АУТОРИ

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (9), Alexander Dorin: „Сада су на реду српски патолози…“


РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (9), Alexander Dorin: Сада су на реду српски патолози који су били на ратишту да објаве цели материјал, да се коначно и документује права истина о Сребреници и тако скине љага са србског народа да је „геноцидан“….

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ СУ ЗАПИСИ О СТРАДАЊУ СРБСКОГ НАРОДА И ЈОШ ЈЕДАН ДОПРИНОС РАСВЕТЉАВАЊУ ИСТИНЕ – ОНО О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ ГОВОРИМО НА САВ ГЛАС – ОВОГ ПУТА САГОВОРНИК У СЕРИЈАЛУ КОЈИ СМО ПРИПРЕМИЛИ ЈЕ АЛЕКСАНДЕР ДОРИН, ШВАЈЦАРАЦ СРБСКОГ ПОРЕКЛА КОЈИ СЕ У ШВАЈЦАРСКОЈ И ШИРОМ СВЕТА И ДАНАС БОРИ СА НЕИСТИНАМА КОЈЕ ГОВОРЕ И ПИШУ О СРБИМА… 

29. фебруар 2012.  12:30

ФБР Биљана Диковић: Све што смо до сада чули од Вас очигледно, заиста указује на једну огромну манипулацију о томе шта се заиста догодило у Сребреници. Остаје још питање ко је основао и шта је та организација која има име „Мајке Сребренице“? Ко су те жене, ако већ није дошло до стрељања  7.000–8.000 заробљеника?

Alexander Dorin: Видели смо у предходним деловима ове анализе о истини о Сребреници, да је на муслиманској страни, после пада Сребренице у пробоју ка Тузли, страдало најмање 2.000 бораца, међу њима и један део цивила. Такође смо установили, да су они од 1992. до 1994. у нападима на српска села и у борбама изгубили мало више од 1.300 људи. Наравно да је већи део тих људи имао фамилију и тако је и један део муслиманских мајки изгубио на тај начин синове. Али, никада се није радило о 7.000–8.000 страдалих, нити су они који су заиста погинули већим делом стрељани. Људи који воде ту организацију су једна мала клика профитера, мора се чак говорити о лобију, која уопште не заступа интерес оних људи, чији су синови у току рата страдали негде око Сребренице. Та мала клика профитера има велику подршку са стране америчке владе и такозване међународне заједнице. На тај начин муслиманска власт и „Мајке Сребренице“ могу сваког 11. јула у Поточарима да инсценирају један велики спектакл, када довлаче на хиљаде људи, који једним великим делом са Сребреницом немају никакве везе. Ко стварно жали за покојником, тај то не ради на такав сраман начин. Неки људи се и више од 16 година после пада Сребренице бацају пред светским медијама на гробља и плачу хистерично у камере, као да неки филмски режисер стоји иза тога и даје наредбе.

У току рата у Босни је страдало на свим странама неколико десетина хиљада људи. А нигде у Босни се не прави такве хистерија као у случају Сребренице. Зашто се, на пример у Сарајеву и другим местима се не бацају људи на тај начин пред камере када жале за покојницима? Ако је страдало на муслиманској страни после пада Сребренице око 2.000 људи, а у целом рату на свим странама, по новим подацима наводно око 97.000, што се онда у вези те целокупне цифре наводно страдалих прави само хистерија у случају 2.000 страдалих? (ја користим намерно реч „наводно“ у вези цифре од 97.000 страдалих у босанском рату на свим странама, зато што истраге разних људи доводе и ту „нову“ цифру у питање).

Сретао сам на пример разне људе у Босни, који су у рату изгубили рођаке, родитеље, браћу, сестре, децу и друге припаднике фамилије. Неки од њих су чак изгубили целу ближу фамилију. Наравно, да су сви ти људи до данас веома тужни и огорчени, некима се чак и не живи више. То могу апсолутно да разумем, посебно када неко мора да преживи смрт своје деце. И наравно да су ти људи плакали када смо причали о њиховим најмилијим. Али ,нико од њих није стао плачући пред моју камеру, и нико од њих ме није одвео на гробље да се пред мене баца на земљу. Напротив: већи део Срба које сам до сада упознао ћуте о паклу кроз који су прошли. Очигледно да кукање о својој судбини, а сви би ми имали нешто да испричамо, није део српског менталитета. А у вези Сребренице ствари стоје сасвим другачије. Од Сребренице су неке моћне групе направиле једну врсту холивудског кича. Али, задњих година се и међу Бошњацима појављују људи којима је доста тог сребреничког позоришта. Тако на пример, једна  госпођа муслиманка из Сарајева пише следеће о организацији „Мајке Сребренице“ (види „Мајке Сребренице краду паре – Мунира Субашић брката сподоба, 18. 04. 2009, http://neboljubavi.blogger.ba/):

Више ми је допиздило да гледам те ожалошћене мајке Сребренице, допиздила ми је огромна количина лажи коју наш наивни народ прогута јер: Немој се гријешити, пусти тешко им је..Не гријешим се ја гријеше се они, а ја мало је рећ да мрзим неправду и лажи..

Прије свега ХВАЛА ДРАГОМ АЛЛАХУ, што постоји Бакир и емисија 60 минута, јер једино он има довољно храбрости да сруши све баријере, мислим да апсолутну нико други неби имао храбрости да каже нешто против тих ожалошћених јер су изградиле прејак лоби око себе, ставили читав свјет око себе, и хајде буди храбар па реци нешто против њих?

Прије свега осврт на емисију која је емитирана 08.09.2008. гдје дотична Мунира Субашић, предсједница удружења мајки Сребренице јавно и без имало стида и кајања признаје слиједеће: у свом власништву има двије куће у Сарајеву, кућу у Сребреници, од чега је једна Сарајевска кућа пријератна, али друга и неупоредиво већа је саграђена недавно, има три спрата и поткровље (фино приказана), и чак неког министра као подстанара који, наравно, уредно плаћа закупнину. Подразумијева се да се ова закупнина највјероватније плаћа из буџета (дакле, нашим новцем), јер не знам ни за једног министра из Сарајева да нема свој стан или кућу, што значи да овај долази ван Сарајева (није хтјела открити о коме се ради).

Слиједећа ставка је било питање о њеној плати, за коју ова «ожалошћена» са смијехом рече да је „4.000 марака“, а онда и додаје: „па ето, двије ми могу бити за живота, а двије онако, да се има…“ (?!)

Ни ту није крај, па на питање новинара о службеном аутомобилу (џип дониран организацији од УН-а) »ожалошћена« хладно каже како „то ауто не може држати испред канцеларије (није навела разлог зашто не може), па га паркира пред својом кућом, а њен син га вози јер нема свог властитог аута…“ (?!?!?!). Затим је рекла и за донације, наиме, БХТелеком је њеној организацији донирао 300.000 КМ (?!), од чега је, по њеним ријечима, потрошено око 18.000 за реновирање простора у којем је смјештено удружење (простор дониран од владе, као и „нешто мало“ на функционисање организације, а да на рачуну још увијек има тих пара за будући рад. Онда се надође на то да од тих пара на рачуну организације има још око 100.000, па испаде да је споменути утрошак од „нешто мало“ за рад организације око 170-180.000 КМ… Како се дошло до те донације од 300.000 је, опет, посебна прича.

На крају је признала да та «ожалошћена» цијели рат није ни била у Сребреници, њен муж јесте али не као борац, него је тамо радио за некога, и наравно извукао се. Али оно што је ужасно ниско јесте да се њихова кћер налази на списку Сребреничке дјеце без родитеља и прима помоћ у то име?!?!

Ја за још многе лажи ње и њој сличних које су рат искористили у смислу: »рат јест једнако брат» знам, али ми је било потребно да се има аргумент за причу и ево сама га је дала.

Та иста жена заједно са њима 11 јула носа оне крпе са натписима имена погинулих а син и муж живи, читави и богатији од нас свију. И није она једина знам потврђено од људи искрених Сребреничана, да је већина жена искористило прилику да на списак погинулих стави и имена људи који су умрли годинама прије рата. Исто тако знам да ниједна нема апсолутно никакве намјере да се врати у Сребреницу, а зашто би? Дјеца им се рађају у Сарајеву завршавају факултете што никад ни сањати нису могли, а и кад толико пате и жале за погинулим мужевима (част изузецима и поштеним женама) због чега око сваке видим по четверо мале дјеце??

Мунира Субашић - богати се на лажима о Сребреници

Мука ми је и од тога што у јавном пријевозу гдје си принуђен бити са њима у малом простору чујеш приче како се у Сарајеву ништа није десило (а масакри, а комади тијела, а то што је мој живот свакодневно био у опасности константно 4.г) то што сам дјетињство провела у подруму и била захвална Богу на сваком преживјелом дану. Само се у Сребреници десио злочин?? И одкуд им право да издижући своју жалост изнад жалости људи из Сарајева, Мостара, Вишеграда, Горажда и других, по њима се само у Сребреници десио злочин, наша бол и патња су минорне, баш оне знају чија је бол већа?

Мука ми је и кад дође 11. јул па видим да те исте које живе у близини, гледају пријенос преко телевизије, а дјеца из сарајевских школа буду организована да тај дан одпутују у Сребреницу и дају почаст, а оне сједе и гледају на телевизији?

Људи вјероватно на основу овог текста ће рећ, није муслиманка, не вјерује, али људи ја сам на страни истине, и уколико не вјерујете мени погледајте емисију 60 минута, и повјерујте онда бар својим ушима, гдје дотична све то признаје без имало стида и кајања. Њена плата је 4.000, а ми смо убјеђени да политичари краду?

Будите на страни правде!

И једна друга жена, госпођа Хаша Омеровић, је нашла храбрости, да јавно оштро критикује „Мајке Сребренице“. 25. 02. 2011 Независне Новине пишу следеће о госпођи Омеровић: (види: „Хаша Омеровић: Мајке Сребренице шире лажи“, Независне Новине, 25. 02. 2011):

ТУЗЛА – Чланице организација „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о убијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно свједоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле.

Омеровићева је Срни изјавила да та група жена лажно педставља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да су то профитерска удружења које је основао ратни предсједник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић. „Та група жена никада се не мијења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно свједоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева.

Омеровићева је истакла да је Изетбеговић злоупотријебио Сребреничане да би утврдио своју власт и побједу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД Билом Клинтоном „да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“.

Према ријечима Омеровићеве, ти људи су били цивили које су оставили ратни командант сребреничких муслимана Насер Орић и Алија Изетбеговић да би изазвали ваздушне нападе НАТО-а на српске положаје.

„У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице`. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења“, наглашава Омеровићева.

Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина.

Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи.

Омеровићева жали мајке које су изгубиле својих најмилије у Сребреници, јер су, како каже, остављене на милост и немилост да живе по подрумима. Новца за путовање у Шведску, Холандију, Шпанију за „Мајке Сребренице“ има, а за сиротињу нема, закључила је Омеровићева.

А Вести пису о госпођи Омеровић између осталог следеће (види: „Нови детаљи о лажима о Сребреници“, Вести онлине, 03. 02. 2011):

Омеровићева тврди да су бошњачке власти створиле меморијални центар у Поточарима само да би правили циркус, да би долазили политичари који би, наводно, свету показали да се на том подручју догодио злочин. Због тог циркуса, она није хтела да свог мужа сахрани у Поточарима.

А у магазину Нови Репортер се могу наћи додатне информације у госпођи Хаши Омеровић. Ево исечака из чланка (види: „Исповест Хаше Омеровић из Сребренице – Од сребреничке трагедије се прави циркус“, Нови Репортер, 02. 03. 2011):

Ова жена без икаквог устезања прича и о свему другом о чему се у ФБиХ ћути када се о Сребреници говори, наводећи да у Меморијалном центру у Поточарима нису сахрањени само Бошњаци страдали у јулу 1995. године, већ и многи други, раније умрли или погинули у борбама или у међусобним окршајима. „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“, препричава Хаша Омеровић. 

Знајући све оно што зна и о чему прича, Омеровићева је дигла свој глас и против доношења декларације о Сребреници, коју су бошњачки политичари покушали да „прогурају“ у Парламентарној скупштини БиХ. „Када су прошле године тражили да се усвоји декларација о Сребреници у парламенту у Сарајеву, ја сам написала писмо парламенту у коме сам рекла да би боље било да, уместо те декларације, омогуће деци из Сребренице да се образују. Мени је стварно доста тих њихових декларација, док људи из Сребренице умиру у беди и сиромаштву. Породице жртава немају ништа од тих резолуција и декларација, ни европске, ни српске, нити би имале шта од босанске. На основу досадашњих резолуција, наше породице су само искориштавали и њима манипулисали разни политичари, верске вође, као што су Мустафа Церић, Харис Силајџић и многи други бошњачки политичари из свих странака. Уз њих профитирају жене које су узурпирале право да представљају породице жртава и које, у ствари, воде своја приватна удружења, као што су Мунира Субашић, Хајра Ћатић, Хатиџа Мехмедовић и разне борачке организације”, закључује наша саговорница.

Видимо по изјавама оваквих сведока, како неки људи у бошњачким организацијама злоупотребљавају своје мртве и без стида шире лажи само да би зарадили новац. На основи такве невиђене срамоте су створили цели сребренички мит.

ФБР Биљана Диковић: Заиста Вам хвала, овакве информације се обично, у већим, познатијим, медијама заиста не могу наћи. Али, зашто је онда влада Републике Српске пре неколико година признала званичну верзију догађаја у Сребреници?

Alexander Dorin: Наравно да велики медији овакве информације не шире, зато што је независна штампа у Европи скоро уништена и нестала. Постоје само још неки индивидуалци и мањи магазини, који смеју о таквим стварима да информишу, али и њих има све мање и мање. Они остали су мање или више плаћени лажови, који у интересу једног новог глобалног система дезинформишу народ широм света. Одакле онда обићан човек да се информише? Људи се боре сваки дан за живот, а поред тога немају времена да проверавају, да ли је све тачно што читају у новинама. А што се тиче вашег питања: Влада Републике Српске је у септембру 2002. године издала први извештај о Сребреници, које је веома објективан, и ако је у њему још фалило доста информација (тај извештај смо већ помињали у претходним деловима ове анализе). Када је српска власт објавила тај извештај, онда је Paddy Ashdown, тадашњи такозвани високи представник УН-а за Босну и Херцеговину, буквално повиленио, зато што тај извештај није потврђивао лажи Изетбеговићеве и америчке владе. Paddy Ashdown је затим сменио грдне Србе са њихових положаја, док је на крају саставио нову групу људи, који су били спремни да потпишу лажну верзију о Сребреници. О томе Prof. Edward S. Herman из Америке у својој анализи о Сребреници пише следеће (види: Edward S. Herman, „Die Politik des Srebrenica-Massakers“, ZNET, 7.7.2005, http://zmag.de/artikel/Die-Politik-des-Srebrenica-Massakers):

Али, нису ли босански Срби „признали” да су побили 8.000 цивила? То је био хит западних медија, али опет показујући своју сервилност политичким агендама својих лидера. Босански Срби јесу, у ствари, представили извештај о Сребреници у Септембру 2002., а који је Педи Ешдаун одбацио зато што није донео праве закључке. Он је, дакле, исфорсирао каснији извештај отпуштајући низ политичара и аналитичара Републике Српске, угрозивши владу РС и некако исцедио извештај припремљен од људи спремних да донесу званично одобрен закључак. Тај извештај, издат 11. Јуна 2004., затим је био поздрављен од западних медија као веродостојан званични став – рефрен је био да су босански Срби „признали” масакр, што би требало да разреши сва питања. Занимљиво, чак и тај натегнути и наметнути извештај није дошао близу прихватања 8.000 стрељања (помиње се „неколико хиљада” извршења). Оно што ова епизода „доказује” јесте да западна кампања да баци поражену Србију на колена још није завршена, а медијско настављање лаковерности и служења пропаганди.

И амерички аналитичар Gregory Copley је информисао о тој политичкој уцени према босанским Србима са стране представника УН-а (види: „US Official Implicated With Bosnian High Representative Ashdown in Attempting to Force Fabricated Report on Srebrenica“, ISSA Special Re- ports, Balkan Strategic Studies, 8.9.2003, http://128.121.186.47/ISSA/ reports/Balkan/Sep0803.htm).

11. Јануара 2005. године се у Хагу као сведок одбране Слободана Милошевића појавио француски лекар Patrick Barriot, који је за време рата у Босни на терену радио за разне организације, између осталог и за УН. Његове изјаве међутим суду у Хагу уопште нису пријале, зато што је он говорио истину о том рату. Тадашњи главни тужилац хашког трибунала, Карла дел Понте, је питала тога француског лекара, да ли је њему познато, да је влада Републике Српске у међувремену признала сребинички масакр. Barriot је узвратио, да је то „признање“ постигнуто насилно кроз уцене и манипулације. Касније је Patrick Barriot под именом „Le procès Milosevic ou l‘inculpation du peuple serbe“ написао књигу о судској фарси против Милошевића у Хагу.

ФБР Биљана Диковић: Мени се чини, да после ове Ваше анализе о Сребреници не остаје више ни једна једина тачка званичне верзије на свом месту. Али, имам још једно питање. Поред Вас постоје још и други писци, аналитичари и журналисти широм света, који се баве на критички начин стварним дешавањима у Сребреници. Сви они такође указују на то, да су између 1992. и 1995. године прво страдали многи Срби у околини Сребренице, и да цифра од 7.000 до 8.000 наводно убијених мушкараца муслиманске вероисповести није тачна. Али, неки од њих тврде, као на пример Jürgen Elsässer, Стефан Каргановић и Edward Herman, да је ипак дошло до убијања од неколико стотина заробљеника. У чему је разлика између Ваших и њихових истрага? Или другим речима: на основу чега они тврде, да је заиста на незаконити начин убијено неколико стотина заробљеника?

Alexander Dorin: За ту тврдњу постоје неколико разлога. Први разлог је страх. Неки људи мисле да праве компромис ако кажу да је са Сребреницом заиста манипулисано, али да је ипак дошло у мањој мери до злочина са српске стране. Са тиме покушавају да избегну опасност, да их неко у јавности представи као људе који негирају геноцид и да их упоређује са оним људима, који негирају геноцид немачких нациста над Јеврејима. Али пракса доказује, да се они са тим наводним компромисом варају. Зато што и њих неки кругови са истим интензитетом нападају, као и мене, Jareda Israela, Миливоја Иванишевића, Љиљану Булатовић – Медић или друге, који одлучно тврде, да Војска Република Српске у околини Сребренице НИЈЕ починила ни чак један „минијатурни масакр“. Нема везе да ли се ради о мени, Edwardu Hermanu, Jürgenu Elsässeru, Љубиши Симићу, Стефану Каргановићу, Александру Павићу, Љиљани Булатовић – Медић, Дарку Трифуновићу, Герминалу Чивикову, Andyu Wilcoxson-у, Diani Johnstone и другима, јер смо сви нападнути од истих кругова на исти начин. Нападачи не разликују да ли неко тврди да је стрељано 5.000, 3.000, 1.000 или 100 заробљеника. Они чисто нападују свакога који негира њихове лажи. У томе смислу не постоји разлог да се праве неки компромиси, јер за то нико не добија поене.

Најбољи доказ је случај норвешког сниматеља Ola Flyuma. Господин Flyum је снимио филм о Сребреници под именом „Srebrenica – a town betrayed“ (Сребреница – издани град). У томе филму има доста истине. На пример, приказује се страдање Срба у околини Сребренице од 1992. до 1995. године. То је један део истине, о којем западни медији од 1992. године до данас ћуте. Са друге стране, у филму се приказује један интервју са Хакијом Мехолићем, који је бивши шеф муслиманске полиције у Сребреници, који отворено говори о томе, да је Bill Clinton Алији Изетбеговићу већ 1993. године предложио „сребренички масакр“. Али се Ola Flyum не усуђује да покаже доказе за то, да српска армија није чинила масовне злочине над муслиманским заробљеницима. Значи господин Flyum из своје перспективе не негира наводне масовне злочине. Али, су ипак почели Ola Flyum-а са свих страна да нападају, само зато што је показао злочине над Србима и изјаву Хакије Мехолића. То нам додатно показује, да они који бране лажну верзију догађаја у Сребреници свакога нападају, који и само један детаљ једне друге истине показује. Нико од противника истине не тапше господина Flyum-а по раменима и не каже „О.К., показали сте неке друге аспекте Сребренице, али важно је да не негирате геноцид“. Напротив: и Ola Flyum-а нападају са свих страна. Чак је једна преставница такозваног трибунала у Хагу њему послала једно протестно писмо, док неке муслиманске организације хоће да га туже. Што онда неки истраживачи неће да покажу целу истину, када ће ионако бити нападнути?

Други разлог што чак неки иначе критички аналитичари тврде да је заиста стрељано неколико стотина заробљеника, је непознавање детаља. Тако неки од њих тврде, да је у најмању руку у земљорадникој задрузи у Кравици дошло до масовног стрељања. Али, анализа свих постојећих података и чињеница не дозвољава уопште такав један закључак. Доказано је да је у том хангару у Кравици дошло до пoбуне заробљеника. Доказано је да је та побуна започела са тиме, да су заробљеници убили српског војника Крсту Драгичевића и ранили друге стражаре… Доказано је такође да је том приликом један део заробљеника покушао да побегне из хангара, при чему су остали српски стражари пуцали у њих. Постоји чак један видео снимак од Зорана Петровића Пироћанца, који је настао једно време после побуне и на којем се види улаз хангара. На снимку се види око 20 мртвих, који леже пред улазом. У самом хангару уопште није дошло до пуцњаве, што потврђују истраге људи, који су хангар обишли. Какво онда стрељање? Да ли смо икада читали у новинама да су на пример амерички стражари егзекутирали заробљенике у неком затвору у току једне побуне? Наравно да нисмо. У том случају се пише да су стражари спречили побуну. А ако српски стражари покушавају да спрече побуну, и то у сред рата, онда западни медији пишу да се ради о егзекуцијама и освети. Па где су онда ти наводни егзекутирани људи? Колико их је било и како се зову? Како се уопште може неко осудити због убијања неколико стотина заробљеника, када уопште не постоје листе са именима наводно убијених? Таква питања нико не поставља. Преписују тој побуни у хангару оне људе, који су нађени у гробницама код Глогове и који су страдали у војним сукобима Кравици. Значи подлога погрешног тумачења дешавања у Кравици је непознавање чињеница.

Трећи разлог је наивност према неким тврдњама истражитеља трибунала у Хагу, за који чак бивши НАТО-говорник Jamie Shea каже, да је то уствари трибунал НАТО-пакта (види: „Jared Israel, NATO says The Hague Tribunal (or ICTY) belongs to NATO. The Tribunal says they and NATO are Partners“. Emperors Clothes, 02. 07. 2005). Видели смо већ у предходним деловима ове анализе о Сребреници да ти такозвани истражитељи тврде да су међу 2.000 ископаних мртвих тела нашли и нешто више од 400 повеза за очи.

Муслимански борци са тракама око главе

То је до сада у принципу био једини „доказ“ да су припадници Војске РС уопште стрељали један део људи. Али, као што смо већ установили нема независних сведока за то, зато што је српским стручњацима био забрањен прилаз местима ископавања. Такође смо видели, да је Хаг уништио око 1.000 наводних доказа злочина. Чак један форензичар који је тада био присутан у току ископавања лешева, господин C. E. Moore, је критиковао непрофесионалан посао својих сарадника и начелника:

CE Moore letter

(http://www.srebrenica-project.com/DOWNLOAD/CE%20Moore%20letter.pdf )

А за наводно пронађене „повезе“ у гробницама постоји једно логично објашњење, на које је и Радован Караџић у Хагу указао. Многи муслимански борци су у рату носили разне траке око главе. Неке траке су биле са исламским записима, док су друге биле без тих записа. Такође су муслимански борци користили траке разних боја. Многобројне слике из ратних година сведоче о таквим тракама. Видели смо, да је на муслиманској страни после пада Сребренице у пробоју ка Тузли страдало најмање 2.000 војника. Већи део тих страдалих војника је закопала војска РС. То је једна уобичајена процедура која се зове асанација терена. То под нормалним условима ради свака армија са мртвима противничке стране. Логично је, да је српска војска закопавала мртве са тракама и оне без трака заједно и логично је, да мртвима нису скидане траке пре укопавања, јер за то неби постајао разлог. На тај начин је хашким истражитељима касније пало лако да тврде, да су то повези за очи, који се жртвама пре стрељања вежу око главе, иако је та манипулација очигледна.

Поред тога, све наредбе главног штаба војске РС доказују, да је наређено војницима, да се они морају држати међународних закона и Женевске конвенције. То смо, на пример видели у наредби Радована Караџића од 11. јула 1995. годние, коју смо у предходним деловима ове анализе објавили. 22. јула је Караџић писмено забранио отуђење свих врста материјалних добара са територије општине Сребреница.

Већ 9. јула, када се видело да ће српска војска моћи ускоро заузети Сребреницу, генерал Здравко Толимир је наредио заштиту припадника УНПРОФОР-а и цивилног муслиманског становништва, и да се према ратним заробљеницима мора поступати по Женевској конвенцији. Који војник би се сада усудио против наредби главног штаба негде из своје самовоље да стреља неколико стотина или хиљаду људи? И кога би такав један војник могао да наговори да му помогне? Апсолутно је апсурдно тако нешто од некога очекивати.

Један други важан аспект је тај, да чак документи муслиманске армије доказују да није дошло до масовних злочина од стране војске РС! Један од тих докумената је на пример „Хронологија догађаја пробоја 28.д. КоВ“, који је командир Сеад Делић 27. 07. 1995. године послао Генералу Расиму Делићу.

Muslimanski dokument- hronologija dogadjaja

У том документу се између осталог описује пробој муслиманске армије ка Тузли. Нема ни говора о наводним масовним злочинима српске армије, него се информише да је муслиманска армија у току борбених дејстава претрпела губитке, али се истовремено помиње, да су Србима нанешени озбиљни губици! Значи, две и по недеље после пада Сребренице није муслиманска страна имала шта да каже нешто о наводним злочинима, а данас се тврди, да је „сребренички масакр“ извршен у недељи после 11. јула. То је веома важна чињеница, јер су неколико дана пре него што је овај докуменат састављен, у Тузли регистроване избеглице из Сребренице, од којих такође није нико имао шта да прича о неким наводним српским злочинима. Тек касније се појавила једна шака људи, који су ту целу причу око Сребренице одједном изокренули. Чињенице међутим доказују, да ти намештени сведоци лажу.

Има још других муслиманских докумената. Један од тих је на пример следећи: „Скупштина Босне и Херцеговине: питања за расправу. Војни узроци пада Сребренице у јулу 1995. године“. Тај документ је генерал Расим Делић 30. 07. 1996 године потписао. У томе документу, који је написам више од годину дана после пада Сребренице, се такође не говори о масовним злочинима српске армије. Како сада неко да схвати, да се у Сребреници наводно догодио геноцид, а годину дана после пада тог града у муслиманским документима нема ни говора о масовним злочинима.

SKUPSTINA RBIH – VOJNI IZVJESTAJ O RAZLOZIMA PADA SREBRENICE

Такође је пронађена једна радна верзија документа армије републике Босне и Херцеговине, команде 2. корпуса, одељења службе безбедности, сектора СДБ у Тузли, који је упућен 28. 08. 1995. године управи безбедност генералштабу АРБИХ у Сарајеву.

ARBiH-Vojna bezbjednost – Pad Srebrenice

И у том документу се не помињу никакви масовни злочини. А има још других докумената, у којима такође нема информација о неким српским злочинима. О чему ми онда овде причамо? Саме „жртве“ наводних „српских злочина“ нису имале ништа да кажу о наводним масовним убиствима и о геноциду, та цела намештаљка је настала тек касније. И може се видети, да та цела манипулације постаје сваке године већа и већа. Седамнаест година после заузимања Сребренице праве већу хистерију око тога случаја него првих година после пада. Ко до ове тачке није схватио износ те манипулације, томе нема више помоћи.

ФБР Биљана Диковић: Ја Вам се захваљујем за ову анализу Истине о Сребреници, за коју се надамо да ће пробудити неке људе у жељи да допринесу истини на њима доступан начин, документима, сазнањима, фотографијама, налазима… Да ли за крај желите још нешто да додате?

Alexander Dorin: Могло би се о Сребреници још много шта рећи. Наравно да овде нисмо могли објавити цели садржај и мојих других књига. Али мислим да смо у овој анализи обухватили најважније и главне тачке.

Хоћу да завршим са једном критиком понашања српских институција и политичара. Неби требао бити задатак појединаца да шире на свој рачун истину о Сребреници, него би то морале чинити наше институције у Босни и Србији. Јер, оне имају моралну обавезу према свом народу. Али, оне ћуте, уместо да помогну да се скине та љага са српског народа. Сви се они боре за своју фотељу и паре, а нико не обраћа пажњу на истину. Постоје на пример српски патолози и стручњаци, који су документовали страдање Срба у околини Сребренице. Нико од њих до данас није објавио та документа – зашто? Неко их је ваљда послао на ратиште да документују то страдање, нису из своје самовоље отишли. Што онда, они који су те патологе послали на терен нису објавили та документа? Тачно је да тадашњи српски политичари данас нису више на власти, али зашто то све нису већ пре много година објавили? Или што то не објава барем данасњи српски политицари? А сто ти патолози макар после толиког времена не објаве већ једном цели материјал? Замислите како би та цела прича о Сребреници данас изгледала, ако би ти докази о масовном страдању Срба у околини Сребренице већ рецимо пре седамнаест година били објављени. Да ли би Бошњаци и даље могли да тврде да су они само невине жртве? Да ли би тек тако могли до данас са „Сребреницом“ да осуђују и уцењују српски народ? Међутим  нема ништа од тога, и даље сви одговорни ћуте.

Друга ствар је та, да су српске институције што се тиче неких ствари катастрофално организоване. Тако сам, на пример пре неколико година у Бања Луци имао термин са представницима владе Републике Српске. Упутили су ме на оно одељење које се бави истрагама о ратним злочинима. Тамо сам питао шта они све поседују о страдању Срба у Подрињу. Поседовали су једино неке слике страдалих Срба у Скеланима, то је све. Све оно остало једоставно нису имали: Гниона, Кравица, Бјеловац, Сикирић, Подравање, Рогошија, Јежестица, Брежани, Факовићи, Глођанско Брдо, Бљечева, Рупово Брдо, Горњи Сетићи, итд., ништа нису имали! А где су слике, патолошки извештаји и видео-снимци? Питао сам како је то могуће. Добио сам одговор, да тај одговорни патолог из Србије није у најбољим односима са одалењем за ратне злочине у Бања Луци. Какви односи? Па није ваљда поседовање важних докумената ствар односа између неких појединаца, овде се ради о будућност једне целе нације! Како може један патолог из Србије да одлучује о томе да ли Република Српска треба да поседује документацију о страдању Срба у околини Сребренице или не? Ово су стварно односи као у једној Банана Републици.

Значи, остало је на појединцима да се баве истином о Сребреници. Али и између неких од тих појединаца постоје чудни односи. Нема довољно комуникације између њих. Свако вуче на своју страну, уместо да се сви сакупе у једну већу организацију, која би ефикасније могла да шири истину. Али, на жалост се неки од њих због сујете и егоизма међусобно избегавају. А пракса је доказала да са таквим понашањем нећемо ништа успети да постигнемо. Хвала вам на пажњи.

КРАЈ…

ИСТИНА СЕ УВЕК САЗНА, И УВЕК НАЂЕ СВОЈ ПУТ, НА ОВАЈ ИЛИ НЕКИ ДРУГИ НАЧИН… Биљана Диковић

+++++++++++++++++++++++++++++++++++

ЛИНКОВИ НА ДРУГЕ ДЕЛОВЕ:

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (8)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (7)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (6)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (5)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (4)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (3)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ(2)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ(1)