ГЕОПОЛИТИКА

Космет – шта даље: Драган Недељковић, академик…


Српско национално питање

Реч „најумнијег живог Србина

Космет – шта даље: Драган Недељковић, академик

ОТАЏБИНА ЈЕ ИЗНАД ПАРТИЈА

За Србе на Косову и Метохији, као и за Србе у свим српским земљама ово јесте не само тежак него и узвишени историјски тренутак да се прожмемо врлинама, да се оплеменимо духовношћу, да одбацимо све што нас дели и унижава

Ово није тренутак за заборавност. Стање у које смо бачени исто је трагично као после пораза на Косову 1389, и после великих сеоба под патријарсима, кад смо расејани у сто двадесет држава на свим континентима. А и бела куга нас тамани. „Бити ил’ не бити – питање је сад“, благо речено хамлетовска дилема, каже између осталог за Глас јавности академик Драган Недељковић.

Ви сте, професоре, председник Српског народног покрета „Светозар Милетић“. Како се крећу ваше мисли и осећања ових дана кад је на велика звона оглашена независност Косова? Да ли су Косово и Метохија изгубљени заувек?

-„Заувек“ – то не постоји у духу самосвесног народа и верујућег човека. Губитак је толико велики да се не смемо помирити с њим. Гледате ме зачуђено, можда мислите: овај стари човек сања. Знам да има ненадокнадивих губитака. Ја сам, као много нас у мом покољењу, зависник, зацело не ни од дроге, ни од алкохола, него од завета великих духова, од узора и учитеља човечанства.“Волим онога који жели немогуће“, том високом љубављу заразио ме творац „Фауста“. Он још каже:“Нека буде што бити не може; нека буде борба непрестана!“. За мене и мени сродне, то је битка духовна и морална. Ако дух није поражен, има наде. С надом, ми смо спасени – поручује апостол Павле Римљанима, а то је и порука свима који имају идеал, а на путу су жртвовања и страдања. Уз Наду су сестре Вера и ЛЈубав. То су три мученице, над којима бди премудра мати Софија.

Поменули сте покрет чији сам један од челника.

За нас је отаџбинско начело високо изнад партијских интереса и страначких страсти, а политика културе испред дневне политике. Наоружани вредностима духовним, моралним и културним, ми нисмо нити можемо бити песимисти. Човек који верује, он се и нада. За њега „Љубав све превасходи“, како би рекао деспот Стефан Високи, прожет порукама апостола Павла. За Србе на Косову и Метохији, као и за Србе у свим српским земљама, ово јесте не само тежак него и узвишени историјски тренутак да се прожмемо врлинама, да се оплеменимо духовношћу, да одбацимо све што нас дели и унижава. Тренутак је да поништимо неке пороке, извесне смртне грехе, због којих песници рекоше:“Најцрњи је враг Србин себи сам“. Или „Србин је Србину Јуда“. Треба да прихватимо швајцарско начело: „Где јединство влада – ту станује Бог“. А зашто бисмо ишли тако далеко кад и наш народ каже, а Вук бележи: „Где је слога – ту је и Божји благослов.“

Политика, дневна, насилничка, надахнута одвратним, голим, себичним интересима је неумољива. Како се од ње одбранити?

-Мој штит је морал мојих знаменитих учитеља. У време велике анексионе кризе, кад нам је Аустроугарска претила уништењем, не једном је речено, и тада, као и ових година, да „Србија мора умрети“, док је пророк из Јасне Пољане поручио: „Није битан политички положај Србије.Најважније јесте религиозно стање српскога народа“. Религиозно у изворном смислу, то јест степен народног јединства, висина узајамне љубави, снага солидарности, чврстина слоге. Народ који има та својства и у поразу је непобедив, морално и духовно је несавладив. Врлетна је та стаза преображења, врлетна, али спасоносна. То је онај пут на који нас је повео Свети Сава, али ми смо га изневерили: да Срби постану посвећен народ, посвећен врлинама, имун на пороке. Сад смо пред том стрмом узбрдицом. Морамо се преобразити, јер су дани зли. Ако то схватимо, наћи ћемо спасење.

Бојим се, професоре, да су то пусти снови. Нађите у историји примере који би нас охрабрили у овом драматичном часу.

-Има их, не мало. Прво морамо схватити да су најугроженији, на пропаст и ишчезнуће осуђени не мали народи, него и мали и велики ако су заборавни, а Срби су прилично заборавни. Ово није тренутак за заборавност. Стање у које смо бачени исто је трагично као после пораза на Косову 1389, и после великих сеоба под патријарсима кад смо расејани у сто двадесет држава на свим континентима. А и бела куга нас тамани. „Бити ил’ не бити – питање је сад“, благо речено хамлетовска дилема.

Хоћете примере, узоре?

Има их међу пријатељима и међу непријатељима, међу противницима, међу малим и великим народима. Јевреји су велики народ међу малима. Једна силна империја, налик на данашњу империју зла, порушила је не само Соломонов храм, него их је и осудила на велико расејање, по целом свету. Али Јевреји нису никад заборавили ко су и шта су. Ослоњени на своја заветна предања, на Стари завет, Тору и Талмуд, они су опстали чак и кад су, у трагичним околностима, изгубили свој јеврејски језик. Али, нису свест и памћење, ни солидарност, оно религијско чувство, о којем говори Лав Толстој. Нацисти су уништили шест милиона Јевреја, а Јевреји су и даље сањали повратак у обећану земљу, у отаџбину предака. Сан немогућ, али се испунио. Они данас имају државу. Нисам ли казао: „Волим онога који жели, а видимо и остварује немогуће“. И даље их има у расејању. Врло су утицајни, као да су велика сила. Но, то је сила памети. Надмећу се у знањима страних језика, посвећени су култури, науци… Прилагођавају се у свим срединама, али се не утапају, него остају верни себи и свом пореклу.

То је, ето, парадигма за мале, а угрожене народе, као српски народ. А велики? Немачка и Јапан су у оба светска рата доживели стравичне поразе. Разорени, претворени у рушевине и згаришта, нису били поражени духовно. Усправили су се, потражили лек у раду, у стварању. Јапан и Немачка су опет међу великим и најмоћнијим државама света. Дирљиво је разумевање Јапана за Србију. Нит’ смо род, нит’ помоз’ Бог, а Јапанци нас помажу. Сваки час нас изненаде неким даром, аутобусима, медицинским апаратима… Хвала им, од срца им хвала. И неким племенитим Јеврејима дугујемо захвалност. Свима који су бранили Србе у последње време, разумевајући нашу српску трагедију боље него многи српски такозвани интелектуалци, мондијалисти.

 

УПАМТИТЕ ЊИХОВА ИМЕНА

Упамтите име Јаше Алмулија: он опомиње, он упозорава нашу неверну јужнословенску браћу, која имају разлога за благодарност, а добро нам узвраћају злим. Златним словима треба уписати у наш календар имена оних који су били и јесу уз нас кад нам је тешко. Један од таквих пријатеља је Јаша Алмули који живи у Лондону. Треба неговати захвалност пријатељима, никад их не заборављати. Поменимо бар нека имена: Петер Хандке, генерал Галоа, Манфред Јенихен, Жан Деска, академик Дитур, Патрик Бесон, Милена Ноковић, Владимир Волков, Наталија Нарочњицкаја, Јелена Гускова, Патрик Барио… Те благородне људе, проверене пријатеље наше, као ни многе друге, не смемо заборављати. То је права елита, којој дугујемо нашу дубоку захвалност, наш незаборав.

Ви сте, колико знам, и титуларни члан Европске академије наука, уметности и књижевности, са седиштем у Паризу, а у којој је неколико нобеловаца, где сте ушли на основу предлога Жана Арнија, члана Белгијске краљевске академије и ректора Универзитета у Бриселу. Шта за вас представља ова титула?

-Ја не држим до титула. За мене је највише и најпочасније звање човека, које је најтеже носити и потврђивати. Све друго је много мање важно.

 

Извор: Глас јавности,  (http://www.glas-javnosti.rs)