АУТОРИ

Марија Лина Века – у Србији је промоција њеног романа „Вучје срце“ више од годину дана била опструисана!


Срби на Косову су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове.
************

Књига: Вучје срце – Потресна књига о трговини људским органима!

Италијанка  др Maрија Лина Века у Србији, после годину дана опструкције, представила „Вучје срце”, потресну  књигу о трговини људским органима
_________________

Крик из срца српске агоније!

Књига „Вучје срце” је шокантна од почетка до краја.  Др Века,  на свега стотинак страница,  као стваралац којем је истина света, зналачки дубоко понире у психологију слутњи, стрепњи и страха несрећних жртава. Она покушава да скрене пажњу светске јавности на монструозна дела албанских злочинаца која за собом остављају  несагледиву трагедију у српским породицама, патњу, тугу, сву беспомоћност и несхваћеност.

четвртак, 24 фебруар 2011

Познати италијански интелектуалац Марија Лина Века, доктор историје, публициста, новинар, књижевник, хуманитарни радник, осведочени пријатељ српског народа промовисала је у Београду, након годину дана жестоке опструкције, књигу „Вучје срце”. Тема којом се  др Лина Века бави, трговина људским органима, годинама је веома болна и  страшно трагична за Србе са Косова и Метохије. Тим пре је трагичнија, што европска и светска јавност исто толико времена лицемерно затварају очи и још лицемерније ћуте пред  монструозношћу моћних, болесно злих команди моћи и послушничких звери-актера. Њихова прљава „дела” учињена недужним Србима су по морбидности и изопачености надмашили самог Менгелеа речено је на промоцијама које су недавно одржане у Удружењу књижевника Србије и на Правном факултету.

У изузетном литерарном остварењу „Вучје срце” чији је издавач „Хришћанска мисао”, смењују се језиви, драматични догађаји кроз приче четири српске породице са Косова и Метохије и трагедије жртава: возача Драгана из Обилића, Срђана из Гњилана, хирурга Милана из Лапљег Села и Дејана, директора школе у Обилићу – зaточених у Албанији.

Са друге стране, млади болесни Француз Данијел,  дете богатих људи, лежи у угледној швајцарској болници и чека трансплатацију! Родитељи чији су умови и душе потпуно заробљени у свету бизниса и монденске потрошње, уз нескривен недостатак истинских емоција за сопствено дете, праве „добар бизнис” (цена срца) за Данијела. Младом Данијелу, ипак много тога није јасно, поготово, како то да његови родитељи и лекар знају тачно дан и сат када ће непознати донатор умрети!! Данијелу пресађују Миланово срце!
Књига „Вучје срце” је шокантна од почетка до краја. Својеврстан је крик ужаса  из срца српске агоније. Лина Века  на свега стотинак страница,  као стваралац којем је истина света, зналачки дубоко понире у психологију слутњи, стрепњи и страха сваке од четири представљене личности. Жртве! Она покушава да скрене пажњу светске јавности на монструозна дела албанских зликоваца која за собом остављају  несагледиву трагедију у српским породицама, патњу, тугу, беспомоћност, сву пустош и несхваћеност.

Ауторка потресно прича о дивним, преданим људима, који сањају своје златне снове, чисте и свакој души блиске.  Попут истинских хероја они остају на Космету, у правом шиптарском зверињаку, и страдају на злочиначко-зверски начин који људски ум не може да схвати!

Срби мученици искасапљени су у органе! Путовали су њихови: срце, бубрези, јетра у специјалним, технички опремљеним хеликоптерима, са припремљеном хирушком „екипом”  по „демократском свету” у „велике” клиничке центре као скупоцени материјал за транспалацију – и нови живот болесних, а моћних. У историји српске, али и италијанске литературе ванредно храбра  Марија Лина остаће, свакако, запамћена као ауторка изузетно вредног аутентичног дела о најмонстуознијим злочинима  у 21. веку која су почињена према недужним Србима са Косова и Метохије.

Промоције су изазвале праву лавину емоција, шокова, згражавања  на стотине присутних, али и срамотног сазнања шире јавности да је др Века више од годину била у Србији опструисана. Свака промоција „Вучјег срца” уназад годину дана овде није била могућа! Тако је показало, по ко зна који пут у историји, да велики пријатељи српског народа остају да донкихотовски бију српску битку у свету, и ироније ли, чак и у Србији! Али ауторка је, поpут свих великих и мудрих, племенитих људи скромна, а ружно – прашта!! Лина Века говори искрено, отворено, без зазора и слободоумно.

У време када сам доживљавала непријатности, отказивање промоција „Вучјег срца” у Краљеву октобра 2009, Београду марта прошле године… била сам свесна да је, у извесној мери влади Србије Космет – велики терет. У сваком случају, јасно је да је била политичка позадина. Тешко је и опасно писати о теми трговине људским органима. Сада је свима јасно. Ипак, нисам се поколебала, јер сам у дубини душе знала да књига вреди, да ће се читати, да је ужасно потресна – каже Марија Лина Века присећајући се својевремено узалудних покушаја да српској јавности представи дело, које је већ увелико имала прилику да упозна италијанска и француска читалачка, и интелектуална публика.

*„Вучје срце” сте послали  и Дику Мартију. Какве су биле његове реакције?

Без икаквог двоумљења, после толико година новинарског истраживања, сусретања са бројним српским трагедијама на Космету, и када се родила књига, послала сам је Дику Мартију, али и чувеном светском патологу Бареј Бару, човеку који је учестовао у истраживању, доказивању масовних злочина почињених у латинској Америци, односно на неким локацијама у Аргентини. Дик Марти ми је одговорио одмах, када је примио књигу „Вучје срце”, да ће је веома пажљиво прочитати!

*Ваши стваралачки мотиви су свакако виши од стереотипних, шаблонизирано списатељских.

Да будем искрена, од 2000. године до сада, на Косову и Метохији била сам више од 30 пута. Наравно, увек у хуманитарној мисији, или сам носила хуманитарну помоћ као председник организације „Rinašere Onlus”, или сам водила децу из Цернице у Рим, или радила на братимљењу српских и италијанскох школа. Увек када одем на КиМ користила сам прилику да пишем, да се сусрећем са очајним породицама отетих Срба. Наравно да се сваки нормалан човек саживљава са том страшном трагедијом. Просто се попут сунђера и ви натопите сузама, патњама, страховима  уплаканих мајки, сестара, малишана тужних очију. Онда дође време када то човек мора из себе да избаци, да се тога ослободи, да стави на папир. Књигу сам желела да напишем зато што сам људско биће, са емоцијама! И не мирим се са злом! Видела сам ужасно зло над Србима које се у човечанству не сме толерисати! Да се разумемо, тако бих писала и да је сличну трагедију доживео било који други народ на свету у Азији, Африци, Европи… Али, ако у себи  имате људскости и професионализма и  гледате трагедију једног беспомоћног народа, у овом случају српског, онда морате да пишете истину. Да се за њу борите. А то је трновито!

*Стиче се утисак да се у „Вучјем срцу” преплиће стварност и  велика вероватност!

– Изабрала сам четири лика, четорицу Срба као представнике различитих друштвених слојева. И наравно четири различита породична миљеа. Много прича сам чула. И ето, оживело је кроз књигу. Јасно је да сам имена, презимена људи променила, да бих сачувала идентитете њихових породица. Њихову безбедност! Знам да су албански екстремисти отимали прво стручњаке, високе професионалце, инжењере, лекаре, хирурге, јер су им требали. Нестајали су без трага и гласа! Неке су киднаповали да би користили њихово знање, а потом их секли. Лекари су им такође били врло потребни, а касније су их касапили и њихове органе продавали. Хирург Милан из Лапљег Села се никада није вратио својој породици. Његов аутомобил КФОР је пронашао између Обилића и Лапљег Села.

*Порука књиге је више него јасна, будући да одлично разумете историјску позадину косметске агоније.

– Било би врло погрешно концентрисати  проблем само на Албанце. Када говорим о Албанцима, мислим на албанске и шиптарске екстремисте и терористе. Чак ни они не би били способни такво зло да почине, да није постојала читава  јака организована мрежа на интернационалном нивоу. Оно што је страшно, и поразно јесте чињеница да и сада док водимо овај разговор, негде у свету постоји и ради на стотине лекара који су умешани у тај прљав, монструозни посао!

*Шта поручујете Србима?

– Рекла бих Србима, замолила бих Србе, да не клече на коленима, како би ушли у ту Европску унију, која је само Европа голих интереса и профита богатих; преко муке сиромашних народа, а не она Европа културе, историје, традиције. Србија се у ову другу Европу давно уписала блиставим слободарским и херојским словима. Исто тако се надам да ће Срби на Космету имати снаге да издрже околности у којима због постојећег тешког стања могу лако да изгубе сваку наду.  Они се сада боре да физички преживе, а ја сам уверена да ће се ускоро прилике из темеља променити у корист српског народа. Уосталом, мало држава у свету је признало ту смешну творевину од самопроглашене државе.

Биљана Живковић

О аутору

Др Марија Лина Века је дипломирала и савремену књижевност на Универзитету „Сапијенца” у Риму, где живи. Објавила је до сада осам књига, од тога три се баве српским питањем: „Изгубљено Косово?”, „Косово и Метохија, немогући повратак”, Вучје срце”. Снимила је краткометражни филм „Катастофа” о данима који су претходили сецесији Космета са режисером Алесандром Антонаролијем. У оквиру хуманитарног пројекта „Барка мира” у сарадњи са UNESCO-м ради на братимљењу ОШ „Бракно Радичевић” из Цернице са школим „Едуардо де Филипо” из Рима, и школа из села Брњак и Зупче  у општини Зубин Поток са италијанским школама у Тиволију и Субиаку. Била је сарадник парламентарних служби Европског парламента у Стразбуру. Учесник је скупова организације „Међународна коалиција за забрану употребе с осиромашеним уранијумом”. Сарађује са бројним италијанским медијима…

Одломак из романа „Вучје срце”:

„Он је, уосталом, први схватио шта се догађа у белој кући, у две операционе сале у сутерену, у којима се непрекидно ради: схватио је Милан чему служе те посебне посуде у рукама задиханих људи, који улећу у кола и, уз нападну шкрипу точкова, некуда одлазе.
Ноћу се све јаче чује, тако да је убрзо у Милановој бесаној глави експлодирао један други звук, карактеристичан звук хеликоптерске елисе. Хеликоптер је слетео недалеко одатле, иако су ноћу звуци изобличени, чине се много ближи. Јасно се чуло успоравање, на тренутак се можда зауставио, потом је елиса поново почела да се врти уз свој специфичан звук, а онда је хеликоптер полетео и на трен улетео у Миланов видокруг. Јасно, извађен орган треба пресадити, то је драгоцена и кварљива роба. Потребна је прецизност и брзина, не сме се починити никва грешка… Неко чека ново срце. Ко зна где. Па  нека је са срећом, размишља Милан, и готово му се појављује осмех на лицу. Сада се осећа спокојно. Ево, већ су дошли до њега!”

Извор: http://beoforum.rs

 _______________________________

МАРИЈА ЛИНА ВЕКА

Вучје срце којег нисмо достојни

4. март 2011, разговарала Мара Кнежевић Керн

Срби на Косову су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…

Марија Лина Века је италијански новинар, писац, активиста и хуманиста, који се бави врућим темама и политички некоректним новинарством. Неуморно истражујући злочине почињене у име цивилизације Запада, од Сомалије до Кубе, стигла је и до Косова и Метохије, како би свету објавила истину о страдању српског народа. Ових дана боравила је у Београду поводом промоције књиге „Вучје срце“, која се, као и претходне две („Изгубљено Косово“, 2003; „Косово и Метохија, немогућ повратак“, 2006), бави страдалништвом Срба на Косову.

Мало је рећи да је Марија Лина неустрашива, хумана, упорна и ангажована… Она је пре свега емотивно дубоко повезана са људима чијим се судбинама бави, одбијајући да припадне услужној делатности „новинар за јавну употребу“. Марија Лина никад неће освојити медијску пажњу једне, у суштини безопасне Оријане Фалачи, а још мање ону Кристијане Аманпур, не само зато што је увек на „погрешној“ страни, већ зато што јој та пажња уопште није потребна. Марија Лина се даје, саучествује, кида, плаче… она није само професионалац, него и утешитељ и бескомпромисни борац за истину. Срби имају част и привилегију што је прешла на њихову страну.

„Вучје срце“ је иначе роман који се бави судбинама неколико српских породица на Косову, које су под „заштитом“ међународних чувара отетих територија биле изложене садистичком иживљавању албанских злочиначких банди уз логистичку подршку западних савезника. Уводећи читаоце у ток свести жртава, насилно спровођених у пакао лоциран у питорескним албанским планинама, од отмице до заточеништва и егзекуције, Марија Лина Века је отишла много даље од пуког хроничара. При сусрету са овом књигом читалац доживљава емотивни шок који неминовно резултира преиспитивањем личне одговорности.

*Свој емотивни ангажман у косовској драми преточили сте у литературу. Испоставило се да је то био најбољи начин да се успостави емотивни мост између жртава и оних који су годинама избегавали да се „емотивно уплету“. „Вучјим срцем“ бацили сте Европи рукавицу у лице. Како се осећате после свега?

Ја више не могу без Косова, без тих људи који живе у концентрационим логорима, које ваши и европски медији отмено називају енклавама. У време док сам писала књигу до јавности нису стизали извештаји о злочинима; европски емисари и миротворци вешто су је скривали од очију јавности, градећи на злочину најмонструознију креатуру од државе настале после Хитлеровог силаска са историјске сцене… Европа и Америка су себе ставиле ван закона чим су установиле „суд“ који ослобађа починиоце злочина услед „недостатка доказа“…

Књига је штампана 2009. године и преведена је са италијанског на српски, енглески и француски језик, како би народи Европе које су лагали сазнали истину о димензији колаборације НАТО-а са злочинцима из ОВК. Овом књигом сведочим у корист мањине која жели да живи на земљи на којој је одвајкада живела, у нади да ће за прогон и геноцид одговарати не само ОВК банде, већ и отмени европски „миротворци“, саучесници у злочину. А најчешће и инспиратори.

О детаљима отмице и догађајима пред сам чин трансплантације и егзекуције нема живих сведока – нико одатле није побегао, па је то и нека врста реконструкције злочина, склапање слагалице од познатих елемената обелодањених од стране сведока и оних тренутака пред смрт које сам интуицијом осветлила. Ја сам те породице упознала, с њима сам преживљавала драму неизвесности док су трагали за истином о нестанку својих најмилијих. Када схватите димензије тог злочина који се одвијао пред очима Запада у време „великог европског мира“, онда све добија потпуно нову димензију…

*Ова књига је својеврсна метафора о вучјем срцу у српским грудима које се не може лако пресадити, као што се ни убијени вук – чије сте тело видели како виси окачено о куку у главној приштинској улици – не може понизити.

Знам да су Срби често давали синовима име Вук, како би имао вучју храброст и издржљивост. Током путовања по Југославији добро сам упознала људе са ових простора и била сам сигурна да оно што медији у последње две деценије приписују Србима не може бити истина. Зато сам 2000. године кренула на Косово, да својим очима видим како живе Срби на „мултиетничком, независном“ Косову.

Прво сам отишла у Пећ где су били стационирани италијански карабињери и одмах сам схватила да су они гурнути у овај рат потпуно неприпремљени. И наравно – потпуно дезинформисани. Они су веровали да су дошли да служе очувању мира, како би чували Србе и Албанце. Када сам их питала: добро, а где су Срби?, одговорили су ми да су Срби отишли зато што нису навикли да живе у вишенационалној заједници и јер су нецивилизовани и дивљи… али вратиће се. Кад сам инсистирала да ми омогуће да обиђем српске енклаве – што је популаран назив за логоре, како сам касније утврдила – рекли су ми да тамо могу да идем само уз дозволу М.С.У, преко Приштине. И тако сам уз помоћ француске жандармерије и италијанских карабињера стигла до Витине.

Било је то непосредно после септембарског дивљања Албанаца, насрнули су на свештенике у цркви Свете Петке. Ту сам упознала свештеника Драгана Којића, који је том приликом тешко рањен и чудом је остао жив. У Витини је тада било стотинак Срба, а данас их је око двадесет. Упркос актуелној медијској пропаганди о повратку већина је знала да се преговорима са међународним организацијама неће ништа решити, тада сам научила прву српску реч: „изгубљено“… Када сам одлазила питала сам оца Драгана да ли им је нешто потребно, а он је рекао: само пиши о ономе што си видела, истина нам је најпотребнија! И ето, пишем.

*Који вам је тренутак био најтежи током обиласка спаљене српске земље?

Од свих дирљивих сусрета на мене је најснажније деловало оно што сам видела на путу за Шилово, кад су ме карабињери провели кроз спаљено, опустело српско село, до издвојене куће на узвишици, упозоривши ме да за ово што ћу видети треба имати вучје срце. На врх брда, зарасла у високу траву, стајала је кућа чији су зидови били изрешетани рафалима калашњикова. У тој кући је живела породица која после јунског дивљања помахниталих Албанаца није хтела са осталима да напусти село. Иако су знали шта их чека. Они су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила – што се често среће код људи по косовским енклавама. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…10. јуна је стигла смрт. Нема сведока о начину на који су убијени, нема тела која су уништена, а највероватније претходно масакрирана… Док смо стајали пред разрушеном и темељно опљачканом кућом око нас је бујало пролеће. Сви смо плакали напуштајући ово место, на којем је европска цивилизација оставила неизбрисив траг.

*Агонија Срба на Косову још није завршена. Које форме добија етничко чишћење у „мултиетничкој“ заједници под међународним патронатом?

Етничко чишћење није само прогон и физичко уништење народа, етничко чишћење је и кад не можеш да обрадиш своју њиву, да одеш до школе, пређеш улицу, уђеш у продавницу. Етничко чишћење је и кад – само зато што си Србин – не можеш да купиш хлеб јер неће да ти га продају. На делу је културни геноцид. Страшно је и то што од свих тих бројних НВО ниједна не помаже Србима. Високи комесаријат за избеглице има срамну улогу, довољно је погледати њихов сајт на којем су имена градова написана на албанском језику и схватити о каквој се објективности ради. Код њих нема ни свести, ни савести.

*Чули смо дирљиве приче о италијанским карабињерима који су помагали српском народу.

Поносна сам на те људе, често су стављали живот на коцку пратећи Србе до лекара или на гробље; они су и финансијски помагали угрожене породице, купујући им намирнице и лекове. Верујем да ће се ускоро раскринкати улога свих тих плаћених међународних организација које се богате на људској несрећи. Међу њима су и бројне католичке организације, као што је она под именом Мајке Терезе из Калкуте и Свети Едиђио. Својим лажима су припремиле терен за оно што се десило. Осим италијанског Каритаса и Црвеног крста, Србима нико са Запада није послао помоћ.

*Познато је какав однос има НАТО према сателитским чланицама, као што је Италија, па можемо замислити како су прошли на Косову.

Према мојим сазнањима, у „мировној мисији“ на Косову погинуло је 200 војника, а 250 је тешко оболело после контакта са осиромашеним уранијумом. У Италији се формирао јак покрет против војних мисија, људи непрестано протестују широм Италије, у Фиренци, Риму, Барију… Одлазе пред Парламент, међутим главни медији о томе не извештавају. Породице преминулих и оболелих подигле су бројне тужбе, али Министарство одбране одбија сваку нагодбу са њима – плаше се да ће све жртве бесмислених НАТО ратова затражити одштету.

*На који начин комуницирате с јавношћу, с обзиром на затвореност најмоћнијих италијанских медија?

Мени су доступни само локални медији, мале ТВ и радио станице, што је већ дуже време једини извор информација којима људи верују. И веома су популарне. Такође, пишем за часопис „Il Giornale dei Carabinieri“, уређује га најогорченија струја карабињера, жестоких противника злоупотребе карабињера у прљавим америчким ратовима. Они су међу оснивачима Удружења војних жртава и њихових породица, чији је председник Фалко Акаме, адмирал у војној бази и најогорченији противник употребе осиромашеног уранијума.

*Деца која су гледала како им горе села данас стасају за војску. Наша војска је пре неки дан свечано укинута, а Сомалија се тренутно нуди као сурогат патриотизма. Италијани имају горка искуства са мировном мисијом „Ресторе оф хопе“, о чему сте такође написали књигу. Шта се тамо догађало?

Била сам у Сомалији у то време и написала сам књигу „Скандал: Сомалија, анатомија једне преваре“ („Scandalo Somalia, anatomia di un falso“). Била је то прва мировна мисија ОУН после Другог светског рата, под командом САД, која се претворила у прљави рат. Италијански војници су били жртвовани. У Сомалију су отишли 1993. године верујући да им је једини задатак заштита и помоћ становништву и да иду међу народ који ће их дочекати као спасиоце. У Пентагону су, наравно, знали право расположење сомалијског народа, па су у том смислу припремили упутства са заштитним мерама за америчке војнике. Америчка војна команда је упутства делила само америчким војницима, а Италијане нико није обавестио о опасностима на терену. Сомалијски народ је веома храбар, ратнички народ, који је „мировњаке“ дочекао жестоким нападом. Италијани су у том тренутку потпуно изгубили главу и почели сурово да узвраћају не штедећи цивилно становништво и уништавајући насеља. Међу њима су се нашли и појединци који су извршили језиве ратне злочине над женама и децом, и ти злочини су касније процесуирани пред италијанским судовима. Било је и потпуно непотребних страдања италијанских војника, услед пропуста америчке команде и крајње небриге, тако да се захваљујући нашем писању италијанска јавност подигла на ноге. Адмирал Фалко Акаме, који сарађује са италијанском Асоцијацијом за војне жртве и њихове породице, послао је званично писмо Главном штабу америчких војних снага, тражећи информацију да ли су италијански војници добили иста упутства као амерички или нису. Писмо је упућено и америчкој амбасади, али одговор до данас није стигао.

*Нисте се задовољили улогом посматрача и извештача већ сте отишли и даље, привучени могућношћу да кроз хуманитарне акције помогнете косовској и кубанској деци. Како функционише „Arca di Pace“?

Ја сам председник „Rinascere ONLUS“, чија је основна делатност хуманитарна помоћ Србији и Куби, кроз пројекат „Барка мира“ („Arca di Pace“), започетог 2004. године, конкретно – ученици из школе „Бранко Радичевић“ из Црнице на Косову већ неколико година сарађују са школом „Eduardo de Filipo“ из Рима. Две године су српска деца без проблема ишла у Италију, али се прошле године појавио проблем путних исправа. Требало је тражити одобрење из Приштине, што би значило признање нелегалне државе Косово. Ни родитељи, ни ја, нисмо пристали да се на тај начин дође до докумената. Морам да кажем да смо приликом последњег боравка српске деце у Италији имали проблема и са вашим актуелним властима. Лице задужено да прати децу у Италију понашало се крајње некоректно, та особа је из мени необјашњивих разлога негде одвукла децу како не би присуствовала свечаној академији, на којој је требало да буду почасни гости. Очигледно неко није желео да се деца појаве, како би се избегла прича о Косову. Морам напоменути да нам је Сандра Рашковић увек излазила у сусрет током ових наших акција.

*На хуманост не заборављате ни кад је у питању комерцијални ефекат вашег ангажмана: зарада од књиге „Вучје срце“ иде у хуманитарне сврхе.

Не желим да зарадим ниједан евро на туђој патњи и несталим, убијеним људима. Управо сам послала новац у школу „Благоје Радић“ из Зупца, зарађен током промоције књиге на Правном факултету у Београду. Одзив је био невероватан. Мартијев извештај као да је скинуо маглу са Косова.

Књига „Вучје срце“ Марије Лине представљена у Паризу

*Због те магле и ваша књига је дуго била у бункеру издавача? Чега се плашио издавач „Хришћанска мисао“?

Са издавачем сам имала коректан однос све док рукопис није изашао из штампе 2009. године. Тада се нешто десило и људи су се повукли, одлажући промоцију и продају књиге. Прво у Краљеву, а после и у Београду. Могу само да претпоставим да је било неког притиска на издавача, с обзиром на то да се после смрти патријарха Павла и у СПЦ доста тога променило. Можда је неком засметало што је у уређивачком савету био и Амфилохије Радовић, не знам, а можда би књига лоше утицала на успех преговора Београд-Приштина, ви сте сад партнери. Са сигурношћу могу да кажем да је за ову промоцију у Београду индиректно заслужан Дик Марти, који је својим извештајем о злочинима над Србима у Албанији моју књигу аболирао од оптужби да се базира на недоказаним чињеницама и сасвим непотребно узнемирава духове. У сваком случају, књига је захваљујући оклевању да се са њом изађе пред јавност изашла у правом тренутку. Дик Марти је добио књигу, а послала сам је и Бару Бареју, истраживачу масовних злочина у Латинској Америци.

*Политички живот у Италији, која је после рата имала јаку комунистичку партију, свео се на удворичку прозападну политику. С тим у вези упустили сте се у опасну авантуру расветљавања убиства Алда Мора, за које су оптужене Црвене бригаде. Даље од оптужби није се ишло – мртва уста не говоре. О овом случају сте написали две књиге: „La nebulosa del caso Moro“ („Магла око случаја Моро“, 2003) и „96 domande sul caso Moro“ („96 питања у вези са случајем Моро. Моро је могао бити спашен“, 2004), говоре о спрези криминала и политике – теми која никад није била актуелнија.

Од првог момента сам знала да истрага око киднаповања Алда Мора, од стране Црвених бригада, и његовог убиства није темељно спроведена и да се намерно прикривају чињенице, познате само малом кругу људи из тајних служби. Почела сам да прикупљам информације из свих расположивих извора, пре свега од тајних служби – како оних из доњег нивоа, чији рад је релативно транспарентан, тако и од оних, од јавности скривених нивоа, у које спада и „Гладио“.

*Због чега сте посумњали у званичну верзију?

Познато је да је Алдо Моро имао намеру да у Парламенту објави одлуку о приближавању своје партије комунистима, зато што је схватио да је у Италији са дубоко укорењеном комунистичком традицијом неприродна влада у којој нема представника комуниста. Ако пратимо ту нит неминовно се намеће питање зашто би једна левичарска организација, после Моровог убиства дефинитивно прогнана из политичког живота Италије, имала интерес да убије политичара који је био на путу да им направи места у Парламенту.

*Ко по вашем мишљењу стоји иза овог злочина?

Мртва уста не говоре, па са сигурношћу не можемо да кажемо ко су наручиоци убиства, али могу да кажем ко су саучесници. Напомињем да су Црвене бригаде у почетку биле заиста искрен револуционарни покрет, који је желео да својим акцијама продрма друштвени систем и владу, огрезлу у корупцији и тесно повезану с мафијом. Међутим, у последњој фази пред распад организације, после хапшења најрадикалнијих чланова, дошло је до инфилтрације сумњивих особа у њихове редове, што је коинцидирало са убиством Мора.

*Коме је онда то убиство користило?

Ако следимо логику трилера – траг води ка онима којима се Моро обраћао писмима из заточеништва, за које је знао да могу да покрену преговоре са отмичарима, а који су то одбили. Моро је писао и Папи, молећи га да наговори владу да започне преговоре са киднаперима, како би се добило у времену, али је на његову несрећу папа Павле ВИ послао писмо које је било својеврсна смртна пресуда. Уместо да се заузме за Моров живот и наговести могућност преговора, он је хладно пресекао комуникацију са отмичарима, поруком: „Пустите Мора без икаквих уступака!“ То је био окидач за његово убиство. Црна рупа у истрази је и онај део извештаја, који се односи на стан у којем је Моро био заточен. Иако је познато да су се у тој згради налазила четири стана у власништву тајних служби, нико није обратио пажњу на овај детаљ. Као што је промакла симболична порука у вези са местом где је нађено његово тело: оставили су га управо на средини пута између седишта Комунистичке партије и Демохришћанске странке. Порука је упућена онима који би евентуално поново покушали да споје ове две партије – да знају шта их чека. У прву књигу сам укључила сведочења кћерке Алда Мора, а другу сам писала са 33 новинара, од којих се сваки бавио једним од неразрешених детаља. На пример – ташна (имао је три ташне, а нађена је само једна), затим писма која недостају. Алдо је из заточеништва писао многа писма, из којих се види да је знао да ће бити убијен од стране државе. Његова супруга је то јавно изговорила, одбивши гламурозну државну сахрану: „Ви сте га убили и не желим тамо да вас видим“. Ја сам се бавила умешаношћу „Гладија“ у цео случај.

*Борећи се за истину, вођени принципима а не идеологијом, отишли сте у Центар „Сава“ да дате подршку Војиславу Шешељу, поводом процеса у Хагу.

Десило се да се управо после промоције књиге одржавала конференција у Центру „Сава“, на коју сам отишла спонтано, како бих подржала напоре да се бесмислено суђење прекине и невин човек пусти из затвора. Пришла сам организаторима и дала им књигу, понудивши се да говорим, али сам добила хладан бирократски одговор да не могу да говорим зато што се нисам на време пријавила. Жао ми је што се оваква акција од националног интереса, у коју би требало укључити све слојеве друштва без обзира на политичку припадност, извела на ускостраначки, бирократски начин. Мало више флексибилности и спонтаности не би шкодило тим људима, који заиста раде значајан посао за рехабилитацију целог народа. Требало би имати на уму да ниједну промену у историји нису извеле бирократе.

*Кад се суочимо са особом као што сте ви, намеће се незаобилазно питање: шта је то што је покренуло према Србији особу, која осим сјајног образовања има и привилегију да живи у једном од најлепших градова света, као и харизму којом би лако освојила италијански медијски простор?

Нисам о томе размишљала, али претпостављам да се део одговора налази у утицају који је на мене извршила моја породица, која је у културама као што је наша још увек витална. Срби су на сличан начин сачували то језгро породице, она их је формирала и штитила у најтежим тренуцима историје, све до овог последњег колективног страдања. Ја сам имала дивне родитеље, нису били уљуљкани официјелним образовањем, већ су имали потребу да путују и упознају људе како би о њима стекли сопствено мишљење. Често смо долазили у Југославију, заволели Београд и враћали му се. Мој отац, инжењер, волео је руску литературу и говорио неколико језика, укључујући и руски, па смо и тамо много пута одлазили. Када је започела операција растурања Југославије, праћена медијском сатанизацијом Срба, знала сам да народ који сам добро упознала и заволела не може бити онај, у медијама безобзирно приказиван. Никада се не служим медијским „информацијама“, већ интуицијом. То ме је одвело и на Кубу.

*Како видите будућност новинарства, с обзиром на цензуру која се спроводи на свим нивоима пирамиде моћи?

У Италији је левица постала десница, а десница се понекад служи аргументима левице. Странке су потрошиле свој кредибилитет, па верујем да ће новинари који раде за рачун редакција ускоро нестати, а њихову ће улогу преузети мали, независни извештачи, који ће радити за мале независне ТВ станице и новине.

Извор: Печат

affiliate_link

Disclosure: We are a professional review site that receives compensation from the companies whose products we review. We tested and reviewed the web hosting sites ranked here. We are independently owned and the opinions expressed here are our own.

1 reply »

  1. Хвала Вам много у име моје браће са барикада и свих Срба са Косова и Метохије.
    Вашом књигом много сте учинили за нас обичне смртнике и мени дајете наду да ћу опет пити воде из Бистрице код Патријаршије.
    БОГ да Вас чува и много искрених поздрава!!!

    Свиђа ми се