АУТОРИ

Балабан: Предстојећи избори – испит опозиционих странака


Балабан: Предстојећи избори – испит опозиционих странака

30 новембар 2011 Милован Балабан

Борко Стефановић без мандата скупштине, али и без истинског мандата Владе, већ само на основу одлука донетих на њеној телефонској седници, активно учествује у преговорима са албанском страном – под покровитељством „пријатељске“, и за ДС-овце незамењиве, ЕУ – који имају за циљ реализацију плана Независно Косово, а председник Тадић позива Србе да уклоне барикада које су последња заштита заокружењу независности фантомске косовске државе. У таквим околностима прича (не)делима Стефановића које је до сада реализовао по налогу свог шефа (Бориса Тадића), готово четворогодишњој неуспешној владавини Тадића и коалиције окупљене око ДС, новоформираној коалицији Драшковића и Јовановића и њиховим, да ли стварним или тобожњим несугласицама са остатком ЗЕС-а, патриотизму Ивице Дачића (који баш као и пред прошле изборе радикализује реторику по питању Косова), и уопште о односима у влади чија се еврофанатична политика, баш као и она сама, распада на наше очи – требало би да буде једина тема опозиционих странака!

Опозиција мора да фокусира своју пажњу на катастрофалну политику владајуће коалиције (националну и економску), јер је то критика оних који су једини одговорни за ситуацију у којој се налазимо. Због свих поражавајућих резултата четворогодишње владавине, одлазак ДС-а са власти би требало да буде јединствен циљ опозиције, без обзира на друге програмске разлике и различита виђења будућности Србије. Иако српско друштво вапије за редефиницијом, или преображајем готово свих вредности на којима егзистира неколико последњих деценија, иако решење није само у политичким променама, ипак морамо констатовати да су оне неопходне, а можда и предуслов за све друго.
Предстојећи избори су свакако шанса за промену владајуће гарнитуре. Но, они ће бити и прилика за кристализацију ставова опозиционих политичких актера у Србији, као и за проверу искрености њихових вишегодишњих, па и вишедеценијских, националних и свих других залагања, која су дијаметрално супротна од политике коју води актуелна државна врхушка, а којима су се легитимисали пред српским бирачким телом. Избори су такође значајни зато што ће наизглед тврде ставове опозиционих странака и појединачних актера политичких збивања ставити на најтежу пробу. Једно је реторика а друго је деловање у реалној ситуацији која искреност идеолошког и програмског опредељења ставља на конкретно искушење. У зависности од тога како ће се поједини опозициони актери поставити у предизборној кампањи смемо да закључимо да ће зависити њихова даља политичка судбина.
Путокази прошлости
Пракса дводеценијског политичког живота у Србији говори да само сложна опозиција, са макар минимумом консензуса о међусобном ненападању, може да буде озбиљан противник актуелној власти. Но, питање је да ли је и то довољно за освајање власти. Сведоци смо да је постизборним манипулацијама дотадашњи режим (некада СПС а приликом последњих избора 2008. ДС) обично успевао да задржи најбитније полуге власти. И зато се чини се да је тек уједињена опозиција готово сигурна формула рушења владајуће политичке гарнитуре. Дакле уколико постоји стварна жеља за променом ДС-оваца и коалиције коју они предводе, опозиционе странке у најмању руку не би требало међусобно да се нападају. Са друге стране евентуална препуцавања између опозиционих странака довела би у сумњу искреност њиховог неслагања са актуелном политиком коју воде жути. Ово би народ сигурно казнио као што је то чинио и у прошлости.
Избори деведесетих нам дају доказ за ову тврдњу. Већ 93. године, после кратке сарадње а потом разлаза радикала и СПС, опозиција је иако свака странка самостално (изузев ДЕПОС-а чији је костур био СПО), изашла на изборе сводећи међусобне критике на најмању могућу меру. Резултат је био њена укупна победа, која ипак није реализована. Јаки лични анимозитети међу опозиционим првацима (Ђинђић, Вук, Шешељ, Коштуница) превладали су жељу да се сруши Милошевић. Могућност преузимања власти дефинитивно је изиграна претрчавањем Нове Демократије у табор социјалиста што је резултирало останком на власти дотадашњих властодржаца.
Наредни републички избори 97. године представљају још драстичнији пример јаловости неслоге. Избори су донели победу СРС-у и СПО-у (освојили заједно 127 мандата) коју ове две, тада дубоко завађене партије, нису реализовале формирањем владе. Лични анимозитет (можда и страх од преузимања власти), а мање програмске разлике су биле разлог опстанка социјалиста и каснијег формирања владе са радикалима. Као што је познато на следећим изборима 2000. обе странке су кажњене тако што се народ определио за ДОС који се показао као искренији и одлучнији у намери да сруши Милошевића. Коначно, на изборе 2000. опозиција, више наговорена од страног фактора него самоиницијативно, изашла је на изборе уједињено, са кандидатом који је имао и лични и политички интегритет, што је крунисано њеном победом и рушењем тадашњег режима (овде не улазимо у причу колико је то било добро а колико лоше по Србију).
Овде је битно истаћи да ко год је из било каквих разлога игнорисао значај уједињења и енергије коју је то уједињење покренуло извршио је политичко самоубиство (нпр. СПО 2000. године). Такође предизборна коалиција опозиционих странака која је реализована, макар декларативним уступцима, у народу је ДОС-ове лидере представила као озбиљне и зреле људе који су спремни на жртву зарад општедруштвеног циља. Колико су они стварно такви за ову причу није најбитније. То свако може да суди после десет година њихове политичке делатности. Но, оно што је битно је да су они тада показали искрену намеру да се сруши Милошевић и то је народ препознао, дао им поверење не дајући улудо глас дотадашњим квазирушитељима режима.
Лукаве игре власти
Садашња власт оличена у ДС-у користи перфидне методе у разбијању јединственог опозиционог фронта. Експлоатишући анимозитете (најчешће личне) међу опозиционим политичким актерима она сопствену реалну кривицу за посрнулост друштва, државе, економије, катастрофалну националну стратегију (ако је уопште има), дакле све резултате своје неодговорне, а можда и плански промашене политике, покушава да уклони са дневног реда, на суптилан начин истурајући у медијима анимозитете опозиционих страначких лидера, њихове програмске разлике и наглашавајући њихове, и наводне и ненаводне недоследности у дугом политичком животу. Штавише, убацивањем преко медија за себе афирмативних, а по опозицију негативних те спинованих констатација, она преко својих људи у различитим друштвеним структурама манипулише искреним осећањима обичног света, подстичући преко својих аналитичара разлике међу опозиционим вођама, те некомпетентност истих да се ухвате у коштац са горућим државним и друштвеним проблемима.
Контрола медија, који никада нису покренули друштвену расправу по било којој теми, ДС-у ово омогућује. А дефиловање разних стручњака из прозападног невладиног сектора, режимских аналитичара и политичких аналитичара, који себе представљају као патриоте, има за циљ да после константних понављања уреже у народу по власт пожељну слику свих политичких токова и њихових актера (у сваком смислу, националном, стручном, моралном). Тако екстремне прозападњачке НВО заједно са новоствореном коалицијом „Преокрет“ са једне стране критикују власт, а суштински (што се најбоље видело у дуелу два Вука н Б-92) учествују у њеној патриотској рехабилитација, док та иста власт, зарад фамозног уласка у ЕУ, у преговорима постепено препушта Косова Приштини, односно тамошње Србе самопроглашеној Тачијевој држави.
Политички аналитичари, који се у медијима представљају као једини заступници реал-патриотског опредељења (за њих су готово сви патриоти, који су привржени аутентичној српској државотворној идеји и традицији, криптоаналитичари, трибални националисти, па и нацисти),  често су се бавили на перфидан начин опозиционим партијама (највише и СНС-ом ДСС-ом). Бавили су се њиховим моралним и стручним кредибилитетом, способношћу да се као евентуална власт ухвате у коштац са Империјом и замршеношћу вођења државне политике у заиста по Србију тешким тренуцима. И дакако „закључили“ су (то чине већ три године), да опозиција нема интелектуалних и стручних капацитета да преузме државно кормило. Наравно, они су у већини случајева критиковали и власт, али шта се може, као да кажу они, опозиција је још неповољнија варијанта по српску државу.
Критике опозиције иду у прилог останка ДС-а на власти
Ове манипулације морају да разумеју опозициони прваци и грађани како не би били изиграни те подлегли разним махинацијама властодржаца. Уколико постоји жеља да се сруши ДС потребно је схватити да сваки напад на опозицију, из редова ње саме, значи посредну подршку странкама на власти. То доводи у питање опозициони кредибилитет онога који критикује, али и искреност његовог залагања за промену актуелне политике која нас је и национално и економски уназадила. Штавише, то је индиректан рад на опстанку те политике ма како се поједине странке залагале да то оправдају својим идеологијама и програмским начелима.
Три странке, носиоци опозиционе делатности, ДСС, СНС и СРС, морају да схвате да њихова евентуална међусобна препуцавања иду у корист Жутима и да им омогућују сламку спаса помоћу које ће покушати да преживе упркос апсолутној одговорности за потпуно девастирање Србије. Исто тако сви актери, на било који начин учесници политичких догађаја, морају да знају да трзавице које се изазивају међу опозиционим странкама у крајњој инстанци иду на воденицу оних које би сви да сменимо. Наравно, сви имају право да се понашају у складу са својим убеђењима, али морају да разумеју последице таквог понашања, док вође опозиционих странака морају да понесу и политичку одговорност за нападе унутар опозиционог фронта.
На опозиционом политичком спектру ми тренутно имамо шта имамо. Једино са тим можемо рачунати. Добра клима, атмосфера ненападања може подстаћи позитивну енергију која би била магнет за све бираче и деловала интегративно на све противнике садашњег режима, а није их мало. Исто тако свађе у опозицији могу угушити оправдану жељу за променама која евидентно постоји код народа. Морамо у овој реалној ситуацији извући најбоље што је могуће по цену да нам опозиционе странке променама не донесу баш све што желимо.
Уколико се опозиционе странке не буду понашале у складу са својим природним циљем, а то је рушење власти, сигурно је да ће ДС учествовати у власти и након наредних избора. И не само да ће учествовати него ће бити и старији партнер, што ће жутима уз инсталиране институције прозападног НВО сектора и везе са њиховим евроатланским пријатељима омогућити да остану најбитнији фактор евентуалне будуће коалиције и главни креатори српске политике. То ће се десити ако било која странка после избора формира владу са њима. Дакле немојмо својом нетрпељивошћу гурати ниједну опозициону странку у загрљај жутих (као што су неразумевање или нека закулисна игра Вука Драшковића 97. године гурнули Шешеља у наручје социјалистичком режиму када је овај тражио концентрациону владу) јер би свака у таквом савезу, па чак и СНС као тренутно најјача, била декор наставку жутократије. За то би били одговорни, наравно уз оне који би ушли у коалицију са ДС-ом, и они који би својим непромишљеним изазивањем конфронтације међу опозиционим странкама то изазвали, или подстрекивали.
Ако вође опозиционих странака, и ми сви са њима, нису и нисмо у стању да направимо макар минималну атмосферу толеранције, у којој је  могуће заједничко деловање против актуелног режима, Србија и не заслужује боље од ДС-овске корумпиране и неспособне гарнитуре. Ово наравно ниједан искрени патриота не жели. Но, на нама је да превазиђемо личне анимозитете и усмеримо своју енергију на опште добро, ако треба и жртвујући досадашње предрасуде и страхове, како би власт након избора формирали нови људи, са којима би наша перспектива била удахнута новим, макар малим, оптимизмом и надом у бар мало бољу и извеснију будућност. (извор Видовдан)