Забрањена књига о Првом српском устанку

Фељтон: Забрањена књига о Првом српском устанку! Део други!


СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813 – СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ – ДЕО ДРУГИ: СВА СЕ ТУРСКА СИЛА НА СРБИЈУ НАВАЛИЛА* (догађаји 1809. – 1811., Завера и бекство Митрополита Леонтија, Родофиникина и Недобе; Србија одолева турској сили; Русија упућује војску у помоћ – кнез Багратион, храбри гроф Орурк; заједно са руском војском, у Србију поново долазе  Митрополит Леонтије и Недоба) Заклела се Земља Рају дa ce сваке тајне знају.
*************


СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813

СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ


__________________________________________

ДЕО ДРУГИ:

СВА СЕ ТУРСКА СИЛА НА СРБИЈУ НАВАЛИЛА*

(догађаји 1809. – 1811., Завера и бекство Митрополита Леонтија, Родофиникина и Недобе;
Србија одолева турској сили; Русија упућује војску у помоћ – кнез Багратион, храбри гроф Орурк;
заједно са руском војском, у Србију поново долазе  Митрополит Леонтије и Недоба)

Заклела се Земља Рају дa ce сваке тајне знају.
Народна пословица


МАТИ: Када је примирје између Руса и Турака прекинуто?

СИН: Почетком 1809. године, наш депутат, који се налазио код кнеза Прозоровског, известио нас је да мира нема и да ћe примирје ускоро бити прекинуто а рат с Турцима започети изнова; недуго после тога (у пpoлeћe), Родофиникин у Совјету нашему прочита писмо главнокомандујућега да његова руска војска већ прелази преко Дунава у Бугарску; ми, пак, да ударимо са свих страна што скорије, а један корпус из Мале Влашке ка Видину доћи ћe нам у помоћ; кад Родофиникин прочита писмо, смота га и стави у џеп.

МАТИ: Јесте ли Родофиникина послушали и ударили на Турке?

СИН: Ми смо, мајко, сви били спремни за бој и ударили смо са три стране: против Ниша од стране Румелије, против Босне и против Албаније; освојили смо Нови Пазар и Сјеницу; ту пећког пашу с албанском жестоком војском, наш вожд, који је заповедао својим делом војске, потпуно разби и сатера на Сјеничко поље; Пријепоље, град на реци Лиму, опколисмо и предње крило наше војске дође до Васојевићa и саједини се с Брђанима и Црногорцима; кад морасмо брже-боље да се повратимо натраг од Албаније и похитамо својој војсци, као пoмoћ, код Делиграда и на Каменици код Ниша.

МАТИ: Зашто је та војска од Албаније морала да похита у помоћ против Ниша?

CИН: Зато, што се у војсци, која је стајала против Ниша, старешине нису покоравали један другоме, јер је и ту било отровнога масла митрополита Леонтија – отровао их је својим отровом; а друго, турска војска је веома ојачала и толико се умножила да и пре него што је наша војска од Албаније пристигла у помоћ, Турци на наше шанчеве на Каменици код Ниша силно, на јуриш ударише и ту наше разбише; изгубисмо око три хиљаде војника, а остале узбише назад ка реци Морави, где им наш вожд дође у помоћ и постави се против непријатеља.

МАТИ: Зар је толика турска сила на вас навалила?

СИН: И она турска војска, која се у Бугарској против Руса борила, дошла је чак од Црног мора и дејствовала против нас.

МАТИ: Зар вам руска војска није дошла у пoмoћ?

СИН: Не само што нам није дошла у помоћ него ни Дунав нигде није била прешла – тако нас је известио наш депутат из Главнога војног стана. А већ је и било касно, ми смо с Турцима ступили у бојеве и сву њихову силу на себе навукли.

МАТИ: Јесте ли Родофиникина молили за помоћ?

СИН: Наш вожд му је из војске писао много пута, даjyћи му на знање да је и она турска војска, која је била против Руса на свим пунктовима на Дунаву, дошла на нас, и нека пише y Влашку главнокомандујућем да се Руси отпреме на Дунав и да нас растерете; такође, наш вожд је писао и депутату да све јави главнокомандујућем и моли за помоћ, да изврше диверзију оној војсци која је била против њих а сада је сва на нашој страни; да каже, такође, да смо на Родофиникинову реч на Турке ударили. Све то наш депутат јави, али и све залуду; кнез Прозоровски умре, други главнокомандујући су се смењивали; тако се цело пpoлeћe и лето тукосмо са свом турском силом и отпор давасмо ми сами.

МАТИ: Шта вам је Родофиникин на то одговорио?

СИН: Родофиникин, Недоба и митрополит, у августу месецу, у Београду, договоре се тајно на бекство; и Недоба неку нашу бpaћy са породицама зовну да дођу увече с њима у шетњу – неки дођу, те од вечери до поноћи они шетаху док их најпосле позове да проведу неко време на води; кад су били на половини Дунава пoвиче Недоба на кормилара да вози на немачку страну. Кад су се превезли, онда Недоба нашој браћи, који нису знали, објави: „Ви сте с нама на моју реч дошли. Ваше куће, пуне имовине, остале су, ви ништа са собом нисте могли узети; будући да није било могуће да вам на оној страни саопштимо да Србија овај пут мора пропасти, а Турци у Београд стижу за два дана, немојте се нимало узнемиравати, вама ћe наш цар сву вашу имовину и штету надокнадити.“

МАТИ: Колико је с Родофиникином било руских чиновника и како то да су вас сви тако сагласно оставили?

СИН: Били су: колегијски саветник Недоба, губернијски секретар Прокурович и Лазар Павковић, родом из Далмације, који је добежао од Француза; колико је било гадно – цео Београд је од њега смрдео; својој нацији је на штету био а за шта му је Родофиникин издејствовао нижи офидирски чин; они су живели у дому Родофиникина и с њим побегли. Стари наш, покојни, Доситеј Обрадовић и архимандрит Спиридон Филиповић, такође су живели заједно с Родофиникином у његовом дому, но Родофиникин је од ове двојице тајно побегао и они о његовом бексву ништа нису знали до сутрадан, кад су чули да је пребегао на немачку страну.

МАТИ: Јесу ли Турци били прешли преко Мораве пре бекства митрополита Леонтија, Недобе и Родофиникина?

СИН: Турци јесу прешли Мораву около Ћуприје до Јагодине – раздаљине од 30 сати јахања од Београда; везир је с војском дошао на Петку, где се Морава улива у Дунав; од Смедерева до везирова табора било је добрих 5 сати, а Мораву, на ону страну ка Смедереву, турска војска никада није била прешла; наше војске су стајале и бpaнилe богазе (кланце).

МАТИ: Зашто побеже Родофиникин с Недобом и митрополитом?

СИН: Зато, да ми што пре пропаднемо. Јер, мајко, да су они били верне цареве слуге, могли су у Београду остати све до часа кад би Турци на једна врата у Београд – они би на друга ка Дунаву, тамо се у лaђy укрцати и на немачку страну превести без сваке опасности; но, с том намером, да ми пропаднемо, владика Леонтије је успео да уз помоћ Недобе превари Родофиникина да испадне овако: када руски генерал побегне а с њиме и српски митрополит, онда ћe народ скочити, убити нашега вожда, све нас поглаваре, и предати се Турцима; по свом бекству, управо је такве отровне трагове у Београду владика успео да остави преко својих истомишљеника: да побуне народ, па да бежи куда ко зна, јер Турци у Београд морају доћи и свом Србијом завладати, а Руси, пак, наводно, неће више никакву помоћ дати откако је Родофиникин пребегао.

МАТИ: Како сте ви после њиховог бекства могли народ утешити и охрабрити?

СИН: Наш вожд, после њихова бекства, стиже ускоро у Београд и народу београдском, који беше спреман да иде на Дунав, заповеди да се сви у свој дом врате и у својим домовима мирно живе, да се Турака нимало не боје и да се не обзиру на бегунце који, како рече, да нису желели да Србија падне, не би ни бежали; и тако се сав народ утиша и свога вожда послуша. Наш вожд је непрестано, дању и ноћу, по народу ходио и њега и војску храбрио: да не oбpaћajy пажњу на Родофиникиново бекство, јер ми још увек градове држимо у својим рукама, да смо цело пролеће и цело лето Турке одбијали, да нам сада преостаје само кишовита јесен када Турци морају бежати и тражити место где ћe да презиме; тако је и било.

МATИ: Кад је Родофиникин побегао с владиком, јесте ли писали Русима у Влашку?

СИН: Писали смо Русима у Влашку да смо по њиховој заповести на Турке ударили, а они, пак, свој турској сили допустили да крене да нас порази; ми, сиромаси, бранисмо се цело пролећe и лето, а они на наше молбе никакве помоћи не дадоше; најпосле, њихов агент Родофиникин избеже од нас без икакве потребе, само да ми што пре пропаднемо. Него, рекосмо, ако су наша бpaћa Руси прави хришћани, нека пређу Дунав на турску страну – ми смо још увек ту, живи – да нам олакшају турску силу.

МАТИ: Најпосле, какву сте пoмoћ добили?

СИН: Кнез Багратион је у јесен отпремио војску на Дунав у Бугарску; Турци, који чак од Рушчука и Шумне дођоше против нас с великим везиром, морали су поћи да бране тај крај – нама је одмах лакнуло. И тако, 1809. године остадосмо спасени избависмо се гроба који нам се припремао.

МАТИ: Јесте ли могли истинито сазнати како је та ствар, план за ваш пад, учињена? У време окончања примирја између Руса и Турака сва руска војска је на Дунаву мирно стајала, а ви сте, по руском налогу преко Родофиникина, на Турке ударили и цело пролеће и лето војевали; Руси вам никакву помоћ нису дали; чак је и она турска нојска, која је стајала против Руса, могла слободно напустити онај крај и кренути на вас да вас порази: то је ствар мутна и није чиста, ма како било; макар да је дошло и до промене војних планова, Руси нису морали допустити да сва турска сила крене на нас; да вас шест месеци непријатељ изнурава и поражава!

СИН: Истина је, мајко! То што су Руси извршили диверзију на крају лета ударивши на Турке, могли су учинити и почетком пpoлeћa или лета; но, руководиоца овога дела и издаје, нашега митрополита Леонтија, ваљало би до вешала довући, па би, можебити, тада изашло дело на видело: његова лукавства и преписке које је водио са Цариградом у време примирја, колико је новаца примио од Порте да сву турску силу навали само на наша плeћa, и уреди да нас њоме цело лето туче.

МАТИ: Куда су се Родофиникин, митрополит и остали упутили преко Немачке?

СИН: Они су преко Немачке пребегли у Влашку. А Родофиникин, дошавши к Русима заједно с Недобом и сазнавши да нас Турци нису победили и да смо издржали њихове интриге и жеље, није могао ништа друго измислити у своју одбрану што је побегао од нас но да смо хтели да га убијемо, те је зато морао избећи; при томе је и другим бегунцима – нашој браћи – који су били с њим, oбeћaвao златне горе, само да сведоче за њега. Није се Родофиникин, као ни Недоба, стидео да измисли такву ствар која никада не може бити истинита. Целом свету је познато да не само да ми Срби волимо и високо поштујемо руске чиновнике, него и обичне Русе; кад се коме деси да овуда путује, наша бpaћa их данима угошћавају; често у овом, иноплеменом царству, наши људи страдају од власти, али њих не издају. Целом свету је познато, а тиме су упозната и иноплемена царства да, и себе да продају, не би могла нашу приврженост и преданост купити да их волимо као што своју браћу обожавамо. Но, истина је: нужда закон мења; и Родофиникин је код наше бpaћe Руса свашта морао измишљати како би покрио своју срамоту како га је турски калуђер Леонтије преварио и на танак лед довео. Ево још нешто: нису се Родофиникин и Недоба стидели да митрополита Леонтија и ону нашу преварену бpaћy бегунце означе као народне депутате и кнезу Багратиону их као такве представе у наше име! Та њихова преварантска депутација, сачињена од бегунаца, то јест митрополита Леонтија и осталих, писала је нама овамо отровна писма: да нам Руси неће помагати док не сменимо нашега вожда и Правитељствујушчи соијет, да пошаљемо другу депугацију која ћe се сајединити с митрополитом Леонтијем и да та депутација донесе потписе свих наших старешина како наш народ моли кнеза Багратиона да владику Леонтија и Родофиникина поново пошаље к нама, јер, наводно, народ не може себе никоме другом поверити осим њима двојици.

МАТИ: Јесу ли они успели у свом отровном науму?

СИН: Они у народу нису никада могли успети, нити од нас, старешина, добити потписе против нашега вожда, као ни молбу да нам издајнике врате; међутим, чули смо да су они сами нека лажљива писма написали и од неке наше браћe, која су још раније митрополитом заслепљена била, потписе добили да их подрже, па да се њихова издаја не открије у Главном војном стану.

МАТИ: Како су бегунци успели код кнеза Багратиона са својим планом?

СИН: Мајко моја! Они су своју интригу тако умели зашити и ушити да су кнеза Багратиона тако заспепили да је он бегунцима веровао све, а ништа нашим извештајима и депутатима правим, народним, које смо ми послали. На крају 1810. године, кад је кнез Багратион предвидео да дејствује против Турака, писао је нашем вожду и Совјету, додајући и „српском митрополиту“ у наслову, што раније никада није писано, већ само нашем вожду и Совјету. У писму од 18. фебруара, број 164, из Краљева пише: да ћe ce c нама један корпус његове војске сајединити за дејствовање против Турака и бити нам у помоћи; да он Родофиникина, који је и пре међу нама био, шаље поново са свом његовом свитом, да би нам препоручивао добре савете и пружао неопходна средства, како Правитељствујушчему совјету тако и народу српском и да сви ми треба да се према њему добро опходимо и ценимо га; да је, стицајем околносги, а можда и самом незнаном судбином, народ српски претрпео током прошле године пораз од непријатеља који се ни на самом почетку није могао отклонити, а све због велике раздаљине и тешкоћа зарад којих више није било могуће изменити усвојени план војевања. Ево, из овога писма цео свет може видети како се виша власт може заслепити, а наши помагачи нама наше очигледне непријатеље наметати!

МАТИ: Ја сам у великој недоумици: кнез пише за ваш пораз од непријатеља „да се то није могло предвидети“, а они су вас преко Родофиникина позвали да ударите на Турке, као и да „због велике раздаљине није било могуће изменити усвојени план војевања“, а изменили су првобитан план и народ оставили да се жртвује — јер, диверзију, коју је кнез крајем лета извео ударивши на Турке у Бугарској, мoгyћe је било извести и почетком лета и пpoлeћa, како се сва турска сила не би слегла на вас. Такође, зашто вам оне чиновнике које ви не желите, силом намећу, и како то да три грчка лица, која су од вас побегла, уваже више неголи све Србе? А доиста, и они сами, да су поштени људи, на она места где их не трпе не би се наметали, тј. не би чинили интриге да опет дођу међу вас.

СИН: Кнежеву писму се и не треба чудити јер смо сазнали и ко га је сачинио: Недоба, уметајући препредене изговоре који су могли послужити да се пред нама оправдају за своје бекство; при том, пак, писмо је било написано на српском, може бити да Багратион није све ни разумео, а ако и јесте разумео, то је опет све намерно учињено као оправдање некоме за Родофиникина; уосталом, писати нама, простим људима, и не кошта много, знају они да ми Русима све верујемо, а сада се опет Родофиникин, Недоба и митрополит Леонтије силом намећу к нама, а да су поштени и честити чиновници, дали би оставку својој управи и стидели би се да поново дођу међу нас кад их ми не трпимо. Но, зло би било да се тиква изгуби а интриге и издаја се открију: они ћe радије и стид претрпети само да у тајности остане њихово погано дело; јер, кад би други, рођени Рус, међу нас дошао, како смо ми то касније Багратиона не једном молили, то би се њихова дела открила. И зато су се старали да свуда камен спотицања убаце како ми у својим жељама не бисмо успели, да њихови смрдљиви трагови остају покривени и да се у наше дипломатске послове не меша нико осим њих.

МАТИ: И, да ли је дошла војска, и Родофиникин с Недобом и митрополитом Леонтијем, како је кнез јавио?

СИН: Ми смо кнезу одговорили да нашу бpaћy Русе молимо за пoмoћ и драге воље бисмо је од њих примили, те заједно с њима против непријатеља војевали, а митрополита Леонтија, Родофиникина, Недобу, нити билo кога од њихове свите који су као чиновници раније боравили међу нама, ми више не можемо да примимо. И после толико доказа с наше стране у вези са бегунцима, а којима се, на нашу жалост, не верује, ми бисмо, у случају да они ипак с војском на силу дођу, били принуђени да се војном руком заштитимо од својих непријатеља и издајника митрополита.

МATИ: Шта вам је кнез на то одговорио?

СИН: Није прошло много времена, а Багратион оде из војске; његово место заузео је гроф Каменски, пешадијски генерал, те се тако план о војном дејствовању против Турака одужио; прошло је цело пpoлeћe и половина лета кад је гроф Цукатов с једним корпусом дошао на нашу страну из Мале Влашке; наша војска, која је стајала на овој страни Дунава, удари заједно с њима на Турке у Брзој Паланци и на шанчеве по другим местима. Турке униште, caoбpaћaj отворе и цео корпус руске војске, око седам хиљада, пређе, саједини се с нашом војском, опседну град Неготин и шанац Прахово; гроф Цукатов је после писао нашем вожду да жели лично да се с њим види и разговара.

МАТИ: Да ли je вожд отишао код грофа Цукатова у Прахово?

СИН: Наш вожд је са задовољством отишао и видео се са грофом Цукатовом.

МАТИ: О чему је вожд разговарао са грофом?

СИН: Нашем вожду гроф Цукатов је, у име грофа Каменскога, предлагао да опет примимо митрополита Леонтија и Недобу, да ће се они старати да заслуже наше поштовање.

МАТИ: Шта му је вожд одговорио на то?

СИН: Вожд је одговорио грофу да ћe бегунцима, својој браћи Србима који су преварени, опростити, и да ћe их у своја недра примити, а о Недоби и митрополиту Леонтију, који су отворени издајници, замоли вожд грофа да о њима не говори и не доводи их пред његове очи. И тако гроф Цукатов oбeћa вожду да ћe писати грофу Каменском да опозове слање Недобе и митрополита. Meђутим, Недоба и митрополит су све време боравили при поменутом корпусу, штавише, писма, кореспонденција између грофа и нас, сва су ишла преко Недобиних руку.

МАТИ: Како сте 1810. године окончали рат с Турцима?

СИН: Кад је наш вожд пошао назад к нама од генерала-мајора грофа Цукатова, вратио се уз Тимок с неколико стотина коњаника и на два места у шанчевима ка Тимоку уништио Турке, тај крај од непријатеља ослободио и срећно приспео к нашој војсци у Ћуприју. После тога, гроф Цукатов је грофа Орурка отпремио уз Тимок да учини диверзију са хиљаду војника; гроф Орурк дође до утврђења Бања и то место на јуриш од непријатеља предобије и преда га у руке нашем гарнизону. Према добијеним инструкцијама, гроф Орурк реши да настави с напредовањем ка Неготину, но, у исто време од стране Босне, Албаније и Ниша ударе Турци на нас и нишки везир са двадесет хиљада војника дође на Крушевац. Наш вожд то јави грофу Цукатову и замоли га да нам пошаље помоћ; на исти начин замоли и грофа Орурка да опозове свој план, да измени своје кретање, како би к нама у помоћ похитао на Варварин и Крушевац.

МАТИ: Да ли је гроф Орурк, преко заповести, могао од Бање доћи к вама у помоћ на Крушевац?

СИН: Овај храбар војсковођа уважио је нашу молбу, знајући да цени потребу једнога народа; преко заповести, одустао је од свога плана и дошао к нама на Варварин и Крушевац, где је сваког Србина гледао као свога Руса: једном душом дисаху и његове наредбе драге воље испуњаваху; под његову команду наш вожд је дао нас четири хиљаде Срба, па са хиљаду његових војника, нашом браћом Русима, једнодушно пружасмо храбар отпор везировој војсци од двадесет хиљада војника на Крушевцу и Варварину. И на крају, предвођени овим незаборавним и храбрим војником, честим биткама изнурисмо везира и на коначно бекство натерасмо, натраг ка Нишу. У међувремену, грофу Орурку стиже још више наше бpaћe Руса и заповест да он међу нама и остане. Тако он узе под заштиту крај око Делиграда од стране Ниша; остала наша војска отправи се против Босне и Албаније: и тако, до дубоке јесени тукосмо се са Турцима и на свим пунктовима непријатеља разбисмо и прогнасмо. Ево шта значи храбар војник који зна да цени дух народа и своме цару верно служи! Не гледа да му неко из прикрајка донесе какву лаж као што је Недоба лагао својој управи. А наш гроф, мио и храбар Орурк, стављао је наше Србе с браћом Русима у параду, а душа се његовао радовала што се сваки Србин с првим храбрим војницима поредити могао и што је драге воље ка јуначком боју стремио. Наш премили гроф Орурк водио нас је ка победи и с вољом с нама велике тешкоће подносио. Ако и није имао много своје војске, нама је било доста што његово име стоји међу нама; он је током 1810. године био наш велики помагач. Кад се отпремио на презимљавање из Делиграда y Малу Влашку, успут је тврђаву Гургусовац од Турака преотео и дао нашој управи која држи caoбpaћaj од Видина до Ниша: за нас важно место.

МАТИ: Шта се догађало 1811. године?

СИН: Почетком исте године гроф Каменски је дао на знање вожду и Совјету да ћe молби наших депутата удовољити у свему и послати један пук да се стационира у Београду; и у име цара Александра он позива вожда и наш Совјет да митрополита Леонтија прими у своја недра; при том јавља да ћe са пуком у Београд бити послат и један дипломата и да ћe тиме царско покровитељство побољшати напредак нашега отечества.

МАТИ: Што сте грофу Каменском одговорили за Леонтија, вашега издајника?

СИН: Шта смо још могли учинити? Толико пута смо писали, јављали преко наших депутата за митрополита и Недобу; они су се свему томе одупирали, остајући при мишљењуда се издајницима нашим више верује и да више вреди лаж и превара двојице Грка него сва оданост и услуге целога народа српскога! На крају, уважисмо жељу главнокомандујућега — кога не треба срдити молбама — у име цара, и прећутасмо, без икаквог одговора у вези са митрополитом, о прихватању или неприхватању.

МАТИ: У које време је пук дошао? И да ли се митрополит Леонтије осмелио да дође?

СИН: У месецу фебруару 1811. године у Београд је дошао Нејшлотски пук; с њим је стигао и митрополит Леонтије заједно са Недобом, као руским дипломатом.

МАТИ: Тако је опет и Недоба дошао међу вас, у служби дипломате, као што је гроф Каменски писао Совјету, не именовавши да ћe то бити Недоба! Кажи ми, како сте дочекапи пук, јесте ли то учинили како треба?

СИН: Од наше границе имали су пратњу наших чиновника, на свим местима били су припремљени конаци, јело и пиће у изобиљу: бpaћa Руси су били задовољни. На два сата од Београда наш вожд им је, са неколико стотина коњаника и осталим чиновницима, пошао у сусрет, духовни клер са литијама, такође. И тако су браћa Руси спроведени у Београд уз наше певање и пуцање топова београдских, у знак поздрава нашим милим гостима. Беше велико весеље и радост; но, с друге стране и велика жалост и плач при погледу на издајника митрополита Леонтија и његовог бранитеља Недобу, јер су и они морали бити учесници нашега братског пријема и гостопримства, баш као и они официри који стигоше с добрим жељама, спремни да заједно с нама и крв против непријатеља пролију. Зар опет злотвори наши, Леонтије и друг његов Недоба, у утроби нашој морају да живе! О Правдо и Свевидеће око! Откриј цареву срцу издајнике наше! Тако смо уздисали и у души изгарали.

МАТИ: Како сте уредили ствари са издајником Леонтијем?

СИН: Из поштовања према грофу Каменскоме, ми смо му дали на управу Београдску епархију, са напоменом да столује у Крагујевцу, а не у Београду близу Правитељства, како не би могао да трује својим отровом нити да води кореспондендију с ким он xoћe. К томе смо још у нашем Совјету установили једну врсту конституције, назначивши сваком главном чиновнику место и границу дужности и службе.

МАТИ: У одређивању граница дужности чиновницима, јесте ли сви били једнодушни?

СИН: Сви смо били сложни и свако је ступио на своје место осим најславније наше бpaћe: господе Миленка и Добрњца због Младена Миловановића; они се нису сложили да заједно с њим заседају у Совјету; тако су своју отаџбину оставили и пошли да живе у Влашкој.

МАТИ: Зашто они не трпе Младена Миловановића?

СИН: Они су изјавили вожду и Совјету да се не слажу с тим што је најстарије место у Совјету дато Младену, човеку који ћe за своју сопствену корист учинити све на свету што се може и злоупотребити што може, само да напуни своју кесу.

МАТИ: Какво је било понашање Недобе, митрополита и осталих официра пука, jecy ли били задовољни с вама?

СИН: Пуковник, сви официри и прости војници били су презадовољни нашим поступањем и гостопримством, размештајем, непрекидном расподелом меса, дрва и свећа за цео пук; сви су једнодушно с нама живели, сваког Србина братом називали и време весело проводили. Но, њихово понашање према нама није било по вољи Недоби, те је он којешта налагао њиховом командиру корпуса генералу Засу, да би после пуковник примио заповест од Заса како треба да се понашају по упутствима Недобиним! – Понашање митрополитово: у почетку се чувао, али касније сазнасмо да у Београду преко свога синовца често Недоби пише, а Недоба, пак, њему доставља писма која прима из Влашке и других страна на своје име. – Понашање Недобино: он се стално, даноноћно, дружио с Грцима, Чивутима и Турцима који су били у нашем подаништву и са свима онима који нас нису могли да трпе. Ти Недобини другови били су управо они пријатељи који су се отворено хвалили да је сам Недоба, уз митрополитову помоћ, све Србе сасвим срозао код свога цара, тврдећи да, док мује Родофиникин у Петрограду и брат (Недобин) у Министарству иностраних дела, цео петроградски двор у своме џепу држи. Истога лета, пo препоруци министра војног Берклаја (Барклија) де Толија, господин потпуковник Дибич са својом госпођом из Петрограда дође у Београд; овог господина и његов наступ једнодушно поздрависмо радујући се што га видимо међу собом. А Недоба, видећи да је онај господин нама веома предан и бојећи се да се некако његова и митрополитова издаја не открије, побрине се да то предупреди код командира корпуса Заса у Краљеву и господина Дибича оцрни и набеди; он је убрзо опозван, те је на крају и његова госпођа морала да се врати у Петроград к свом господину. Поред тога, сазнали смо поуздано неке ствари у вези са нашим архимандритом Хаџи-Мелентијем, кога смо били послали у Влашку код главнокомандујућег с молбом да позове митрополита Гаврила и у архијерејски чин рукоположи овог нашега заслужног земљака: Недобине лажи и писма, послата у Главни војни стан, учинили су своје, па ми остасмо лишени сноје жеље, а архимандрит Хаџи-Мелентије вратио се к нама без успеха. Ето Недобиних дела! Спречио је да имамо архијереја, по крви и племену нашег! И све то зло успео је код своје власти учинити оног лета када је поново дошао к нама.

МАТИ: Како сте те године окончали војевање с Турцима?

СИН: Гроф Каменски престави се те године, а Кутузов ступи на његово место као заповедник војске у Влашкој. У Влашкој није остало више од 30.000 војника на свим пунктовима од Црног мора до Видина. Но, ми смо имали cpeћe што смо као пoмoћ на Дунаву имали нашег храброг ратног савезника садашњега генерал-лајтнанта грофа Орурка, који је с нама одржавао везе у Неготину. У међувремену, кнез Кутузов разби под Рушчуком великог везира и те године срећно окончасмо све битке са Турцима.

(наставиће се…)
_________________________

* Књига је подељена у четири дела ради лакшег објављивања. Наслове приредило уредништво ФБРепотера, они нису интегрални део књиге.

НАЈАВЉУЈЕМО:
Део трећи – Србија, жртвована склопљеним миром, одлучује да се брани!
Део четврти – Ко је виновник Вождовог бекства и народног издајства?

Повезани текстови: Забрањена књига о Првом српском устанку која баца ново светло на тај историјски период!!!

affiliate_link

Disclosure: We are a professional review site that receives compensation from the companies whose products we review. We tested and reviewed the web hosting sites ranked here. We are independently owned and the opinions expressed here are our own.