Медијски рат

Филм Анђелине Џоли финансиран из Саудијске Арабије?!


Филм Анђелине Џоли финансиран из Саудијске Арабије

Београд 22. 01. 2012

Амерички новинар српског порекла Вилијам Дорић истиче да се по Холивуду прича да је филм „У земљи крви и меда“ финансиран из Саудијске Арабије, а да је глумица Анђелина Џоли, која га је режирала, одабрана због својих политичких ставова.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

„Она није неука. Блиска је вашингтонским политичарима. А њен отац, холивудски глумац Џон Војт, похађао је Степинчеву средњу школу у Њујорку. Изграђена је 1950. године и добила је име по хрватском католичком свештенику осуђеном за злочине над Србима и Јеврејима у Другом светском рату“, рекао је Дорић. Чињеница да је Џон Војт практично ђак Алојзија Степинца, каже он, можда је кључ антисрпске кампање Анђелине Џоли.

Дорић је рекао да је Џолијева потрошила 13 милиона долара за овај филм, али да јој доноси малу зараду, док га је један биоскоп у Лос Анђелесу скинуо са репертоара после само три приказивања, што је огроман неуспех.

Напоменувши да је Српска православна црква у филму оптужена за злодела, Дорић је оценио да је филм Џолијеве „покушај кинематографског геноцида“.

„Анђелина Џоли би можда волела да се мисли да је филм уметнички, али, у суштини, ово дело је чиста антисрпска пропаганда. Режисерка публици шаље поруку да су Срби тотално луди, дивље звери, а муслимани невине жртве. На крају шпице исписала је и ‘податке’ о муслиманским жртвама и ‘50.000 силованих жена“, наводи Дорић.

Он тврди да је од пет холивудских филмова посвећених Србима као злочинцима само „Иза непријатељских линија“ зарадио новац, док су филмски критичари „Њујорк тајмса“ написали да су ти филмови „велико разочарење“. „Са толико неуспелих филмова о рату у бившој Југославији ниједан продуцент не би радио још један такав филм, нарочито после промашаја Анђелине Џоли“, истакао је Дорић.

Дорић додаје да су у Холивуду, међутим, прича да ће Џон Траволта и Де Ниро радити филм о Србији. „Знам да Де Ниро воли Србију и не верујем да ће урадити филм који ће нас увредити“, уверен је Дорић.

Вилијам Дорић Тодоровић је рођен 1939. у Западној Вирџинији, у породици Тодоровић из Крајине. Дорићу су усташе убиле 17 рођака у цркви у Војници. Колумниста је познатих америчких гласила и од 1985. власник издавачке куће „ГМ букс“. Аутор је шест књига, од којих је последња фото-монографија о Србији на енглеском. Носилац је Ордена Светог Саве.

Извор: Срна

______________________________________________________

Дорић: „У земљи крви и меда“, филм Анђелине Џоли

22 децембар 2011
Вилијам Дорић


Признајем да нисам филмски критичар, али написао сам шест књига о историји Балкана, а многи моји чланци о Балкану су били објављени у Интернешенал Трубјуну, Вол Стрит журналу, Вашингтон Тајмс-у, као и многим српским новинама.

Након што сам погледао филм „У земљи крви и меда“, установио сам да је филм пун неистина, посебно лажних историјских чињеница. Филмским критичарима и стручњацима да расправљају о уметничкој вредности филма, јер су у томе квалификованији од мене.
У овом филму, секс , насиље и фабриковање догађаја су посебно наглашени да би то све изгледало убедљивије у Холивуду а разни кинематографски трикови су употребљени да нас „забаве“ и одвуку нам пажњу од реалности у босанском грађанском рату.

Када је филм кренуо са снимањем, госпођица Џоли је тачно знала какви ће бити емоционални ожиљци и губитци многих босанских породица које ће гледати овај филм, посебно оних из мешовитих бракова. Претварајући се да је филм само један од оних „измишљених“ филмова које се базирају на стварним чињеницама, она чини управо супротно од своје идеологије да треба бити одговоран када се ради о кршењу људских права.

Она арогантно одбацује причу о правим „Босанским Ромеу и Јулији“ , људима који су убијени снајпером 19. Маја 1993. године.
Његово име је било Бошко Бркић, и био је Србин из Босне, а она се звала Адмира Исмић, муслиманка из Босне. Обоје су били убијени када су покушали да побегну из муслиманског дела у Сарајеву на сигурност у српском делу града , при преласку моста на Врбањи.

Мртви, остали су на мосту неколико дана, на „ничијој“ земљи“, док су медији, као лешинари изманипулисали њихову смрт за своје насловне стране.

Анђелинин најновији Ромео, Данијел, чију улогу игра српски глумац, Горан Костић; и Јулија (Ајла) коју игра муслиманска глумица Зана Марјановић, испредају другачију причу, употребљавајући секс, агресију и убиство, причу која треба да убеди публику да насиље, да робство и иживљавање могу бити део романсе у једном цивилном рату.
Гледајући га, добијамо осећај да није потребна истина да се направи успешан холивудски филм, и, иако знам није било предвиђено да то буде документарни филм, ипак је важно знати да је употребљен, још једном, за пропаганду, која управо овако почиње да се шири.

На почетку филма, Ајла се спрема за састанак са српским полицајцем. У следећој сцени они плешу у сарајевском ноћном клубу, када експлодира бомба која прекида мир у овом мултиетничком граду; Бомба је, наравно, постављена од стране Срба.
Следећа сцена показује жене које се одвлаче у аутобус који их води у шта, питате се? У српски камп где су силоване! Српски полицајац баца једну од жена на хаубу аутомобила, скида јој панталоне и силује је. Полицајац граби Ајлу да и њу силује, али га зауставља Данијел, „њен“ Србин, који је заштићује од силовања и који прети да њу нико не сме да дотакне.
Ајла преживљава тако што је закључана у соби у којој спава само са Данијелом. Разлог због кога би неко провео цео рат бранећи жену са којом је имао само један састанак, остаје недовршен у овој причи.

Анђелина нам представља овај догађај као почетак филма, игноришући прави разлог за почетак Босанског грађанског рата, када су муслимански терористи упали у Српску Православну Цркву за време венчања у Сарајеву, и наредили да „Срби не смеју да истичу српску заставу у Босни јер је то сада муслиманска држава“. Они онда убијају младожењиног оца и тешко рањавају српског православног свештеника, као и десетину гостију.

Анђелина не повезује цињеницу да је више од 2.000 муслиманских терориста дошло у Сарајево из Бин Ладенових кампова у Афганистану, који су мучили и убијали српске војнике палећи их на ражњу као животиње и одсецајући им главе, које су носили по Сарајеву као трофеје. Поседујем неколико ужасних фотографија ових сцена.

Анђелина Џоли исто тако не приказује чињенице да је хиљаде Срба отпуштено са посла, (мог пријатеља који је радио у сарајевској телевизији преко 25 година снашла је иста судбина). Муслимани су јурили кроз стамбене зграде и истеривали Србе који су ту живели деценијама. После протеривања, њихове личне ствари и намештај бацане су кроз прозоре, на улице.
Она не помиње чињеницу да је преко 250.000 Срба протерано из Сарајева и да им је забрањено да се врате, као и да на следећим изборима, пошто тих Срба није било, Алија Изетбеговић је победио са само 44.000 гласова разлике. Било какав разлог за српску освету и против напад није био приказан, или је био избачен из кадра.
Хрвати који су се борили против муслимана пуне четири године нису ни били поменути у овом филму.

Босански муслимани су представљени као невине жртве, над којима се иживљавала српска војска

Док сам гледао филм, сетио сам се одличне књиге “Чишћење медијима : Прљаво извештавање – новинарство и трагедија у Југославији”, Питера Брока.
У овом филму је понављана „чињеница“, као и у медијима који су пратили овај грађански рат, лаж о 300.000 убијених Босанских муслимана. Као у случају Гебелса, који је за време Холокаста говорио „Кажи лаж сто пута, и постаће истина“, и овде је понављано седам година да је било 300.000 мртвих и 60.000 силовања, и у то је свет је наравно, поверовао.

Кроз неке друге организације са бољом репутацијом сада знамо да је било мање од 97.000 жртава, и то на свим странама у овом грађанском рату, и то их не чини „геноцидом“.
Ми исто тако знамо да је Анђелина свесна да је у Руанди убијено 800.000 људи, две године пре овог рата, али је она то успела да игнорише. Концентрисала се на босанску пропаганду која би боље ишла са њеном мелодрамом, и којом би успела је да изазове више пажње. Добила је номинацију за категорију страног филма, мада многи у Холивуду не очекују пуно од њеног режисерског првенца.

Дијалог у филму дотиче српске жртве Битке за Косово у 1389-ој, важан историјски догађај који 99% гледалаца неће ни приметити. Исто тако, помињу се хрватске усташке нацистицке јединице у другом светском рату (које су ликвидирале 1.4 милиона Срба, 60.000 Јевреја, 78.000 Рома), и уз то је провучено пар реченица о четницима, Србима који су се борили против нациста. Чак ни то неће остати у сећању гледалаца.

Српска Православна Црква је у овом филму исто тако оптужена у медијима ,а није ни поменуто да је Српски Патријарх Павле водио преко милион Срба у протест против тадашње владе. У интервјуу за „Швајцарски Федерални Парламент“, 10. Децембра 1992, Патријарх је изјавио да је „800 српкиња било силовано у 20 кампова које су држали муслимани и Хрвати.“У југословенској организацији за ратне злочине, 2. Августа, исто тако објављен је његов исказ, истог дана када су објављене приче о „логорима смрти“, које су се нашле на америчким киосцима. Оне идентификују локације у Сарајеву, Тузли, Бугојну, Бихаћу и Славонском Броду, где су Српкиње биле везане, силоване и убијане од стране хрватских и муслиманских војника.

„Љубавна прича“ Ромеа и Јулије завршава се тако што Данијел убија Ајлу пуцајући јој у главу. Та последња сцена је Анђелинина крајња шанса да демонизује Србе – када Данијел пада на колена пред представницима полиције уједињених нација и изјављује, и то неколико пута “ Ја сам ратни злочинац, ја сам ратни злочинац“, речи дизајниране да остану дубоко засађене у мислима гледалаца док напуштају биоскопску салу.

Овај филм не дотиче публику љубавном причом, веђ их ужасава случајем силовања. Анђелина Џоли не преза ни од тога да на крају филма прикаже статистику из овог рата, где наставља пропаганду од „50,000 босанских жртава силовања“, иако је то број који је дискредитован много пута у последњих двадесетак година. Ако је овај филм представљен као фикција и филм који није базиран на стварним догађајима, онда ту заиста нема места овим лажним подацима који су постављени из политичких разлога.

Ове измишљене приче и пропаганду о босанском грађанском рату, описао је у само пар реценица француски новинар Џером Бони, који је
4.Фебруара 1993. послао извештај из Тузле. Тузла је тада била проглашена за босански град где је било највише силованих муслиманки. Он је рекао:
“ Кад сам ишао према Тузли, речено ми је да идем у гимназију где је било 4.000 силованих муслиманки. На 20 километара од гимназије, чуо сам бројку од 400. На десет километара, већ је прича промењена на 40. Кад сам стигао у гимназију, нашао сам само 4 жене које су хтеле да сведоче о томе.“

у „Земљи од крви и меда“ промовисана је вулгарност и није било „меда“ да заслади патњу мултиетничког насиља у којем су све три стране учествовале и биле одговорне за рат.

Као и „кенгурски“ суд у Хагу, Анђелинин филм наставља процес оптужби против Српског народа у целини, не дајући им иста права нити правду, настављајући са ампутирањем делова српске територије против воље српског народа, и противно Повељи Уједињених Нација (чија је оснивачка чланица између осталих била и Србија), Женевске Конвенције, Хелсиншког финалног акта, и НАТО пакта, укључујући и резолуцију 1244 која гарантује Косову да је неотуђиви део српске територије, као део мировног договора направљеног од стране Ричарда Холбрука.

Анђелина Џоли не може да буде толико неука, зар не?

Глумац Џон Воит, Анђелинин отац, похађао је Степинчеву средњу школу у Њу Јорку, школу која је изграђена 1950-те и која је добила име по хрватском католичком свештенику, оптуженом за ратне злочине у другом светском рату, а који је провео десет година у затвору за злочине почињене против Срба и Јевреја у Хрватској. То је можда и кључ ове анти-српске кампање Анђелине Џоли.

Овим филмом , она је хтела да покаже своје утиске о скорашњем грађанском рату, међутим, није успела да чак ни својом „величином“ помогне напаћеном и подељеном народу у Босни, и да им да разлог да почну са исцељењем тих рана.

Као Србин, изашао сам из сале алармиран тиме да је поново реч „Србин“ употребљена као синоним за „зло“. За мене, филм Анђелине Џоли сада изгледа као покушај једног кинематографског геноцида.

______________________________________________________________________________________
Вилијам Дорић је аутор 6 књига о историји Балкана, укључујући „Геноцид над Србима 1941-1945“, и „Косово“, објављена 1992 године. Примио је „Орден Светог Саве“, од Светог Синода Српске Православне Цркве, „Мерит награду“ за заслуге, од српско америчке адвокатске коморе, као и „Награду за Слободу“ од РАС-а, Међународне Српске Организације из Вашингтона.

Чланак је објављен на више међународних и српских страница и сајтова. За више информација и о књигама господина Дорића посетите :

www.gmbooks.com

Превод: Звездана Стојановић Скат
Извор: Видовдан

affiliate_link

Disclosure: We are a professional review site that receives compensation from the companies whose products we review. We tested and reviewed the web hosting sites ranked here. We are independently owned and the opinions expressed here are our own.

1 reply »