Балкан

У сусрет Вацлаву Клаусу


Повод за овај текст представља састанак двојице председника. Републике Србије и Чешке, Бориса Тадића и Вацлава Класуса, до којег је дошло пре неколико месеци, тачније, крајем августа 2011. године.Повод за овај текст представља састанак двојице председника. Републике Србије и Чешке, Бориса Тадића и Вацлава Класуса, до којег је дошло пре неколико месеци, тачније, крајем августа 2011. године. Повод је нарочито интересантан, ако се има у виду да је република Чешка признала независност Косова, да се њен председник Вацлав Клаус томе противио, али и то, што је такође врло занимљиво, да је Клаус истински и садржајно, надасве темељан критичар идеје Европске уније. Када се каже критичар, онда се на овом месту мисли на онога ко је спреман да аналитички сагледа и предности и мане једног таквог уређења као што је Европска унија. Такође, у овом тексту неће бити дубљих анализа самог сусрета, нити онога због чега је до таквог сусрета дошло. Намера је искључиво да се да кратак приказ неких изјава и ставова двојице председника. Економска, национална, грађанска, културна или било која друга позадина овог састанка нека остане на тумачењу сваког читаоца понаособ. У чланику ће бити поменута једино општа места која су широј читалачкој јавности позната из српских медија. Оно што о чешком председнику у нашој јавности није познато, биће пренешено из његове књиге коју је недавно објавио у 750 примерака под насловом “Европа и ЕУ – поглед политичара и поглед економисте”. 1

Вацлав Клаус је рођен1941. године у Прагу. Звршио је Високу економску школу Карловог универзитета. Радио је у Економском институту Чехословачке академије наука, одакле је у време чистки 1970. године премештен у Државну чехословачку банку. Крајем 1987. враћен је у Прогностички институт Чехословачке академије наука. Изабран је за професора књига економске школе Карловог универзитета 1995. године. За председника Чешке републике изабран је 28. фебруара 2003, и поново 15. фебруара 2008. године.

“Безалтернативни” пут Србије у Европу већ годинама је медијски праћен истим таквим безалтернативим слоганима. До те мере бескомпромисним, да је сваки грађанин који је успео да постави питање да ли је то заиста једини пут Србије и да ли ће нам сигурно донети бољитак, тренутно бивао означен као противник било каквог напретка. Не треба ширити причу па помињати традицију, српска одличја, епске песме и гусле, тј. све оно што на известан начин представља део нашег духовног и културног наслеђа. Свиђало се то некоме или не, та прича је завршена, закопана дубоко од очију Европе и Америке. А и уџбеници за децу јој се полако опиру. У Црној Гори нарочито, а у осталим “добросуседским” земљама да и не говоримо.

Национално питање је једно, а економија нешто сасвим друго. Те две ствари се могу посматрати појединачно, тј. одвојено и независно једна од друге или заједно, што зависи од тога да ли у вама преовлађује склоност ка грађанском или националном уређењу државе. У већини случајева, поменута подвојеност код наших грађана је и емотивног карактера, као посебан вид посматрања стварности.

С обзиром на то да је Вацлав Клаус превасходно економиста, нагласак би у овом случају требало ставити искључиво у оквир еврореалних, економских разматрања. У том смислу, када су у питању прилике у Србији, у јавности је било речи о томе да би Србија због нерешених односа са самопроглашеном Републиком Косово била на губитку од 450 милона долара на годишњем нивоу.2 Неприлике су за Србију почеле одавно, али блокирањем царинских прелаза као да су кулминирале.

Како било, непријатан осећај остаје ако се има у виду да се до црвених линија дошло тек када се увидела реална опасност од економског краха наше државе. Зашто се наши представници власти до сада нису на то много обазирали, већ јалово износили своја уверења о општем бољитку грађана, нека буде остављено за неку другу прилику.

У вези с тим, ипак треба укратко навести неколико цитата из поменуте Клаусове књиге. У одељку под насловом “Прешли смо Рубикон”, који се тиче ослобађања од комунизма, аутор пише “да је Чешка успела да води разумну економску политику са најнижом стопом инфлације, са најнижом стопом незапослености, уравнотеженим буџетом и стабилном валутом, а затим и формулисањем јасне представе друштвеног поретка”.

Са тог становишта Србија је у готово безизлазном положају већ доста дуго, са тенденцијом даљег погоршања.

Иако се цитат чешког председника, који се може навести уместо закључка, не тиче конкретно изнешених мишљења о економским приликама и у потпуности је у вези са НАТО агресијом на Југославију, може се слободно рећи да би и за ову прилику сасвим одговарао. (Вацлав Клаус се противо бомбардовању Југославије 1999. године, примедба аутора).

“Нећемо се понашати као одрасли људи све док се, после полувековног климања главом `моћним савезницима`, коначно не навикнемо да самостално доносимо ставове. Сада за то имамо добру прилику”, пише Клаус.

Песимистично или оптимистично гледиште, просудите сами.

Владимир Недељковић


1 Вацлав Клаус, „ЕВРОПА И ЕУ – Поглед политичара и поглед економисте“, Јавно предузеће Службени гласник, Београд, 2010.

2 http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/172641/Posledice+blokade+na+Kosovu%3A+Srpske+firme+gube+450+miliona+dolara.html