Забрањена књига о Првом српском устанку

Фељтон: Забрањена књига о Првом српском устанку! Део четврти!


СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813 – СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ – ДЕО ЧЕТВРТИ: Ко је виновник Вождовог бекства и народног издајства? Тријумф завереника; Вапај мајке Србије – завештање сину и аманет српском народу!
*************

СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813

СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ


__________________________________________

ДЕО ЧЕТВРТИ:

КО ЈЕ ВИНОВНИК ВОЖДОВОГ БЕКСТВА И НАРОДНОГ ИЗДАЈСТВА?*

( Тријумф завереника; Вапај мајке Србије – завештање сину и аманет српском народу! )

Заклела се Земља Рају дa ce сваке тајне знају.
Народна пословица

МАТИ: Извести ме, сине мој, о руковођењу вождовим бекством и издајом народном!

СИН: Ево, мајко, ко је покретач нашега пада и издајства – митрополит Леонтије, који је укопао свој отровни реп у наше груди! Наш вожд је имао за секретара Јанићија Димитријевића, којему је веровао и волео га више него све нас; овај Јанићије је у детињству учио књигу код митрополита Леонтија и овај га је рукоположио за ђакона; ми смо знали да он пријатељује с Леонтијем и подржава га, но, своме вожду никада нисмо смели напоменути тако нешто за његовог љубимца Јанићија, јер је наш живот стајао у његовим рукама и он је владао срцем нашега вожда. Митрополит Леонтије је живео у Крагујевцу, шест сати удаљеном од Страгара, села и дома Јанићијева; он је к њему често долазио, највише ноћу и тајно, и дању би у његовом дому био скривен све док не би завршили сноје договоре. Другу ствар да ти кажем, мајко, на нашу већу несрећу! Пре него што смо се упустили у борбе пре нашега слома, Недоби је из Влашке дошла девојка, вереница већ неколико година, с којом се он оженио исте године нашега пада; венчаше се код нас и наш вожд им је кумовао и сведочио на венчању. А ти знаш, моја мајко, код нас је кумство велики залог пријатељства и поверења, које се код нас слави. Леонтије је опсенио Јанићија, а Недоба, као кум, нашега вожда; тако ове две змије успеше пустити отровни корен у срце нашега поглавара; више никада свога вожда нисмо могли наћи у првобитном духу неустрашивости ни горљивости за народна дела, но стално с Недобом у преписци и договорима. Совјету народном више ништа није јављао по пређашњем обичају; истовремено – заповедио је да се наша учена браћа удаље од народних послова; власт је задржао у својим рукама и могао је кога му драго, ма и најзнатнијег чиновника, да осуди на смрт а да никоме за то не одговара! И по отпочињању борбе против непријатеља, наш вожд више није обилазио војиике, како је то раније имао обичај да чини, него је остајао у своме селу Тополи, где га је и болест за неко време задесила; уместо њега, војску је обилазио његов секретар Јанићије! Ево, сада, дела митрополита Леонтија и ватре коју је у народу запалио откако смо се с непријатељем у борбу упустили! Митрополит Леонтије је, откако се наш вожд разболео, посејао сумњу у народ да је вожд умро; такође, из потаје, разгласио је да ћивот Светога краља шкрипи и да је то знак да те године Србија мора пропасти. Леонтије се тако, подмукло, трудио да увери народ како Турци народу неће чинити никаква зла, него ће само одстранити неколико старешина, подваљујући питање: за чије господство народ гине и за кога? Непосредно пре него што ће битке отпочети, Леонтије је од турске стране, из Ниша, примио писма од везира и двојицу писмоноша неколико дана држао скривене, потом опет отпремио у Ниш к везиру. Када је из Крагујевца дошао у Београд, Леонтије је одмах стао да подбуњује трговце да од Правитељства траже дозволе да СВОЈУ робу, еспап, пренесу на немачку страну да би се тако обезбедили. Леонтије и Недоба, увидевши да народ ни у чему не могу подбунити, наканили су да вожда тајно позову да своје драгоцене ствари из Тополе пренесе у Београд, па у народ пустише глас о тој вождовој намери како би се народ побунио, а вожда, пак, плашили су народном побуном; у београдској цркви, на самом крају свете литургије, када су деца појала Спаси Господи и помилуј, Леонтије није могао да свој отровни језик задржи за зубима, него је пред свима говорио „да ће Господ спасти онога ко има лађу да се у Немачку преко Дунава може превести“; он је такође, преко добошара, огласио у Београду да је већ купио једну лађу да се народ пребацујеу Немачку, да је он руски каваљер и да се никога не боји; све је то из Правитељствујушчега јављено вожду, али он је ове гласе прећутао! Део стајаће војске у Београду митрополит Леонтије је уплашио да напусти град и војници побегну у села, својим кућама; ти војници су казивали митрополитове речи: за кога да гину и да чувају Београд, а своју децу и жене остављају да их Турци робе? Све ове ствари, подбуњивања, Леонтије је сејао у време кад је наша војска на свим пунктовима успешно одбијала турске нападе; главни заповедник наше војске, која је стајала на ушћу Мораве код Дунава, сазнавши за митрополитов долазак у Београд, за његове свакодневне договоре с Недобом и паљење и жарење буне у Београду, позва митрополита да дође к њему у војску, само да га удаљи од Недобе и држи га под својом руком за сваки случај; на тај позив Леонтије се узврпољи као ђаво у мало воде, но у исто време дође вожд у Београд, па се заједно с њим, једним колима, упути у табор наше војске на Морави; тамо проведоше неко време; куд год да су пролазили а где вожд није могао чути, митрополит је говорио народу да бежи куд ко зна; такође, кад су обилазили нашу војну претходницу, митрополит је на одласку пришапнуо на уво војводи Вулу Илићу да, чим Турци пређу преко Мораве, он своје топове, прах и олово у воду потопи и бежи куд зна. Вожд и митрополит се вратише у Београд, а турске чете на неким местима успеше да се прокраду, пређу преко Мораве и попушкарају се с нашим стражама; војвода Вуле одмах учини онако како му Леонтије беше пришапнуо, тобоже у име вожда, и после то исприча свом главном команданту, мислећи да је вожд такву заповест и њему оставио; видећи у чему је ствар, главни командант похита у Београд да се, у вези с митрополитовом издајом, с вождом договори колико војске ће послати у Београд и друге потребне позиције на планинама ухвати, како би наша леђа остала у нашим рукама. Истина је, колико год смо градова и шанчева имали, сви су били снабдевени прахом и оловом, као и осталим војним потребама да могу много година да се бране; из Београда је такође слата војна опрема, а и све наше војне јединице имале су уза се своју војну опрему и то сасвим довољно; само је у Београду остало најмање праха и олова и то зато што смо на граници с Немачком увек имали начина да набавимо требовање за сам Београд; а војска, која би била дошла да брани Београд, донела би своју опрему са собом; зато смо удаљене пограничне шанчеве и градове напунили војним стварима и требовањем, јер у случају опсаде не бисмо били у могућности да им помоћ дотурамо. Главни начелник војске са Мораве стиже у Београд 21. септембра 1813. године  али више не затече ни вожда, ни Леонтија, ни колегијског саветника Недобу; кад су се известили да су неке турске чете прешле преко Мораве, једва су дочекали да вожда уплаше и превезу с породицом и секретаром Јанићијем у Земун, укрцали су се на лађу и прешли у саму зору тог истог дана, док је свитало; током самог бекства, Леонтије је успео да по војсци и народу пошаље вест о вождовом бекству, бојећи се да после њихова бекства који од наших војних начелника не би искористио тај тренутак за сабирање и окупљање, као и охрабрење народа за поновно уређење без вожда, да се градови и шанчеви одбране и отечество сачува. На исти иачин, Недоба је, три дана пре њиховог бекства, јавно викао, чак и председнику Београдског магистрата господину Николи Дели-георгијевићу отворено и у очи говорио: за кога народ да гине? За господство три четири човека! Да је Србија призната као турско власништво и да сам цар Александар хоће да Турци заповедају и владају Србијом. Ево, овако: када су Турци 1809. године стигли до истога места на Морави као и сада, Леонтије и Недоба бежећи тада као и сада, оно што тада нису могли успети, сада  знајући да ако вожд остане међу нама, ми ћемо сваку интригу, издају и силу непријатељску савладати као и раније  успели су вожда опсенити, преварити, од нас украсти и превести преко реке, а све нас у земљу, под гробну даску закопати: и блажен је онај који није био сведок погибељи своје браће!

МАТИ: Како се тај изрод, Недоба, не ожени негде у својој скитњи, у неком крају света? И каквог је он то рода и племена? Његово само име Недоба носи не-добро!

СИН: Недоба је и пре био ожењен, тако смо разумели, и прву жену је отерао; нисмо могли право сазнати одакле је, јер је тајио своју отаџбину, но, карактер и његово владање беху веома мрски и одбојни; и уопште, звали су га човекомрсцем; с ким год је живео, ни с ким се није пријатељски растао; чиновници, који су радили код њега, губернијски секретар Прокурович, а после титуларии саветник Мелинков, једва су успели да нађу начин да се избаве и удаље од његове управе; неки су говорили да је Недоба Пољак, други да је Грк, а трећи да је син љубавнице једног руског конзула који је живео у Дубровнику; стар је око 50 година, био је бедан и сиромах, а сада, пак, знамо да је богат и да у Цариграду и Бечу има велики новац на проценат; при том, веома је шкрт, прича се да је његово понашање у Мађарској, кад је од нас одбегао, наишло на велики подсмех и поругу. Господа угарска су отворено говорила: „Да ли сви руски дипломати имају овако мрско опхођење као Недоба?“

МАТИ: Како је моме сину Георгију у новом отечеству?

СИН: Поуздано смо сазнали да даноноћно јадикује и тугује, откако је сазнао да је после његова бекства Београд три дана стајао пуст; све војске су успешно одбијале непријатељске нападе док нису сазнале за њсгово бекство и Делиград се шест недеља држао против турске силе; отворено проклиње Недобу, Леонтија и свога секретара Јанићија који га уверише да нећемо моћи да се одржимо и да је боље благовремено побећи, јер, док је човек жив, може се надати; посебно, што му је Недоба у име цара обећавао све на свету за његову будућност, само да га што пре намами на бекство од нас; ово су сада јади нашега вожда, обелодањује нам њихове тајне предлоге које су му износили пре бекства; поред тога, чујемо да је наш вожд туговао у Земуну гледајући Леонтија и Недобу заједно у великом весељу, радости и усхићењу, као да су царстио задобили. Леонтије је у Земуну хтео да се тамошњој власти пријави као турски поданик, па да му дају пасош за Влашку и за Београд, да сс врати међу Турке; Недоба га је саветовао и молио га да ћути, јер би се тако открила издаја о којој је сада већ цео народ говорио, а сва немачка господа у Земуну сматрали су митрополита и Недобу везировим агентима, саосећали су са нашом жртвом, видећи како смо издани; сазнадосмо за још једну жалост нашега вожда: он је хтео да о свом трошку, преко курира, пошаље молбу цару Александру у Теплице, Главни руски војни стан – Недоба се није сагласио с педлогом да пође још неко до цара осим митрополита Леонтија и секретара Јанићија; ово Недобино неслагање у вези са слањем гласника потрајало је до окончања карантина, а потом је нашем вожду и свим чиновницима, мсђу њима и митрополиту Леонтију, забрањен прелазак границе од стране немачке владе; тако се слање гласника цару одужило на четрдесет дана по приспећу њиховом у Земун; најпосле, Недоба се једва осмелио да пошаље чиновника Томића као курира, под присегом, да у руском Главном војном стану, ако га упитају, неће ништа рећи о томе како је Србија пала; требало је само да каже да се више нисмо могли одржати од турске силе и да придода томе неке недостатке зарад којих смо морали бити поражени од непријатеља!

МАТИ: Каква је даља судбина сина мога Георгија и оних који су тамо с њим?

СИН: Наш вожд и други чиновници који су с њим, отпремљени су у Русију и бораве у Хотину, у Бесарабији; Леонтије је заједно с њима у звању српског митрополита. Чули смо да је писао неким Грцима у Нови Сад, у Мађарску, да вожд и сви чиновници живе под његовом руком, хвали се, и некакву славу себи приписује, а све друге понижава.

МАТИ: Дакле, издајник митрополит, на мојим леђима, преко Недобе, зна себи и три столице да намести: да га Русија штити међу вама и да га трпите у случају да се одржите, а ако паднете као што и јесте пропали, да у Русији има добро прибежиште и пријем, уместо Сибира; најзад, остаје му и трећа столица у Турској, спремна за његову службу  ако би хтео некад да избегне из Русије и врати се да живи међу Турцима. Но, сада се чудим вожду: будући да се налази у Русији, зашто цару Александру не саопшти све о издајству, толико година припреманом за ваш слом?

СИН: Баш зато, што је данас наш вожд у Русији, па да га и сам цар Александар упита, њега и остале чиновнике, они се сада не би осмелили да ишта кажу против Недобе и Леонтија, јер, ни док је вожд још био господар међу нама, многе пријаве против Недобе нису биле уважене; Недоба је и тада умео да подметне камен спотицања, сада и боље, и то на такав начин да вожд и сви чиновници царску милост примају из Недобимих руку, штавише, сви њихови послови упућени цару, такође преко њега и његових руку морају проћи, а царска решења могу стићи само преко његових информација  из тих разлога су принуђени да ћуте.

МАТИ: Дакле, како су се се вожд и остали Срби прилагодили животу у Русији?

Карађорђев печатни прстен

СИН: Сва наша браћа Срби који преко царских генерал-ађутаната, кнеза Волконског, Чернишева и државног саветника Булгакова, примају своја решења, хвале се на добром пријему и великој милости цара Александра, док све што иде преко Недобе, за нашу браћу несрећно испада, презрени су у сваком погледу. И ово је победа и крај дела Недобиног, који је користио сва могућа средства да подржи нашега отвореног непријатеља Леонтија: или да он међу нама остане тријумфујући или да на крају свега пропаднемо, како је најпосле и било, и ето, завршава се с нашим великашима.

МАТИ: Задивљујуће је како је Недоба све то у потаји чинио и може још да чини! Како је могуће да Руси једног таквог свог чиновника, преко кога су намеравали да од срца помажу српском народу а он, пак, дао толико повода да не буде вољен од тог народа, презирући и затирући срећу народну, мрзећи га, не ценећи га и пе подржавајући, осим једног јединог духовног лица, несрпског, народу отворено непријатељског, који је извршио злодело осујетивши благодатну цареву намеру и изневеривши царев налог, настављајући да то чини и данас – како је, дакле, могуће да Руси таквог свог чиновника пошаљу назад српском народу и до данас не сазнаше… ах… ово је и пред Богом за плакање и уздисање, како су све велможе руске могле бити преварене… и преко кога је Недоба могао успети и паклена своја дела тако загладити да жртва и невина крв једнога народа, чему је он узрок, толико остану у дубокој ћутњи? Турци знају, Немци знају, многи Руси такође; а цар Александар још ништа не може сазнати о томе  је ли то могуће?

СИН: Недоба је умео да се улагује многим чиновницима; посебно је успео да се препоручи грофу Каподистрији, и доброг човека, као што сви људи кажу, знао је преварити и опсенити. И уместо да Недоба буде жестоко кажњен, он прима царску милост и награду. Ево, како је чудно живети на овом свету: читав један народ пропада и страда, а двојица отворених неверника његових уживају милост цара том народу благонаклоног и праведног!

МАТИ: Кажи ми, да ли је код Недобе било више руских чиновника кад су избегли и вожда премамили?

СИН:  Код Недобе је био  колегијски асесор Симо Орловић, руски пензионер архимандрит Спиридон Филиповић и капетан Теодоровић. Но, они су, мајко, своме роду били веома предани, а поводом нашег слома од срца су саосећали с нама; а како смо чули да су, може бити, истину проговорили, могли су и они од Недобине лажи настрадати као и други. Мене, мајко, овде жалост и туга обузимају; испричао сам ти и показао почетак и свршетак издаје и пада нашега, а по мери живе истине. Ја сам се још у младости определио да служим роду своме и у садашњем времену и у овом великом вртлогу света трудио сам се да што више искусим тајне којима се воде судбине народа; није ми било суђено да у оној слаткој служби дуго опстанем, но, да напредујем, у свакој добро пруженој прилици, у предузетом послу  у томе ме нико не може спречити. Да бих што боље у томе успео, намеравам сада, мајко моја, да се упутим и по копну и по таласима морским до тихих насеља, одакле ћу у ћутњи и дубокој замишљености чекати да видим блистави сјај, да видим да се зажари источно небо, да зађе блиједа студена луна, а у свој својој великодушности изађе топло сунце, да разнесе и разаспе црне облачине исиод веселе ведрине и хришћански озари и оживотвори дубоко смрзнуте, иекада вољене, своје пределе и народе; да се звезда Даница појави на српском хоризонту и благотворним зракама својим смањи и просветли густу помрчину наших дугих ноћи; угасло српско огњиште да се разгори неугасивим пламеном; да из травом зараслих развалина васкрсну свети храмови наши и да у њима ужеже кандила муња чисте науке и човекољубља Христовог; на крају, после толико стотина година, да ти, мила мајко, преко нежне љубави и помоћи једнородне ти Русије, опет, и на вечна времена, будеш срећна мајка наша Србија и ми срећни синови твоји Срби. О, ми имамо право да се томе надамо од ње, за осведочену нашу оданост и преданост, јер је и наша природна дужност да смо јој одани и предани, и по роду, и о језику и по вери.

МАТИ: Сине драги! Бедно ли ти је стање царства и народа на овом свету! Кад се нечија целокупна сила и крајње витештво сломи и падне од противничке веће снаге, узрок може да се види: правда је на некој од страна, но, кад се пространа држава и најбројнији народ стрмоглави и пострада зарад неколицине или, пак, једног јединог човека –  ох, то је жалосно и пред Богом и пред људима! А ко може избећи такву пропаст, против које сва његова сила, сва храброст и сва срчаност не користе и не вреде ништа? Из овога свеопштега ужаса рађа се дужност и право народа, према којима један народ правосуђу предаје злодела другога народа. Сине мој! Докле ће се том правосуђу ругати наши ненријатељи? И хоће ли се мени, пред светом, за крваву смртоносну штету, нанесену њиховим злочинством, дати каква замена? Злочинство н.ихово је доказано! Али, слушај, сине! С мало речи ћу ти рећи: против њих се може и тужба и осуда громогласно објавити! Митрополит Леонтије је успео да на зао и подмукао начин затрује срце царевог агента који је боравио међу вама и против цареве жеље нахушка га против вас; па, уместо да Леонтије зато од руске владе буде гоњен, ако ни за шта друго а оно за савет који је вама препоручио, тј. да се не поверавате Русима, он је умео да све то уз помоћ интрига заглади посредством поменутога агента и вама безбрижно настави да ломи врат. И поред свих наших услуга и неограничене преданости, Леонтију се више веровало него свеколиком народу и вожду – народу, који друге државе мрзе и тлаче ради привржености својим једноплеменима и једновернима; ви се, према томе, никако нисте могли надати добром крају своје ствари. Невера митрополита Леонтија и његовог оруђа Недобе, за све време њиховог боравка међу вама и њихово погано деловање на вашој пропасти довољно, пред целим светом, сведочи о њиховом последњем владању којим су упропастили народ и учинили га жртвом; да нису желели да угасе огњиште народно, не би они народ ни подбуњивали, не би тражили свако средство да се на бекство окрене народ који је решио да се избави жртвовања својом крвљу, удружујући десетогодишње своје напоре крајњим снагама, који се цело последње лето упуштао у битке и пружао успешан отпор све до дела кишовите јесени и до оног дана – за Леонтија и Недобу одавно жељеног дана  када су успели вожда народног украсти и на превару превести преко реке; Леонтије и Недоба, да су само једну једину искру човекољубља имали и колико толико добро мислили српском народу, да нису били отворени непријатељи народни, или, пак, да су се држали равнодушно, сматрајући пад народни као избављење или избављење као пад, у том случају они су се могли спасити једним малим превозом ако су се чега бојали, будући да су имали готов превоз на располагању којим су у свако време, кад год би хтели, могли да се превезу преко Дунава, на немачку страну, без икакве опасности, а не народ и војску бунити и главара народног премамљивати. Ово је једна очигледна издаја којој на овом свету нема оправдања за издајнике, осим за оног који би хтео да суди и мисли из подле слабости. Зато, сине мој, видећи јасно да цар Александар и браћа Руси не знају ништа о томе, да су цареве добре намере на зло и иогибељ народа српског окренуте и злоупотребљене уз помоћ његовог агента, заветујем те задојеним млеком материним да сва моја питања и све своје одговоре, од почетка до краја, у вези са издајом и сломом народним опишеш и светим царским рукама упутиш да цар све прочита, да се опомене проливене хришћанске наше крви и жртве српскога народа. Кад иноплемене народе помаже и својим велемоћним крилом штити, нека ни мене, жалосну мајку Србију, не заборави, да ме неверни не угњетавају и не даве. Својим Србима нека шаље чиновнике рођене Русе, као ослонце, који ни за какво благо неће свога цара изневерити ни народ продати, као што ни Срби никада неће издати своју милу браћу Русе. Ово завештање остављам у вечни аманет да српског издајника митрополита Леонтија и његовог друга Теодора Недобу, на дан 21. септембра, када су, наиме, вожда премамили и из Београда на бекство упутили, сваке године, јавно, при светој литургији, проклињу и обојицу стављају под анатему: баш као што браћа Руси проклињу невернога Мазепу, који је издао цара Петра Великога и целу Русију. Сине! Испуни заклетву материну!

СИН: Мила моја Мајко! Вапај твој, који се већ пред Бога узнео, узнеће се и пред цара који седи на највишем престолу земаљском.

(крај)

Поклон читаоцима ФБРепортера – књиге у пдф формату

————————–

ХРОНОЛОШКА ТАБЛИЦА
(према званичној историјског верзији, прим. ФБР.)
Напомена: сви датуми су дати према старом српском календару

1804 – (крај јануара) сеча кнезова
1804 – (2. фебруар) због у Орашцу, почетак устанка
1804 – (12. фебруар) бој на Дрлупи: прво ватрено крштење
1805 – (6. август) битка код Иванковца: прва велика победа
1805 – (крај августа) оснивање Правитељствујушчег Совјета
1806 – (1. август) бој на Мишару
1806 – (22-23. август) победа на Делиграду
1806 – (27. децембар) ослобођење Београда
1807 – (јун) битке на Малајници и Штубику; почетак руско-српске војне сарадње
1808 – (3. август) отварање Велике школе у Београду
1808 – (14. децембар) Народна скупштина у Београду; проглашење Карађорђа и његовог потомста за законите српске предводитеље
1809 – (19.мај) херојска погибија војводе Синђелића на Чегру
1810 – (6. септембар) победа код Варварина
1810 – (6. октобар) бој на Тичару код Лознице
1811 – (8-11. јануар) Народна скупштина у Београду: постављање основе државном уређењу Србије
1812 – (16. мај) Мир у Букурешту
1813 – (јул) офанзива Турака: порази Срба на свим фронтовима
1813 – (септембар) бег Карађорђа и већине старешина у Аустрију
1813 – (6. октобар) крај устанка; улазак Турака у све градове

Таблица преузета са сајта: Чувари Копља Светог Георгија

——————-

* Књига је подељена у четири дела ради лакшег објављивања. Наслове приредило уредништво ФБРепотера, они нису интегрални део књиге.

Повезани текстови: Забрањена књига о Првом српском устанку која баца ново светло на тај историјски период!!!

3 replies »

  1. С вером у Бога умножавајмо молитве и дружимо се са онима који добро чине и истинску веру исповедају…по делима њиним познаћете их… нађите искру љубави у срцу и негујте је ма колико да је тешко.

    Свиђа ми се

  2. Мајко моја, неумитно је да ћемо се ускоро срести ако Бог да горе у Поднебесју, јер овде на земљи сви знаци говоре да ћемо као народ настрадати исто као и пре 199 година. Никакве сумње нема да ће се то догодити, јер је таква сличност са догађајима који су се десили пре скоро 200 година. Пре двадесетак година прочитах једну књигу у којој је писало ста се радило у Православној Руској цркви, десетак година пре иѕбијања Октобарске револуције. Све сам мислио да је то производ народа који неће да слуша Реч Божију, и да на народу лежи Анатема за коју ће сав народ платити крвљу која ће тећи потоцима. Није мајко моја, није то проблем, проблем је у самој Цркви у којој је настао такав грабеж и такво неверје,среброљубље и властољубље тако накарадне ствари се десавају да ће Србија после два века поново доживети такву катаразу да је велико питање да ли ће више ико претећи.Постало је нормално да се народ понаша као да је без мозга остао,али да су епископи и митрополити па чак и сам >Патријарх стали на страну зла, и да више уопсте не постоји ауторитет који може стати на реп тој Аждаји. Мајко моја, ако погрешим моли се за мене да ми Бог наш који нам живот даде,опрости све речи наше и све намере наше, јер иду дани које ћемо тешко поднети гледајући зло очима својим. У СПЦ блада таква анархија и такво безверје и безвлашће које долази до нас народа који већ на коленима корача, јер нема упоришта на које би се човек могао ослонити да се одмори и да утеху нађе. Епископи и митрополити су се оградили са полицијом и жандармеријом,што ће реци да је вере нестало у Бога кога исповедају , али само устима. Једни са другима не говоре, а ако има таквих случајева онда службено. Многи су се толико обогатили и толико се погордили да та њихова надменост превазилаи и надменост папе Римскога, који умишљаљ да је он заменик Сина Божијега на Земљи. О ГОСПОДЕ БОЖЕ НАШ САЧУВАЈ НАС ХРИСТЕ БОЖЕ НАШ ОД НАПАСТИ КОЈА ЈЕ ИЗ ЦРКВЕ ТВОЈЕ ДОШЛА НА НАРОД НАШ КОЈИ НЕМА НИ СНАГЕ НИ МОЋИ ДА СЕ ЗАШТИТИ ОД ОДПАДНИКА ПРЕЉУБНИКА КОЈУ СУ СЕ ОГРНУЛИ У ОДЕЖДЕ ТВОЈЕ САМО ДА ПРЕВАРЕ НАРОД ВЕРНИ КОЈИ ЈЕ ВЕЧИТО ЧУВАО И САЧУВАО ИСТИНУ О БОГУ ОЦУ СИНУ И ДУХУ СВЕТОМЕ , ОД ПОСТАЊА ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА. Амин!

    Свиђа ми се