ВЕРА

Срби из Гњилана: „Сами себи исписујемо умрлице…“


текст за ФБР припремила Мира Радосављевић

Срби из Гњилана: Исписујемо себи умрлице

Gnjilane
ГЊИЛАНЕ – Педесетак Срба углавном на измаку седме деценије живота, попут крајпуташа, сведоче о српском трајању у Гњилану у коме је до уласка Мисије уједињених нација 1999 године живело 17.420 наследника Цара Лазара рођеног у десетак километара удаљеном Прилепцу.
Скупљени у Српској улици радују се пијачним данима, уторку и четвртку, црквеним празницима и свитању дана. Опстају и пребрајају се убеђени да ће за неку годину, нека буде деценију не више, са звоника зачути последње звоњење, које ће означити крај присуства православних бића у овом граду. Изолација, „стра од ноћ и бел дан“ убили су психу, дотукли и оне најодважније и створили уверење да је опстанак Срба, па и Албанаца и Турака староседелаца, у Гњилану мисаона именица. Сваки покушај повратка, је у корену сасечен. Хиљаде кућа и станова, насилно су заузете и опљачкане. Велики број Срба, њих близу сто платило је главом чување кућног прага. Из дана у дан, по логици ствари боље ишта него ништа. Срби су буд зашто продавали, као и њихове старе комшије, Албанци и Турци, бежећи пред зулумом придошлица. И једнима и другима, српска улица и окупљање о пијачном дану, нуди по угледу на зид плача, прилику да се једни другима изјадају, присете се сретних прошлих времена и уговоре виђење на сигурном негде у централној Србији.
Остаће записано, како поручују из српске улице, да су се у протеклих 12 година у Гњилане врати мајка и син – двоје Срба у насеље Камник и да је у присуству Америчких војника, очишћен један град на Балкану од народа који је припадао православној вероисповести.
-Не знамо ни ко сте Ви ни због чега долазите. Зар да се неко сетио да у Гњилану има Срба – с горчином изговара прве речи Жика Живић, плашећи се да је ово његово последње сведочење о српском осипању и претварању Гњилана у упориште ислама.
-Нема о чему да се збори. Све што смо имали казали смо. Сами себи исписујемо умрлице. Од нас је и Бог дидао руке, јер не постојимо ни за ту назови нашу државу, а још мање за ове нове власти на Косову. Ми смо живе мумије – прича Живић, наводећи да изузев „још увек живе цркве, ослоњене на њу функционише локална амбуланта и основан школа са два српска ђака“.
-У животу нас има 54 стараца. Дечји плач заборавили смо како изгледа, али знамо колико су тешке и горке сузе на лицу старице или старца, којима оплакујемо горку судбину. Тешко да нема куд теже. Јесте да нас више нико не дира, а и што би коме ја нешто могу помоћи или одмоћи -говори у браду Живић наводећи да је српска улица постала „округли сто“ у којој се једино „чешља историја“. Прича о будућности је завршенаа.
– Не очекујемо да се неко врати, јер нема ни где ни у шта. Гњилане је за све оне који су у њему рођени или су у њему радили и живели забрањен, заборављен град. Ово је, по нас Србе, град прошлости у коме нема наде за боље сутра. Преживљавамо и одбројавамо дане. Дугогодишњи староседеоци, којих је остало да се на прсте броје долазе. Ни они као ни ми не препознајемо град, јер је с променом националне структуре, Гњилане изгубило душу. Гњилане је постало град странаца, придошлица, људи који не разумеју нити схватају да ово био град у коме се о црквеном празнику и у Турској и у Албанској породици као и у Српској славило, да није било Албанца који је без Србина славио Бајрам. Нажалост, данас је дошло време страха и склања, каже Добривоје Младеновић.

gnjilane zejak 2

Срби из Поморавља, смеју и могу да се уторком и четвртком на импровизованој пијаци у српској улици, испричају на српском језику и продају по неки килограм кромпира, паприке и толико траженог сира и кајмака.
-Не купујем на друго место. Албанка не зна да направи сир а да не говорим о квалитету паприке произведене у Кусцу, Шилову, Пасјану или Партешу (српска села). Моја деца не једу друго поврће и бели мрс – наводи Албанка М. С. док купује паприку од Живојина Јовића из Пасјана.

Текст и Фото: Неђељко Зејак, ПРАВДА, 2011.