АУТОРИ

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (7), Alexander Dorin: Доказано је – сведоци су лагали у сарадњи са судом, St Louis, Missouri – ново место становања веома живих „жртава Сребренице“…


РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ СУ ЗАПИСИ О СТРАДАЊУ СРБСКОГ НАРОДА И ЈОШ ЈЕДАН ДОПРИНОС РАСВЕТЉАВАЊУ ИСТИНЕ – ОНО О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ ГОВОРИМО НА САВ ГЛАС – ОВОГ ПУТА САГОВОРНИК У СЕРИЈАЛУ КОЈИ СМО ПРИПРЕМИЛИ ЈЕ АЛЕКСАНДЕР ДОРИН, ШВАЈЦАРАЦ СРБСКОГ ПОРЕКЛА КОЈИ СЕ У ШВАЈЦАРСКОЈ И ШИРОМ СВЕТА И ДАНАС БОРИ СА НЕИСТИНАМА КОЈЕ ГОВОРЕ И ПИШУ О СРБИМА…

13. фебруар 2012. 13:07

ФБР Биљана Диковић: По мојој рачуници остаје отприлике још 1.450 људи који би могли бити жртве освете и стрељања после пада Сребренице. Да ли сам то добро израчунала?

Аlexander Dorin: Јесте, то сте коректно израчунали. Да видимо сада колико људи од тог броја такође нису могли бити жртве „сребреничког масакра“. Новинар George Pumphrey је 1999. писао у једном независном немачком магазину, да је после пада Сребренице побегло око 800 муслиманских војника преко Дрине за Србију. Из Србије су ти људи, од којих је један део прво провео неколико месеци у колективним логорима, пребачени у разне земље. George Pumphrey се позива на информације муслиманске организације TWRA (Third World Relief Agency) и на изјаве бившег командира Осма Зимића (види: George Pumphrey, „Srebrenica“, Konkret broj 8, Avgust 1999).

Бошњачки новинар Шефко Хоџић пише, у својој књизи „Босански ратници“, да су постајали тајни канали између Босне и Србије, преко којих су у мањим групама људи из Сребренице у току рата прелазили за Србију. Наравно да бошњачке институције никада нису објавиле списак тих људи, као и оних 800 који су после пада Сребренице прешли границу, него су једоставно и њих „бацили“ на списак наводно несталих.

Књига о сребреничким избеглицама у Америци

Књига о сребреничким избеглицама у Америци

2000. године је Patrick McCarthy објавио књигу „ After the Fall: Srebrenica Survivors in St. Louis“, у којој између осталог пише, да у америчком граду St. Louis живе 20.000 Бошњака – избеглица, међу њима и одређени број из Сребренице. Те избеглице су основале организацију под именом „ Association of Survivors of The Srebrenica Genocide St Louis, Missouri“. Зашто НИКО НИКАДА није проверавао колико имена избеглица из St. Louis-а има такође на списку несталих? И одговор на ово питање је јасан.

ФБР Биљана Диковић: На основу чега онда америчка организација ICMP тврди да су они преко ДНК-анализе до сада идентификовали укупно 6.481 страдалих из Сребренице?

Аlexander Dorin: Теоретски,  они би могли да идентификују мало више од 3.300 људи, који имају везе са Сребреницом. Од тога око 1.300 који су страдали 1992., 1993. и 1994., плус отприлике 2.000 који су страдали после пада Сребренице. Већина, и једне и друге групе, страдала је у борбеним дејствима. Све тврдње које иду преко те цифре су чисте измишљотине, преваре и лажи. Нико није нашао 6.481 жртава из Сребренице, то је чиста лаж. У мојој другој књизи о Сребреници која се зове „Сребреница – како се заиста збило“ објавио сам под насловом „Најновије из радионице лажи сребреничког лобија“ следећи текст о тој организацији која се зове ICMP:

Од недавно се нашла међу бизарним медијским новостима и најновија вест о Сребреници. Наиме, реч је о тврдњи да је наводном ДНК-анализом идентификовано 6.000 жртава из Сребренице. Вест која се без питања и провере шири путем медија као сушта истинита. Она би критичном сведоку времена морала из следецћих разлога да буде гротескна:
Dean Manning као истражитељ хашког суда, суда којег западне медијске ку
ће карактеришу као политички независног, је годинама у радијусу од 50 км у околини Сребренице трагао за масовним гробницама. При томе је његов тим наводно ексхумирао из различитих масовних гробница око 2.000 лешева. (1)

Свесно и намерно употребљавам реч »наводно« јер је српским патолозима учествовање при ископавањима било стриктно забрањено. Чему забрана ако нема потребе за заташкавањем? Чему потреба хашког трибунала за уништавањем наводно 1.000 постојећих доказа о пропагираном масакру у Сребреници и то пре почетка неких судских процеса? (2) 

Али нећемо да будемо цепидлаке и хајде да кренемо овога пута од пропагиране цифре као истините, иако нам је сасвим јасно да сви ископани лешеви из трогодишњег рата не могу бити приписани жртвама јула 1995. године. Више од тридесет муслиманских сведока који су се са војном јединицом од неколико хиљада војника и наоружаних цивила пробијали од Сребренице до Тузле, процењују у датим исказима да је у оружаним сукобима са Српском војском при томе пало око 2.000 бораца, а неки наводе чак и цифру од око 3.000. (3) 

Мало касније поједине интересне групе повећавају број од 2.000 на 3.500 ископаних лешева, али анализе српског патолога др. Љубише Симића показују да је несумњиво реч о манипулацији са извориштем у Ден Хаг-у. Патолог Симић доказује да патолошки извештај са аутопсије не говори о 3.500 жртава већ се делимично односи на појединачне делове лешева. У даљој реконструкцији засноване на ископинама Симић долази до закључка да је могло бити пронађено нешто мање од 2.000 лешева, што опет потврђује првобитна истраживања Dean Manning-а. (4)

Али како је могуће од 2.000 пронађених лешева жртава палих у оружаним борбама направити масакр од чак 7.000 до 8.000 хиљада људи? Одговор је врло јасан: никако, или можда некако уз апсолутно искључење људске логике. Хашки истражитељи тврде да су међу лешевима пронађене и на стотине повеза за очи и ланаца за руке, међутим нико од независних посматрача не може те тврдње да посведочи. Не може се чак ни утврдити да ли смрт свих пронађених лешева датира од јула 1995. године и да ли уопште имају икакве везе са Сребреницом. Многи аналитичари као на пример Gregory Copley из »Balkan Strategic Studies« (Институт за стратешка питања Балкана) наводе да су хашки истраживачи и мртве из других делова Босне приписивали сребреничким жртвама како би се попуниле празнине у бројном стању. (5)

Такође сведочења Мирослава Тохоља, тадашњег портпарола Босанско Српске војске, указују на манипулације са мртвима из других делова Босне и убрајању у Сребреничке жртве. Тохољ изјављује у интервјуу дневним новинама ›junge Welt‹ (»млади свет«) да муслиманске установе више стотина палих муслиманских војника и страних плаћеника у борбама 1993. године код Хан Пјеска такође убрајају у жртве Сребренице. (6)

Поврх свега испада и више него корисна изјава некакве организације Хашком трибуналу о наводном ДНК-доказу и идентификацији 6.000 жртава из Сребренице. Просечни конзумент масовних медија не поставља чак ни питање одакле се појављују сада одједном још додатних 4.000 жртава. Али, очигледно критична запитаност и предострожност не припадају свакодневици западних медија.
Стефан Карганови
ћ из ›Srebrenica Historical Project‹ (7) кренуо је да трага за организацијом која је проширила у јавности наводну ДНК-идентификацију жртава.
Наишао је на следеће: (8) International Commitee for Missing Persons‹ (ICMP) (Интернационални Комитет за Нестале Особе) са седиштем у босанско-муслиманском граду Тузли, основан је на иницијативу бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона. Истог оног Била Клинтона коме је доказана сарадња са Ираном зарад илегалног наоружавања Муслимана у Босни.(9)

Следбено томе потврђују муслимански политичари да је Клинтон тадашњем муслиманском председнику Алији Изетбеговићу већ 1993. године предложио »масакр у Сребреници«. (10)

Хрватски медији са своје стране извештавају да је више генерала из Клинтонове администрације организовало и водило операцију »Олуја«. (11)
Да подсетим: у поменутој војној акцији за само 48 сати је 250.000 последњих Срба из Крајине бомбардовано и протерано из њихових ку
ћа (»етничко чишћење«) при чему је око 1.900 страдало. Опет исти тај Клинтон што је 1999. године наредио 11 недеља бомбардовања Југославије: дакле ратни злочинац.

За председника комитета ICMP постављен је ни мање ни више него ратни ветеран из Вијетнама James Kimsey, који је учествовао у инвазији на доминиканску републику са 10.000 страдалих цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације Collin Powell лично је Kimsey-а поставио на позицију председавајућег. Па зар то није крајње »достојна веровања« клика која стоји иза ICMP?

Али нису само ове сподобе заслужне за крајње дубиозну ауру комитета. Сама радња комитета се показала својим апсолутно мафијашким поступцима. Адвокати одбране пред суд одведеног Радована Караџића су затражили доставу целокупног доказног материјала о ДНК- идентификацији жртава. Тај захтев је био одбијен уз објашњење да фамилијарни сродници жртава то изричито не желе. Ово заиста треба разумети: Једна организација тврди да је 6.000 такозваних жртава Сребреница – масакра идентификовала путем ДНК али се ти докази не прилажу суду јер фамилије идентификованих то изричито забрањују. Опет све то зарад »заштите личног права« или шта?! Само ради упоређивања претпоставимо: Ако би сутра неко у Америци дао изјаву како поседује доказе о томе да је Barack Obama председник једне нације која води ратове, наредио злостављање и убијање 500 девојчица, али на жалост доказе не може да достави јер се фамилије злостављених не слажу са објављивањем, да ли би то уопште и било споменуто, да не говорим о пролазности доказа на суду? Тај неко би највероватније био ухапшен и послат на психијатријско лечење. Али реалност данашње светске политике је да се управо таквим аршинима одређују правила игре по моту: Anything goes.

Фусноте:
1. Dean Manning, Summary of Forensic Evidence – Execution Points and Mass Graves, 16.5.2000.

2. Radio slobodna Evropa: Marija Arnautović, Hag uništio dio dokaza iz Srebrenice?, 7.5.2009.

3. http://www.srebrenica-project.com/index.php? option=com_ content&view=category&layout=blog&id=21&Itemid=19

4. http://de-construct.net/?p=9034

5. Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized
and Ethnically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers, in: ISSA Special Reports, Balkan Strategic Studies, 19.9.2003
6. Jürgen Elsässer, Sarajevo versucht, Beweise zu manipulieren, in: ›junge Welt‹, 11.7.2005.

7. http://www.srebrenica-project.com

8. Stephen Karganović, DNA Testing and the Srebrenica Lobby, in: ›The Lord Byron Foundation for Balkan Studies‹, 13.7. 2010.

9. Congressional Press Release, US Congress, 16 January 1997: ›Clinton approved Iranian arms transfer to help turn Bosnia into militant islamic base‹.

10. ›Dani‹, 22.6.1998.

11. Američka uloga u oluji: Oduševljen Bljeskom, Clinton inicirao Oluju
›Nacional‹, 24.5.2005.

Ето, то вам стоји иза те приче о идентификацији од више од 6.000 сребреничких жртава. Морам још да додам да је James Kimsey у међувремену смењен. На његово место је Hillary Clinton 2011. године поставила човека сличног калибра који се зове Thomas J. Miller. Од 1976. године је Miller радио за организацију United States Foreign Servicе. Између 1999. и 2001. је био амерички амбасадор у Сарајеву, док га је George W. Bush 2001. изабрао за америчког амбасадора у Грчкој, где је радио до 2004. године. 2010. је Miller радио за организацију Independent Diplomat, која се јако ангажовала за то да се Косово отцепи од Србије. Такви ликови, од којих су сви умешани у манипулације, лажи, ратове, злочине и неправде, раде за ICMP. Ко може да верује таквим људима, који поред тога неће да објаве наводне доказе о ДНК-идентифкацијама?

10. 02. 2010. је такозвани Трибунал у Хагу Караџићевој одбрани писмено „објаснио“ зашто се Караџићу резултати тих наводних ДНК-идентификација не могу доставити. Трибунал тврди, да и њему база података од ICMP-а није доступна, зато што је ICMP једна независна институција са властитим ауторитетом! ICMP наводно одбија било коме да омогући увид у базу података, зато што је припадницима фамилија страдалих давана гаранција, да тај доказни материјал никоме неће бити предат. А какав интерес би неко могао имати, да се докази о злочинима над припадницима његове фамилије не објаве? Поново једна прича за малу децу, која само служи томе, да се манипулације не открију.

ФБР Биљана Диковић: Ово све, очигледно, заиста указује на жестоке манипулације са истином. А шта је са неким сведоцима, који тврде, да су преживели масовна стрељања на неким местима?

Аlexander Dorin: Таквих, наводних сведока има врло мало. Већ смо у досадашњим анализама видели, да ти људи дају контрадикторне изјаве и мењају верзију њихове приче од интервијуа до интервијуа. Они у принципу могу да тврде шта хоће, али саме њихове изјаве доказују, да су они ангажовани лажови.

Први извештај РС о Сребреници

Тужилаштво у Хагу на пример тврди, да су српске снаге негде после пада Сребренице ухватиле велику групу људи (око 2.000) и да су их одвели у основну школу у Каракају. Тамо су их наводно затворили у школи и у спортској хали поред школе. После тога су их наводно одвели на неку ливаду где су их стрељали.
Тужилаштво у Хагу даље тврди, да је један део људи већ у школи и у спортској хали ликвидиран (види „ Report about case Srebrenica (The first part)“, Documentation Centre of Republika Srpska, bureau of goverment of RS for relation with ICTY, Banja Luka 2002). У једном извештају хашког трибунала стоји, да су Срби неколико стотина заробљеника живе закопали, децу пред очима њихових мајки убијали, жене и мушкарце после мучења масакрирали и да су натерали једног деду да једе јетру свога унука! (види: ICTY-Press Release, „Radovan Karadzic and Ratko Mladic Accused of Genocide Following the Take-Over of Srebrenica“, CC/PIO/026-E, Den Haag, 16.11.1995). Каква правда и објективност се може очекивати од људи који поседују такву једну очигледно болесну фантазију?

Професор факултета безбедности у Београду Дарко Трифуновић је посетио основну школу у Каракају. Као прво је установио да поред школе у јулу 1995. године није постајала спортска хала! Да ли се људи могу затварати и убијати у једној непостојећој спортској хали? А у згради школе нема уопште места за 2.000 заробљеника. Директор школе Неђо Васић није ни знао да је неко тврдио, да су у школи и околини, у току рата убијани заробљеници. Он је потражио школски летопис из тога доба, који је показао Дарку Трифуновићу. У школском летопису је забележено, да је тог дана наводног масакра (14. јул 1995. године) школа била нормално у функцији иа да су ђаци били присутни! Није ваљда српска војска затварала заробљенике заједно са ђацима и убијала их пред очима истих.

Господин Трифуновић је питао и друге особе из околине школе, да ли су у јулу 1995. године видели заробљенике и чули пуцњаву. Директно поред школе је за време Трифуновићове истраге становала госпођа Цвета Благојевић. Он је рекла, да је у то време видела аутобусе који пребацују избеглице за Кладањ. Али она никада није видела заробљенике у школи, нити је уопште чула за ту тврдњу, да је тамо неко заробио и стрељао људе. Дарко Трифуновић је такође отишао за Мали Зворник у Србији. То је једно место које се налази тачно преко пута Каракаја. Између та два места тече река Дрина. Мали Зворник је толико близу Каракају, да би се у случају масовног стрељања морала чути пуцњава. Господин Трифуновић је у Малом Зворнику нашао две муслиманске жене, које су за време рата већ тамо становале. Питао је и њих, да ли су у јулу 1995 годнине чуле пуцњаву. Жене су потврдиле, да су и оне виделе аутобусе који су пролазили, али нису чуле никакву пуцњаву. Мирко Ребић, тадашњи градоначелник Зворника, је Трифуновићу такође рекао, да код Каракаја није никада дошло до стрељања заробљеника. Чак мо борби није било тамо, каже Ребић. Ако се узме у обзир чињеница, да у јулу 1995. године поред школе није постајала спортска хала, онда је савим јасно, да сви ови сведоци говоре истину.

Али има и људи, које не говоре истину. Један од њих је, на пример бивши муслимански борац Мевлудин Орић, који је фамилијарно повезан са Насером Орићем. Орић такође тврди, да су њега и многе друге муслиманске заробљенике (око 2.000) прво били затворили у једној спортској хали близу Каракаја. Он међутим не спомиње основну школу у Каракају, него место Глумина. И та изјава је једна очигледна лаж, пошто он преписује догађаје у непостојећој хали у Каракају једоставно месту Глумина. Орић даље тврди, да су њему и другим заробљеницима ставили повезе око очију, пре него што су их товарли на камионе и водили на стрељање. У камиону је он померио повез са очију, да би могао да види куда их возе. Овде посматрач тих изјава поново мора да дође до резултата, да Орић опет лаже. Која логика стоји иза те изјаве, да једна војска заробљеницима веже очи али не и руке? Па, логично је да ће неко скинути повезе са очију ако му се не вежу руке! Није ваљда српска војска толико глупа да веже очи и да заборави руке. После наводног стрељања је он као преживео, зато што је прво лежао девет сати испод лешева, па је после успео да побегне на муслиманску територију. Орић даље тврди, да је такође видео и Ратка Младића на лицу места, који је заробљенике пре ликвидације хтео да види. Орићева прича би била сигурно добра подлога за други филм Angeline Jolie о босанском рату, али то све са истином нема никакве везе.

Холандски новинари René Gremaux и Abe de Vries су проншали следеће о Мевлудину Орићу (види: Rene Gremaux und Abe de Vries, „Deconstructie van een trauma“, De groene Amsterdammer, 13.3.1996): Мевлудин Орић је отишао у јануару 1992. године за Хрватску на војно школовање. Постао је члан хрватске ХВО-јединице „Краљ Томислав“ у Херцеговини, где је између осталог помагао да се заузимају ЈНА-касарне у Чапљини, које су касније претворене у логоре за Србе. После кратког одмора у Хрватској се вратио поново у ХВО-јединице да се бори против Срба у Орашју. У Посавини су такође почињени први злочини скоро недељу дана пре почетка рата (Босански Брод 25. март 1992. године и Сијековац 26. март). Нападачи су били хрватско-муслиманске јединице а жртве српски цивили. Када је чуо да су у околини његовог града Сребренице избили први сукоби, онда се вратио тамо и очигледно помагао јединицама Насера Орића да убијају Србе. А данас он широм света прича бајку како је он наводно преживио „геноцид“ у Сребреници. Али, изгледа да се нико не пита да ли изјаве те сумњиве личности уопште могу бити веродостојне, као што се, такође нико не пита где су Орићеви докази за његову причу.

ФБР Биљана Диковић: Постоје још сличне тврдње, у вези другог наводног злочина. Ради се о тврдњи да су припадници армије Републике Српске у земљорадничкој задрузи у селу Кравица побили најмање 1.000 заробљеника. Шта знате о том случају?

Аlexander Dorin: Слична прича као и она малопре. Тврдње без доказа и очигледне лажи су подлога и овог случаја. Тврди се, да су Срби у месту Сандићи ухватили 1.000 до 1.500 муслиманских мушкараца, који су у пробоју хтели да прођу поред Сандића. Београдски новинар Зоран Петровић Пироћанац је снимио те мушкарце, који су се код Сандића предали српској војсци. Анализа тог снимка не потврђује уопште да се тамо налазило 1.000–1.500 људи, него, можда неколико стотина. У холанском NIOD-извештају о Сребреници стоји, да се тамо предало између 200-300 људи. Други сведоци потврђују, да су они после хапшења чак пуштени да наставе маршруту ка муслиманској територији. Али је српска војска одвела један део заробљеника у село Кравица, које није далеко од Сандића. У Кравици су сместили заробљенике у земљорадничој задрузи. Имао сам прилике да прочитам документе о разним процесима против неколико оптужених Срба у вези са дешавањима у Кравици. Тако се, на пример, у документима адвоката Радета Голића из Власенице, који је бранио пред судом оптуженог Миленка Трифуновића, могу наћи интересантне изјаве разних сведока. Неколико сведока даје објашњење, зашто је један део заробљених мушкараца уопште смештен у Кравици. По изјавама тих сведока ти људи су ухапшени ради размене заробљеника, што је једно логично објашњење. Јер што би се убијали заробљеници, када су они потребни за размену српских заробљеника (после ћемо видети на који начин је тужилаштво изманипулисало разне сведоке у вези дешавања у Кравици).

Поред тога, није логично да неко заробљенике пре убијања прво смести негде. Чему би служио тај цели труд? Ако су хтели, онда су их могли убити већ поред шума где су их и ухватли. На тај начин би касније могли тврдити, да су то жртве борбених дејстава. Али, што би неко неколико стотина заробљеника одвео пре убијања прво на једно друго место? Са тиме би се одговорне особе једино изложиле великом ризику, јер би неко могао да посматра ту целу акцију и да буде сведок злочина. Познато је на пример, да су међународни посматрачи после пада Сребренице већ били на терену. Ко би под тим условима, у сред дана одводио неколико стотина заробљеника на стрељање? Земљорадничка задруга се налази одмах поред пута који води кроз Кравицу. Са цесте би свако могао да види шта се око хангара задруге дешава. Којем командиру би у сред села били потребни сведоци у вези једног планираног злочина? Зар неби било логичније, да се један злочин изводи на пример у шумама, где су ти људи и ухваћени? Значи, већ до ове тачке та цела прича не поседује никакву логику.

Крсто Драгичевић

У Кравици се догодило савим нешто друго од оног што манипулатори у Сарајеву и у Хагу тврде. Један српски воник, зове се Крсто Драгичевић, је ушао у хангар у Кравици, да једном од заробљеника којег је препознао дода цигаре. Међутим, ту су заробљеници напали Драгичевића, отели му пушку и убили га. У томе инциденту су повређени и други српски стражари. Међу њима и Раде Чутурић, који је повредио руку. Чутурић је мало касније (23. 09. 1995.) у Озрену код Добоја погинуо. Тело Крсте Драгичевића и повређени стражари су 13. јула 1995. године пребачени у болницу у Братунцу. После убиства Крсте Драгичевића један део заробљеника је покушао да побегне кроз главни улаз. Када је група заробљеника појурила напоље српски стражари изван хангара су почели да пуцају на њих. Мало после тога инцидента је београдски новинар Зоран Петровић – Пироћанац пролазио поред хангара. Он је боравио после пада Сребренице у региону, да снима за српску телевизију. Измећу осталог,  у пролазу је снимио улаз земљорадничке задруге у Кравици. На снимку се виде испред хангара између 15 и 20 мртвих тела зеробљеника, који су после убиства Крсте Драгичевића покушали да побегну. На разним сликама хангара у Кравици се види, да су рупе метака у околини улазних врата, што потврђује, да су српски стражари тек пуцали у групу заробљеника, када су изашли из те просторије.

У принципу би то већ била скоро цела прича. Међутим, касније су један или два заробљеника, који су преживели побуну, тврдили нешто сасвим друго. По њиховој причи су Срби у Кравици затворили 1.000–1.500 заробљеника, које су у хангару побили. Ти „сведоци“ тврде, да су Срби заробљенике чак гранатама убијали, иако се из изказа српских војника види, да они тада уопште нису носили гранате са собом. Како би неко могао уопште 1.000–1.500 људи убити у томе што баци неке гранате кроз главни улаз? Такође је немогуће на тај начин стрељати толику масу људи у једној просторији. Јер, ако би неко покушао у једној просторији на тај начин толико људи да стреља, онда би и за убицу претила опасност, да буде погођен од својих властитих метака. Анализа просторије у земљорадничкој задрузи међутим показује, да је и та прича једна измишљотина. Jonathan Rooper пише у својој анализи о Сребреници о инциденту у Кравици следеће (види: Jonathan Rooper, „Srebrenica“, http://www.srebrenica-project.com/index. php?option=com_content&view=article&id=9:jonathan-rooper- srebrenica&catid=3:2009-01-06-17-56-50&Itemid=4&lang=sr):

Журналисти који су посетили хангар у Кравици, у којем је по изјавама Johna Shatucka, америчког овлашћеног представника за људска права, екзекутирано 2.000 муслиманских мушкараца, нису тамо могли да нађу никакве доказе за ту тврдњу. Холандски сниматељ Rolf Hartzuiker је отишао у фебруару 1996. године, недељу дана после Shatucka, за Кравицу и пише: „То је једна комплетна превара. Та цела прича о хангару је једна апсолутна глупост. На хангар је пуцано са улице са митраљезом. Зид око улаза је пун рупа од метака, као и зид око улаза са унутрашње стране. Остали део просторије је мање или више неоштећен. У самој просторији никада нису детонирале гранате или ракете, како су то Shatuck и други тврдили“.

Пресс онлине је 10. 09. 2009. године писао, да тужилаштво није у стању да докаже више од 15–20 погинулих пред хангаром у Кравици, који се виде на снимку Зорана Петровића – Пироћанаца (види: Пресс онлине, „Одбрана Боровчанина затражила ослобађање“, 10. 09. 2009).

Тужилаштво у Сарајеву и у Хагу је кроз разне манипулације покушало, да пређе преко чињенице, да за званичну верзију о догађајима у Кравици не постоје докази. Једна врста тих манипулација се зове „plea agreement“ и „plea bargain“. То у пракси значи следеће: тужилаштво у једном предмету на пример не поседује доказе, али хоће ипак по сваку цену да „докаже“ кривицу једног оптуженог. У том случају се прети оптуженом, да ће он да буде осуђен на дугогодишњу робију, ако не „сарађује“ са судом. Онда се оптуженом презентује изманипулисана и лажна верзија догађаја, коју он треба да потпише. Ако је потпише, онда му се нуди смањена казна. На тај начин је, на пример Хрват Дражен Ердемовић, који је био припадник десетог диверзантског одреда војске РС, добио само петогодишњу затворску казну, од које је одлежао три и по године, зато што је он „признао“, да су он и његова јединица после пада Сребренице на једном месту стрељали око 1.200 заробљеника (касније ћемо мало више о случају Ердемовића).

У вези приче о Кравици је један други човек подлегао тој истој уцени. Бивши официр ВРС Момир Николић је на почетку свога хапшења одбио све оптужбе. Међутим, суд је вршио велики притисак на њега, док је он на крају „признао“, да је наредио масовно стрељање заробљеника у хангару у Кравици. Додатно је суд од њега тражио, да терети друге Србе оптужене за наводне злочине. За тај споразум између Николића и трибунала, Николићу су нудили „смањену“ казну од 15 до 20 година затвора. У унакрсном испитивању је међутим адвокат Michael Karnavas, који је бранио оптуженог Видоја Благојевића, у току судског процеса успео да докаже, да изјаве Момира Николића нису веродостојне. Збуњен Момир Николић је након тога чак у судници признао да је давао лажне изјаве у вези Кравице. Признао је чак, да он 13. јула 1995. уопште није био код земљорадничке задруге! Рекао је, да је давао лажне изјаве, зато што су му нудили смањену затворску казну ако се „погоди“ са тужилаштвом. И Биљана Плавшић и Мирослав Дероњић су признали, да су потписивали „споразум“ за тужилаштвом и да су и у вези других случајева давали лажне изјаве.

У Случају Кравица Момир Николић није једини који је подлегао уцени и претњи. Из једног чланка Гласа Српске можемо да сазнамо нешто конкретније о томе. Ево исечака из чланка (види: „Раде Голић, адвокат Миленка Трифуновића – Захтјев за понављање суђења у случају Кравица“, Глас Српске, 09. 10. 2011):

Захтјев за понављање поступка пред Судом БиХ у „случају Кравица“ поднијећу ускоро, јер је чак 17 свједока оптужбе на главном претресу под заклетвом изјавило да су приликом саслушања пред органима гоњења били подвргнути уцјењивању, пријећено им је кривичним прогоном, а у изглед су им стављане и могуће осуде. Рекао је то „Гласу Српске“ адвокат Раде Голић који је у „предмету Кравица“ заступао Миленка Трифуновића. 

У писму „Гласу Српске“ Миленко Трифуновић и друга осуђена лица у „предмету Кравица“ који су на издржавању казне у Казнено-поправном заводу Фоча, написали су да је осуђујућа пресуда против њих донесена на основу изјава свједока оптужбе изнуђених под пријетњама истражилаца СИПА и Тужилаштва БиХ.

Свједоци оптужбе су и сами на Суду БиХ признали да су били малтретирани и изманипулисани, да су им изјаве допуњаване и преправљане.

Главни протагонисти „утјеривања лажне истине“ били су истражилац СИПА Бајро Куловац и тужилац Тужилаштва БиХ Ибро Булић, те страни тужилац Кваи Хог Ип. 

Свједоци оптужбе у „случају Кравица“ Илија Николић, Никола Милаковић и Мирко Секулић потврдили су „Гласу Српске“ оно што су рекли и у Суду БиХ. Рекли су да су били малтретирани, изманипулисани, те да су под притиском и пријетњама давали изјаве истражиоцима СИПА и Тужилаштва БиХ.

Са уценама, претњама и малтретирањима значи тужилаштво долази до оних „доказа“, до којих без тог терора наравно неби дошло. Друга манипулација тужилаштва је та, да инциденту у хангару Кравици преписују мртве, које немају везе са хангаром. Тако тужилаштво тврди, да у су истражитељи у масовним гробницама код места Глогова нашли неколико стотина мртвих, које приписују наводним ликвидацијама у земљорадничкој задрузи. Проблем у тој твдњи је следећи: пре побуне заробљеника у земљорадничкој задрузи је дошло у Кравици до војних сукоба између муслиманске и српске армије, када су муслимански борци покушали да прођу кроз Кравицу. То се на пример потврђује у холандском NIOD-извештају, као и у документацији муслиманске армије (о томе ћемо касније мало више). Разни муслимански борци су у њиховим изјавама потврдили те војне сукобе и кажу да је том приликом у Кравици страдало неколико стотина њихових бораца. Сведоци су следећи: Адемовић Шевал, Хусић Рамиз, Кадрић Мидхат, Мемишевић Нуриф, Мустафић Хусејн и Орић Фадил. Њихове изјаве се могу наћи на страници Историјски пројекат Сребреница.

Ево и делова из једне анализе, у којој Стефан Каргановић такође говори о војним сукобима у Кравици (види: „Каргановић: Шта се десило у Кравици јула 1995“, Вести011, 25. 08. 2011):

Само неколико часова прије инцидента на које се односи суђење, 12. јула цестом Братунац-Коњевић поље прошла је мјешовита војно-цивилна колона 28. Дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из већ заузете енклаве према Тузли. Та цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге она је имала борбени судар са Војском Републике Српске .

Није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули у оквиру вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке за које нико не сноси кривичну одговорност.

Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне, Адемовић Шевала, Хусић Рамиза, Кадрић Мидхата, Мемишевић Нурифа, Мустафић Хусејна и Орић Фадила, Кравица је била један од локалитета гдје се водила борба између колоне и ВРС и гдје је колона претрпјела значајне губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ убијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви свједоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбједно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Земљорадничка задруга у Кравици

На основи ових изјава морамо да пођемо од тога, да су код Глогове нађене жртве борбених дејстава из Кравице. Поставља се онда питање где су онда оних наводно у хангару убијених 1.000–1.500 људи? Одговор може само да гласи, да је та цела прича једна измишљотина. У гробницама код Глогове су са великом сигурност закопали жртве борбених дејстава и жртве побуне заробљеника заједно.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

—————————————————-

ЛИНКОВИ НА ДРУГЕ ДЕЛОВЕ:

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (9)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (8)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (6)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (5)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (4)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (3)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ(2)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ(1)

 

5 replies »

  1. Ево сада Тадић (право име му је Бећир) није председник. Шта сада? Николић ја на потезу. Ако он буде Дон Кихот српске политике, ови аутори истинитих доказа остаће усамљени.
    Хвала Александру и његовим сарадницима

    Свиђа ми се

  2. nažalost ova istina ne dolazi do onih do kojih treba jer su i oni deo te mašinerije za uništavanje Srbije (Tadić,Toma, Vučić …mnogo ih ima koji su kao priznali Srebrenicu) i srpskog naroda. Činje nica je da nemci hoće da skinu nsa sebe nasleđe genocidnog naroda i da to natovare Srbima (Amerikanci= Nemci )

    Свиђа ми се

  3. Браво за истину,
    Оваква истраживања пошто не раде државни органи свака похвала за овакве људе.Ови људи вероватно неће имати подршку власти у Србији јер они раде за запад који је уништио Југославију а највише српски народ на свим просторима недашње Југославије.Ова власт морала би хитно да се склони и након тога да се непристрасно дође до истине, мада истина се скоро зна али промотери те истине морају да буду државни органи у Србији у најмању руку онако како то раде у Републици Српској.
    Дакле, без емоција, непристрасно утврдити истину о злочинима на подручју целе бивше Југославије, мада ова истина неће одговарати никоме осим српском народу.Где је ту логика?
    Пуно успеха аутору у даљем раду.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s