива овај производ”, пише Холингсворт.

Магазин “Insight on the News” цитирао је 2001. процену једног независног стручњака да од укупног годишњег прихода од 3 милијарде долара од продаје хране за бебе, само на производе од соје заради се 750 милиона долара. Данас ова бројка вероватно премашује милијарду долара.

Лабораторија за процену здравствених ризика америчког Министарства енергетике објавила истраживање које показује да изофлавони у соји ђелују на исти начин као и забрањени инсектицид ДДТ изазивајући деобу и умножавање ћелија рака дојке.

Један научни тим са Тајванског државног универзитета је 1988. под вођством др. Теодора Каја приметио да је већ више од пола века познато да соја изазива повећање штитње жљезде, посебно код жена и деце.

И угледни токсиколог др Мајк Фицпатрик из Новог Зеланда, који предводи праву кампању против конзумирања соје, написао је 1998. научни рад у коме је навео већину објављених открића о опасностима од сојиних изофлавона. Резултате истраживања је посло и америчкој Федералној Агенцији за Храну и Лекове (ФДА). Ту се наводи и следеће:
«Сојини изофлавони повећавају ризик од обољевања од рака дојке… Сојини изофлавони доводе до поремећаја менструалног циклуса током и до три мјесеца након што су унесени у организам… Концентрација генистеина који се налази у производима од соје довољна је да подстакне ћелије дојке на почетак процеса ћелијске деобе… Постоји забринутост да жене које једу изолате сојиних беланчевина учесталије обољевају од епителијалне хиперплазије.»

КАКО ЈЕ СОЈИН ЛЕЦИТИН ПОСТАО „КОРИСТАН ЗА ЗДРАВЉЕ“

”Соја садржи више фитичне киселине од било које друге житарице или махунарке (грахорице). Проблем са фитичном киселином је што она спречава апсорпцију свих минерала, а посебно калцијума. Колико је минерални дефицит узрок многих болести, за које се наводно још поуздано не зна како настају, може се видети овде.

Такође је откривено да су алергијске реакције на соју далеко чешће од алергија на остале врсте махунарки (грахорица). Чак и Америчка педијатријска академија признаје да би рано излагање соји кроз индустријски произведену храну за бебе могло представљати главни узрок касније алергије на соју код старије деце и одраслих.
“Верујући «гласинама», један мој упорни критичар рекао ми је да «засигурно зна» да кад соја проклија из ње изађу сви отрови. Не могу га уверити ни знанствени докази да се клијањем соје генистеин претвара у цоуместрол који је тридесет пута јачи од естрогена”, записла је у својој књизи Елејн Холингсворт.

Као нуспроизвод приликом прераде сојине грахорице добија се лецитин.
То је вискозна маса, жуто браон боје, специфичног укуса и мириса. Сиров сојин лецитин је смеша фосфолипида и уља, са активним дејством, захваљујући комбинацији липофилног и хидрофилног карактера у молекулу фосфолипида.

За разлику од разноврсних масноћа које се у великом распону природно јављају у јајима, орашчићима, семенкама и авокаду, овај нуспроизвод соје је увек ужегао, а извлачи се из талога који остаје након што се из грахорица соје одстрани уље. Дакле, сојин лецитин садржи велику количину растварача и пестицида. Али… Уместо да га баце на депонију за одлагање токсичног отпада где и припада, произвођачи су за њега отворили још једно високо профитабилно тржиште називајући га «здравим» додатком храни. Тако ће вам “стручњаци” (потплаћени) пласирати причу о његовој “изузетној улози у правилном метаболизму, ресорпцији масти, смањењу холестерола, обнављање ћелија нервног система, успоравењу страња…” и свему другом што сте спремни да купите за своје здравље. На вама је да у то поверујете, пошто се сами научним истраживањем вероватно не бавите. И да јесте научник из ове области – то кошта.

Лецитин је у индустрији хране прихваћен као емулгатор, средство за дисперговање чврстих честица, стабилизатор пене, средство квашења и опуштања и средство за контролу кристализације. Али, њгова особина је и да има способност да изазива оштре болове у зглобовима (који се често погрешно дијагностикују као артритис) и стварање тешког облика гихта. “Дуготрајно конзумирање соје изазива рак и безбројне друге по живот опасне болести, уништава кости, уништава хормонски систем, како људи тако и животиња, те потискује сексуални нагон. Чак и да се преко ноћи уклони из наше исхране, соја је тако дубоко усађена у прехрамбени ланац и тело свакога ко ју је икад појео да ће њени негативни учинци здравственим проблемима мучити и оне који још нису ни рођени”, навео је др Фицпатрик.

СОЈА У ИСХРАНИ АЗИЈАЦА

Они који саветују узимање соје често наводе да је то главни састојак хране у Азији (а познато је да тамо најмањи проценат људи обољева од рака или од остеопорозе). Поред тога наводи се да је соја као храна почела да се користи у Кини још хиљаду година пре нове ере.
Тако је створена лажна прича да исхрана сојом спречава развој остеопорозе. Овај погрешан закључак потиче од веровања да је мањи проценат оболелих од остеопорозе у Азији јер се тамо већ хиљадама година конзумира соја па се са њом уноси и витамин Д. Истина је да се у Азији соја користи више као зачин у храни са морским плодовима који су богати Д витамином који се заправо налази у њиховим масним наслагама. То није Д витамин из соје. Напротив, конзумирање соје управо повећава потребу тела за витамином Д, јер соја дефинитивно лишава организам калцијума.

Од соје која се користи као део јапанске кухиње , веома мали део је узгојен из генетски модификованих култура које доминирају данас западним тржиштем. “Осим због сиромаштва или за време глади, Азијци конзумирају соју у врло малим количинама – 7 до 8 грама дневно – а већина те соје је ферментирала од три до пет година да би се из ње уклонили токсини.
Јапанци једу мале количине тофуа (производа од соје) и мисоа као дио супе богате минералима, након чега следи месо или риба, што неутралише један дио токсина. Практично у Азији се користи соја углавном као зачин другим традиционалним јелима.Такође је створен мит да производи од ферментиране соје попут темпеха и натоа садрже високе количине витамина Б12. У тим се аргументима не спомиње да се врста витамина Б12, која се налази у соји, убраја у неактивне облике Б12 које људско тело није у стању да искористи. Неки су истраживачи чак изнели претпоставку да овај облик витамина Б12 може спречити абсорпцију витамина Б12 из других извора.

Са друге стране, горка истина коју произвођачи соје не наводе је висока стопа кретенизма у делу Кине где људи нашироко конзумирају соју (зато што су превише сиромашни да би приуштили неке друге врсте беланчевина) и повезује се са оштећењем мозга, пошто гоитроген из соје лишава штитну жлезду потребне количине јода. Новозеландски токсиколог др. Мајк Фицпатрик каже: «Епидемиолошко истраживање у Кини показало је да конзумирање великих количина соје не штити од рака дојке. Још неколико сличних истраживања оповргава теорију да соја помаже у превенцији рака дојке».

“Др. Рејмон Пет и његови сарадници показали су да је конзумирање тофуа (ферментиране соје) повезано с деменцијом. У опсежном америчком истраживању на узорку од осам хиљада америчких Јапанаца са Хаваја спроведена је процена конзумирања тофуа у средњим годинама живота, те његова повезаност с функционисањем мозга и структуралним променама у каснијем животном добу. Научници су спровели радиолошко снимање неурона у мозгу и опсежно истраживање когнитивних функција, а након смрти испитаника извршили су обдукцију. Откривено је да је повећано конзумирање тофуа повезано с индикацијама мождане атрофије и когнитивних оштећења у каснијим годинама живота. На аутопсији је код испитаника, који су обилно јели тофу, чак откривено отекнуће мождане шупљине и смањење тежине мозга. Ово истраживање објављено је у часопису “The Journal of The American College of Nutrition, 2000., а затим и у “William Cambell Douglassovom glasniku”.

Данас се на Западу соја не ферментише (као у Азији) да неутралише токсине, већ се обрађује на начин који “денатурише протеине и повећава ниво канцегогености”.
Она и не садржи комплетне протеине, па не може ни бити коришћена као замена животињских протеина.

Дакле, закључак да Азијаткиње од рака и остеопорозе штити соја потпуно је нетачан. Како је претходно речено, њихове навике и прехрана у потпуности су друкчији од западњачких и подразумијевају врло ограничене количине хране лошег квалитета, каква се обилато користи на Западу. Осим тога, оне не замењују маслац који садржи витамин Д за маргарин добијен од сојина уља који је тако популаран међу обманутим Западњацима.
Поред тога у соји се налазе инхибитори неких ензима, посебно трипсина, што може изазвати озбиљне пробавне сметње, односно битно се може смањити унос беланчевина те хроничан мањак есенцијалних аминокиселина.

У тестирању на животињама откривено је да она тиме што кочи варење протеина утиче на функцију панкреаса. Познато је данас да је главни узрочник рака поремећај у метаболозму због неправилног рада панкреаса. Ово је исти случај и са дијабетесом.
И овде је још једна заблуда у вези коришћења соје у Азији и на Западу где је раширено веровање да соја може потпуно да замени протеине у исхрани. То није тачно јер она и не садржи комплетан животински протеин.

Али, соја је стављана као неизбежна намирница у исхрани оних који промовишу вегетаријанство. Занимљиво је како најутицајнији медији дају велики публицитет вегетаријанству. Да ли је то случајно или је циљ управо промоција соје?

Поменимо овде случај популарног бившег Битлса, Пола Макартнија и његове жене Линде који су годинама били промотери вегетаријанске исхране па су имали и своју вегетаријанску смешу названу “Linda Mc Cartney”. Линда је 1998. изнанада умрла од рака дојке, а већ следеће године ББЦ је објавио да је након тестирања њихове смеше откривено да садржи ГМ соју. Пол Макартни је тврдио да му није било познато да се у смеши налази ГМ соја.
Питање је, међутим, зашто је овај већ пребогати пар пропагирао соју и вегетаријанство и морао да продаје своје име уз вегетаријанску смешу? Да ли су били за то заврбовани од неке моћне корпорације која поизводи ГМ соју? Да ли су тако они који су следили своје популарне идоле коришћени као заморчићи за тестирање ГМ соје?

За овакву претпоставку за сада не постоје докази, али касније ћемо видети на шта су све спремне корпорације које производе и дистрибуирају ГМ храну и ко стоји иза њих.

НАСТАВИЋЕ СЕ… 

1 reply »

  1. Plazmu sam prestala da konzumiram iskljucivo zbog prisustva sojimog brasna. Ne zelim da razmisljam da li je GM ili ne. Svako odlucuje sta ce da jede, samo je pitanje da li mi znamo sta stvarno jedemo.

    Свиђа ми се