АУТОРИ

ЗВЕЗДА ТОНЕ – ЊЕНА СЕ ДЕЦА ЗА ЏЕП НЕ ХВАТАЈУ


Несебичност – један од новума који једино могу да покрену Црвену звезду

ЗВЕЗДА ТОНЕ – ЊЕНА СЕ ДЕЦА ЗА ЏЕП НЕ ХВАТАЈУ

5 фебруар 2012, ФБР, пише: Бранко Гајић

Маса навијача Звезде, па и нација, са тугом посматра рушење Звезде као рушење своје младости, рушење Звезде као националног симбола. Пратимо њена посртања и натезање да доведе два анонимна играча из домаће лиге и шкартове и бофлаће са клупе слабијих европских лига, да санира дуговања по налогу европске куће фудбала…

Бивши европски и светски клупски првак је на коленима. Једна свест као историјски продукт

У једном дугом историјском процесу, чији је врхунац неолиберални капитализам кога живимо, код професионалних спортиста, фудбалера посебно, формирана  је психологија скупог уновчавања урођеног талента, Божијег дара, оног што огромна већина нема,  наплата својеврсног рекета на одсуство одређеног дара код окружења, рекета на љубав других према овом спорту. .

 

Поред поседовања талента једних и одсуства талента других, у формирању ове искривљене свести учествује читав низ индивидуалних и друштвених фактора као што су сујета, комплекси и фрустрације, афирмација, похлепа, популарност, привилегије, поистовећивање, идолатрија, снобизам, политика „хлеба и игара“ и др.     Ова безобзирна братија, коју чине и тренери, па фудбалске судије и један број „фудбалских радника“ свет око себе доживљава као овце које треба шишати. Она публици, навијачима, клубу, репрезентацији овог или оног узраста или територије, држави и читавом друштву скупо наплаћује штикле, лажњаке, волеје, оксфорде и друга умећа на травнатој позорници.

 

Довољно је имати две ноге и мало талента и ето трансфера, или награде за четворогодишњу верност новом клубу од пола до сто милиона евра а недељне плате од пет, педесет до две стотине хиљада евра а месечно од двадесет хиљада до милион евра.

 

Ово морално ишчашење код младих спортиста се подгрева разним прпопагандним средствима од малих ногу, да би се фиксирало преласком из аматерског у професионални погон, чином преласка на својеврсну, спортску проституцију и развило до перверзије у даљој професионалној каријери. Нико од њих да се упита одакле је и како је зарађен тај новац који се слива у њихове џепове.

 

Сигурно је да када би се повукли разни спонзори и донатори и извори прихода остали на продаји улазница,  да би њихови трансфери и плате  били вишеструко мањи. Нико од њих не пита потрошаче разних производа и услуга преко чијих леђа се преламају та спонзорства и донације, а чињеница је да су произвођачи и пружаоци услуга та спонзорства и донације укалкулисали у цене производа и услуга а не у своје профите.

 

У знатном броју случајева би из сопствених џепова морали да доплате за покриће трошкова приређивања фудбалских пшредстава и функционисање клуба, чак и да плате публику да их гледа. Нико од њих се не пита колике су плате просечног радника, инжењера, лекара, професора на факултету.     Фудбалски клуб је та фабрика за производњу и дораду играча, гардероба и шминкерница из које излазе на јавну сцену, та трансмисија, посредник између навијача и гледаоца као несебичних даваоца и играча, себичних примаоца финансијских средстава.

 

Замислимо навијача наша два истакнута клуба који дође из Бенковца, два дана не ради и губи зараду, плати превоз, трошкове преноћишта, улазницу и направи друге трошкове а његовим пуленима није до игре и у сред Београда изгуби од неког Слована или Шамрока и осталих полуаматера и аматера. Груба незахвалност као индикатор поштовања према потрошачу услуга забаве од стране ових младих а већ морално искварених људи.

 

Ово ишчашење постаје хронично и они и после пензионисања очекују пажњу, аплауз, прекоредан долазак на шалтер, бар мукте пиће у кафани. Да иронија живота буде већа, међу њиховим навијачима и гледаоцима пројектованим у овце за шишање налазе се и победници математичких олимпијада и академици, чак и олимпијски победници и светски прваци у другим спортовима…     Звезда тоне – њена деца се за џеп не хватају

 

У том контексту треба посматрати и фудбалски клуб Црвена звезда и бројне играче, тренере и фудбалске раднике који су продефиловали кроз њу. Неки од њих су и проглашени Звездиним звездама. Миљанић, Џајић, Муслин, Живадиновић, Степановић, Љупко Петровић, Косановић, Дујковић, Рајевац и други тренери, Стојковић, Михајловић, Југовић, Просинечки, Друлић, Станковић, Пантелић, Видић и други играчи зарадили су милионе евра, међу којима има сигурно преко двадесет њих који су тешки преко десет милиона евра,  захјваљујући школовању у Звезди и облачењу њеног дреса. Код толиких милиона, велико питање је да ли је Звезда добила одговарајући део. Лекић је навукао Звездин дрес и одмах му је цена скочила са педесет хиљада на три милиона евра.

    Сада када је Звезда у страшној финансијској, играчкој и резултатској дубиози, ретко ко од њих да се сети и каже „хајде да помогнем моме вољеном клубу“. Ретки су такви као Југовић, за кога кажу да је поклонио клубу стопедесет хиљада евра и набацио неке трансфере, Лукић који је кренуо грлом у јагоде да исправи брод који тоне и Пижон који је прихватио да се са никаквим играчким кадром, даноноћним радом и симболичном платом упусти у трку са ривалом са друге стране Брда.

 

Услов свих услове у Звезди је новац. Како за санацију дугова, тако за играчка појачања, тако и за редовно функционисање клуба. Међутим, сви лицемерно причају о љубави и попут путујућих мудраца врше анализе и доцирају фудбалској чаршији о начину изласка из кризе. Нико да се маши за џеп. „Из цигањске торбе паскурице не испадају“.  Сви би да се нађе нека нова крава музара од које би сви помало штрбнули и захваљујући којој би се афирмисали и у новим улогама.

 

Међутим, сада је неко ново време. Нема више будала да улажу из љубави у јаму без дна. Гаспром даје два и нешто милиона евра годишње, али за те паре не добија успехе и нову популарност на тржишту а са популарношћу Звезде и повећање продаје својих производа и већ опомиње на свој, руски начин.      Несебичност – један од новума који једино могу да покрену Црвену звезду

 

Звезда је на прекретници. „Бити или не бити, питање је сад“.

    Сада смо заиста на етичком терену и бројним етичким дилемама. Колико је морално тражити од другог ако сам ниси спреман да даш? Колико је морално скупљати по хиљадарку од сиромашних навијача ако сам ниси спреман да даш сразмеран део свом богатству? Колико је морално да сиромашан помаже богатом? Колико је морално да један улаже а други располаже? Има и других начина осим нових спонзора.

 

Шта је то ургентних два милиона евра за ове трансфере и ургентна дуговања, чак десетак милиона евра за ове Звездине милионере? Ништа. Међутим, очи су гладне. Попови неће да дају, да пруже руку дављенику већ хоће само да узимају. Навикли су само да добијају…

 

Постоји и начин и форма коју би један експертски тим могао да уобличи. Санација дугова улагањем у акционарски удео, бескаматне позајмице, улагање у један санациони фонд,  заједничко улагање у довођење играчких појачања, итд. Један од модела је свакако модел кошаркашког клуба Партизан где су Даниловић, Дивац и клапа унели свој новац и даље успешно воде клуб.     Питање је да ако постоји спремност неколицине богатих  а несебичних Звездаша да уложе свој новац, да ли међу њима постоји једна личност од кредибилитета чије би вођство они прихватили. Има ту салонских група бивших Звездиних играча који збивања у свом бившем клубу прате са дистанце.

 

На другој страни Топчидерског брда дешава се сукоб пословно-политичког и спортског дела менаџмента. Сукоб као сукоб. Решиће се некако. Међутим, из тог вртлога сујета и ситних страсти издиже се једна морална громада: Вук Рашовић, бивши играч а сада тренер у Партизановој филијали Телеоптику речима „Ми смо деца Партизана и све што радимо, чинимо у интересу клуба. Партизан нам је дао све у животу, чак и више него што можемо икада да му вратимо“.

 

Па ево, Звездина деца, ако се осећају Звездином децом, су на потезу.

У сваком случају, и једно и друго су један од новума који може да покрене Црвену звезду.

 Са старом свешћу не улази се у нове воде. 

БРАНКО ГАЈИЋ

1 reply »

  1. Неком је зинуло доопе на Звездине терене: 140.000м2 само на Дедињу то је макар 140млн.Е, где је зарада од апартмана?

    Свиђа ми се