ПАТРИОТИЗАМ

МИЛАН ДАМЈАНАЦ: СТВАРИ У КОЈЕ ВЕРУЈЕМО – СТВАРИ КОЈЕ ЧИНЕ ЗЕМЉУ БЕЗ БУДУЋНОСТИ!


Предуслов промене је смена интелектуалне елите, чиме ће се отворити простор за друкчију политичку елиту и слободнију државу – нико нас не спутава у томе сем страха!
*******************************************************************

 


СТВАРИ У КОЈЕ ВЕРУЈЕМО – СТВАРИ КОЈЕ ЧИНЕ ЗЕМЉУ БЕЗ БУДУЋНОСТИ

петак, 27 јануар 2012
МИЛАН ДАМЈАНАЦ

Прво што колонијална сила на заузетој територији себи стави у задатак јесте промена система вредности и наметање новог културног модела поробљеном народу. Циљ је, наравно, убеђивање локалног становништва да је присутна како би им живот учинила лакшим и богатијим. Ова у основи карактеристична империјална тежња представља опште место у сваком разматрању. Међутим, тешко је у поробљеној држави на примеру власти, која је огледало страних утицаја, рећи чињеничну истину без разматрања засебних стратешких корака.

СИМУЛАЦИЈА РЕАЛНОСТИ

Поучно је испричати следећи детаљ. Верује се да је Верцингеторикс, каснији галски вођа, у почетку био близак савезник Јулија Цезара, који је тада са војском, али пре свега са свештеницима, радницима и учитељима, дубоко зашао у територије Галије и умешао се у њен политички поредак. Рим је тада био велика империја у повоју, гладан нових територија, али пре свега новог људства и сировина. Основа империјалних тежњи била је вера у божанску предодређеност Рима да влада и просвећује „неуке варваре“ наметнувши им свој систем вредности, односно културни модел, чиме их заправо укључује у свој политички систем. У једном тренутку, према једној причи, Верцингеторикс, мудри Гал који је веровао да се са Римом може и пријатељски, упитао је Цезара зашто зашто он, уколико заиста жели само искрену сарадњу са Галијом, толико дуго борави на њеној територији. На то је Цезар одговорио да је циљ Рима искључиво просветитељски рад у Галији, никако њено војно или политичко поробљавање. Циљ Рима је, према овом фиктивном Цезаровом одговору, био да учини живот локалног становништва лакшим, да му модернизује инфраструктуру, војску и начин живота. Верује се да је тада Верцингеторикс схватио да Рим никада неће престати са покушајима да Галију уништи, пре свега у вредносном а затим и у територијалном смислу.

Заправо ова прича има доста заједничког са дешавањима у Србији. Прво што колонијална сила ради у једној земљи јесте симулација реалности. Реалност је реч која добија сасвим друго значење и тиче се пристанка на голу силу, док се реалан живот и будућност тог народа увек представљају у форми фикције, никако не дозвољавајући да се реална слика представи народу.

Заправо, колонијална сила заузима неку врсту мета-форме, где она постаје метафизичка универзална сила, која прашта, кажњава или награђује. Она заправо преузима функцију божанства и стога мора бити обожавана, док се сваки напад на њу доживљава као бласфемија. Ритуално кажњавање неподобних такође је део овог метафизичког хипостазирања Империје. Међутим, пошто је Империја заузета, а опет моћна и велика, нужно је да њено стално присуство у свим сферама живота поробљеног народа буде обезбеђено кроз локалне гувернере, које Империја поставља, одобрава и смењује.

Локални гувернери имају фиктивну моћ сем у случају када им Империја да одрешене руке да обаве неки прљав посао. Гувернер мора бити подобна особа, која је у стању да се народу представи као лидер који је у милости Божанства. Уколико би ико критиковао или напао представника Империје, напао би и Империју саму. Заправо, модерни масовни медији омогућавају колонијалним силама да учине нешто што њиховим претходницима није полазило за руком. Они сада и буквално могу да убеде поробљено становништво да је заправо слободно и да их чека срећна будућност.

Некада је то било знатно теже пошто се локално становништво теже контролисало и алтернативна историја поробљеног народа лакше одржавала, пре свега усменим предањем. Међутим, уз нови начин живота, у којем функцију васпитача преузимају државне школе и медији, лако је усмерити будуће нараштаје у жељеном смеру. Већи степен глобализације и умрежавања значи и да је, пропорционално томе, могућност за алтернативне историје и истине мања. Могућност за отпор се смањује променом речи и израза и избацивањем неподобних из употребе а променом значења другим изразима контролише се људска мисао.

Ова изузетно подробно смишљена манипулација свешћу олакшава контролу над поробљеном територијом. Њене директне последице су свесно одустајање поробљених од слободе и смањење људства ангажованог на контроли тог народа. Посао контролора обавља сама елита поробљеног народа.

Елита поробљеног народа су они делови народа који најискреније прихватају истине које се народу сервирају. Ради се о људима који поробљивачке парадигме прихватају најчешће из користи а неретко и због истинског уверења у истинитост стране пропаганде. Такви људи постају подобни интелектулци или, како бисмо то лепше рекли – медиокритети. Они понављају и разрађују медијску и образовну пропаганду и својим мисионарским радом дају пример обичном народу и младима. Такође, они представљају модел успеха и модел доброг понашања.

Елита је ту и као контролор гувернера и постављених власти. Она је ту као директна испостава жеља колонијалних господара, финансијски контролисана.

Овај систем делује као фактички непробојан. Систематска и брижна контрола свих сегмената живота ствара контролисану масу испраних мозгова, које више не занима ни сопствена породица, а камоли пријатељи и држава. Заправо ради се о наметању егоцентричног модела, који из рачунице искључује било какву општу ствар под изговором да „свако мора гледати првенствено себе“ (или, како се то у титоизму говорило, „има ко ће о томе да мисли“).

КАКО ЈЕ КОД НАС

На српском примеру видимо сву генијалност овакве стратегије. Гувернер (председник) Србије је заправо продужена рука интересних центара моћи и, иако страни утицај није ни близу нивоа од пре десетак година, гувернер увек бира пре самоокупацију него побуну.

Самоокупација је термин који треба разумети као страх политичке елите од ослабљених господара, са једне, и гневног народа са друге стране. Овај страх прераста свако рационално промишљање политичке елите, која нема храбрости да се суочи са народом и истином. Уместо тога, она уз помоћ интелектуалне елите, коју су поставиле колонијалне силе, наставља да спроводи идентичну политику стварајући привид срећне будућности и преузимајући неке од фунција странаца у своје руке. Иако делује да се овај процес може завршити природним отрежњењем политичке елите – онда када у својим рукама буде држала већину полуга власти – то се неће догодити. Неће јер је страх од губитка положаја и бивших господара већи од жеље за заокретом у политици.

Заправо, наша је политичка и интелектуална елита толико дуго била туђа да је заборавила како да буде нешто друго. Наша елита заправо вапије за страним господарима, она и буквално жали што они нису присутни колико некада. Она све дугује њима и од њих у потпуности зависи. Она је хипостазирала странце и обожава их, угледа се на њих, зависи од њих, жели да личи на њих. То је разлог снисходљивости – наши истински желе да, бар на тренутак, додирну божанства, да буду неко други. Они им се истински диве, они их уздижу и редовно прецењују њихову моћ и утицај. Стално су у страху да ће се странци вратити, попут какве митске силе која је казнила и уништила Содому и Гомору.

Тако се временом наша политичка и интелектуална елита изметнула у пророка апокалипсе. Она упозорава, плаши, прети; она пророкује катастрофу, бомбардовања, изолацију, нестанак, смрт.

Све што није са те стране реалности, све што не спада у колективно слепило, којим се стално трујемо представља опсаност. Овај страх је отишао толико далеко да често и људи који се не слажу са политиком власти измишљају сценарије темељене на нереалним страховима како би на изборном листићу поново заокружили оне који им продају маглу. Ради се о објективно великом психолошком притиску који медији стварају и који се темељи на страху од промене. Свака је промена лоша пошто господари могу бити њоме незадовољни. Цела се медијска слика заправо свела на умањивање страха. Онај који понајмање представља промену зацртаног курса има највише шанси за победу. Стално се истиче да велике западне силе подржавају овог или оног политичара, осуђују овај или онај потез, што одмах наилази на оркестрирану подршку медиокритета и умиривања или увећавања страха обичних људи.

Све што само заличи на покушај отпора – макар и реторичког – изазива страх у обичном човеку, који се полако претвара у анксиозност, као страх од неидентификоване ситуације и догађаја. Све су ово последице колективног прања мозга, коме смо изложени већ годинама. Бојимо се да поменемо придев „српски“ у реченици; бојимо се да славимо славу, да се прекрстимо на улици, пишемо ћирилицом, кажемо јавно нешто против власти, изађемо на митинг, поразговарамо са комшијом, пријатељима. Бојимо се сами себе и својих мрачних мисли. Бојимо се да живимо. Бојимо се да размишљамо о томе како земља пропада, народ умире а млади се масовно исељавају. Бојимо се, али ћемо радије гледати све и стрпљиво у тишини чекати да Србија умре, уместо да покушамо да нешто променимо.

Свака је промена зацртаног пута страшна. Она је страшна зато што с њом не знамо да се суочимо. Не можемо себи да признамо да смо били обманути. Уљуљкавамо се лажима које сами себи говоримо, кажемо да ће бити боље, а знамо да неће. Сви знамо да је цар го, али нико не жели да то први каже како не би сносио последице или био проглашен и глупим и лудим. Будимо се у лажи, купамо се у лажи, живимо лаж. Лаж је наша свакодневница. Лажемо да нам је добро. Лажемо да нам је лоше јер се бојимо да променимо нешто, бојимо се чак и тога да нам буде боље. Бојимо се да не останемо на маргини.

Захваљујући томе, нама је лако владати, зато што страх влада нама. Ми смо се добровољно одрекли своје слободне воље, права на своју државу и своју будућност. Ми желимо да зависимо од других и то зовемо слободом. Ми желимо да личимо на западњаке, да живимо као они, да мислимо као они, да се хранимо као они, да будемо они.

Има нечег суштински тачног у Платоновој алегорији „Пећине“:  

„А сада – рекох – упореди нашу природу са овим стањем. Замисли да људи живе у некој подземној пећини, и да се дуж целе пећине провлачи један широк отвор који води горе, према светлости. У тој пећини живе они од детињства и имају окове око бедара и вратова тако да се не могу маћи с места, а гледају само напред, јер због окова не могу окретати главе. Светлост им, међутим, долази од ватре која гори изнад њих и далеко иза њихових леђа. Између ватре и окованих води горе пут, а поред њега замисли да је подигнут зид као ограда какву подижу мађионичари да изнад ње показују своју вештину.

– Замишљам – рече он.

– Замисли уз то још да поред тог зида људи проносе разне справе, и то кипове људи и других животиња од камена и дрвета, као и све могуће творевине људске уметности, али тако да оне изнад зида штрче, и да при том, као што то обично бива, поједини од њих у пролазу разговарају а други ни речи не говоре.

– Твоје је поређење необично – рече он – а необични су и твоји затвореници.

– Слични су нама – рекох. – Зар мислиш да они виде нешто друго осим својих сенки и сенки других људи, које светлост ватре баца на супротан зид пећине?“

Међутим, када би затвореник који се ослободио вратио у пећину, каже Платон, он не би могао своја сазнања да пренесе на друге затворенике, који би их одбацили, а на евентуални покушај њиховог избављења одговорили би насиљем.

ЗАКЉУЧАК

Нека читаоци не помисле да се у овом тексту ради о каквој нихилистичкој идеји. Заправо, реч је о томе да је нужно рећи пар чињеница у мору свеопштег лагања, у мору обмана којима смо заокупљени и у јавном и у приватном животу. Свака политичка идеја која данас у Србији не увиђа да је куцнуо последњи час за покушај да се народу и држави помогне не треба да постоји. Све наше поделе, страховања и слутње имају право на постојање – али у неком другом, срећнијем времену. У свим политичким, идеолошким, интересним, династичким, навијачким, опозиционим, позиционим препуцавањима заборавља се да Србија умире, да Срби као народ биолошки изумиру. Не само што се нико не бави овим крупним проблемом већ се и они који се проблемом баве – то чине на погрешан начин.

Наиме, питање изумирања Срба је изузетно комплексно питање, на које утичу бројни фактори. То није питање које се може решити простим побољшањем животног стандарда. У питању је далеко дубљи проблем и, да би се он разумео, мора се спровести озбиљна анализа парадигме живота у Србији, националне идеје и колективитета. Опет нико се неће сетити да каже да је срж проблема заправо систем као такав, систем који је постављен на главу, систем који образованима и поштенима не даје шансу, а „способнима“ даје. Систем који је канцер на телу Србије.

Свако ко озбиљно и добро мисли свом народу мора истински да схвати и да посвети своју енергију томе да учини нешто како би дошло до промене у сфери образовања, културне политике и медија. Основни предуслов било какве промене мора бити смена интелектуалне елите, а самим тим ће се отворити простор за друкчију политичку елиту и слободнију државу. Нико нас не спутава у томе сем страха.

 

Извор: Нови стандард

 

 

affiliate_link
Disclosure: We are a professional review site that receives compensation from the companies whose products we review. We tested and reviewed the web hosting sites ranked here. We are independently owned and the opinions expressed here are our own.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.