Владимир Недељковић

Реформишимо појединца


Када су нас пре више од десет година неки појединци позивали на грађанску непослушност можда смо били млади и зелени, а можда само другачијих боја. Неки су мислили да тако треба, неки да не треба. Неки нису ни мислили. Углавном, данас је већина зелена од муке.

Шта се то у међувремену променило? Ако сте у том неком периоду уписали факултет претпостављам да данас са њим не знате шта да радите. Сад, да ли сте завршавали по Болоњи, приватно или на неки други начин није много ни битно.

Да би ствар била јаснија, на оним државним факултетима, по старом програму, у сваком случају сте морали да прочитате гомилу „небитних“ аутора.

Један од читанијих је и Аристотел. Он је написао да је дужност грађанина да свој живот подреди заједници и да за њу живи. Да се по њеним законима управља, али и да води рачуна да се они поштују. Сходно томе је дефинисао и грађанску слободу.

Ово разматрање би се могло додатно проширити на причу о античкој Грчкој, но то овде није циљ па би се ваљало задржати на ономе што је од те филозофије преостало, то јест, условно речено, о слободи грађанина која се огледа у његовој дужности да политички делује.

Да текст не би добио преозбиљну ноту ваљало би напоменути да се истоимени аутор врло мало бавио пословичном филозофијом, а понајмање изрекама као што је она – „Какав народ таква власт“.  Можда би се он тиме и бавио да му је некад пало на ум да разматра питање шта би било да је пореклом грађанин Србије. На сву његову срећу био је Грк, иначе, у гробу би се несрећник преврнуо.

Времена су тешка и можда би ствари требало посматрати са ведрије стране и више се не питати кава је наша улога као појединца у друштву и да ли смо заиста заслужили наше политичаре, већ ствари у потпуности обрнути и запитати се да ли они заслужу нас?

На то питање је тешко одговорити. Не треба заборавити да се никада не треба питати шта држава може да уради за тебе, већ шта ти можеш да урадиш за државу. Тај став уопште није бесмислен ако верујемо медијима са којих га годинам слушамо.

У том случају, иако сте се школовали и од државе били позвани да и друге своме знању подучите или да га на неки други начин сврсисходно примените, покушајте да будете другачији. Нема ничег нечасног у позивима које ћу набројати, јер хлеб је хлеб и кад већ нема друге, будите конобари, пекари, возачи, портири, курири, носите гајбице. Ако немате где да спавате и нисте те среће да вам тетка или другар имају стан, пробајте у неком од паркова. Једино водите рачуна да све буде легално и уредно пријављено јер рад на црно је забрањен и штети интересима државе. Ако треба, сами се пријавите. Нема смисла да вас неко вуче за рукав што се за свој опстанак не борите како је прописано.

Кад напокон будете схватили да нисте довољно савили кичму и да не заслужујете нити један дан радног стажа, и да је то што сте се школовали или учили занат по свему судећи узалудно, будите сигурни да је било крајње безобзирно са ваше стране да сметате безобзирнијим, богатијим,  и лепшим од себе док важно корачају у своју обећану будућност. На послетку, можда успете да убедите сами себе да ништа не ваљате и да боље нисте ни заслужили. Немојте да се бринете јер ће се сигурно наћи неко ко ће вас и у то убедити. Признајте јавно – не могу да урадим више ништа.

Било па прошло. Не треба даље гњавити и ви који сте ову државу градили и ипак нешто дали, јавно повуците чак и заклетву положену 99. или било које друге године, да ћете животом и чашћу исту бранити. Климајте главом и све је уреду.

Књижурине које сте прочитали оставите прошлости и препустите се пракси којекаквих савремених и самосвојних управљача. Они знају одговор на сва ваша питања, па и на то да ли и како за државу треба да се живи или мре.

Судећи по ономе што нам говоре, одакле другде него са телевизијског екрана, ипак је ово прво. Да се живи. И не само то. Можда вам се већ и учинило да сте чули једног, а вероватно и више њих где вас напросто убеђују да је то сасвим уреду и да на сопствено мишљење имате потпуно право.

Ваљало би закључити. Решите да живите за своју земљу и будите одлучни да јој помогнете да вам нађе посао. Ево, укратко би то могло овако да изгледа.

Својевремено се у неким новинама појавио чланак о једном просјаку. Прича помало делује архаично и скоро митски јер новине беху од пре једно тридесет и више година. Дакле. Тај просјак је био попут ових данашњих. Прљав, го и бос, гладан. Да би дошао до хране и склоништа од зиме успео је да прорачуна колико ће дана затвора добити ако разбије излог на некој продавници или почини какво мање недело. Тако би он сваког октобра направио какво недело за које би добио четири-пет месеци затвора и на тај начин скромно презимио зиму о трошку државе.

Аналитички посматрано, данас бисте, на пример, морали пажљиво да бирате који ћете излог разбити. То би морао да буде излог каквог утицајног бизнисмена са јаким везама у суду. У супротном, могли бисте да чекате на пресуду и по неколико година.

Такође, теоријски вам остаје могућност и да сами себи наудите и да себе самог тужите. У том случају сигурно добијате парницу и обештећење, само, опет се поставља питање када би до тога дошло. Стрпите се, биће.

Пробајте. Ако успете и коначно се докопате затвора, бар ћете имали загарантовану територију, а било би вам омогоћено и право на рад и парче хлеба. Нажалост, државу таквим поступком штетите јер један ваш месец у затвору кошта много више од просечне месечне плате. Струја, вода, дневнице чувара итд…

Задовољење нађите у томе да се у затвору ипак знају нека правила и ред. У затвору имате барем два оброка дневно и кров над главом. Време проведено у затвору вас испуњава каквим-таквим самопоштовањем, јер имате одређен статус, своје грехе окајавате и излазите као неко ко је „чист“. На слободи имате осећај да вас стално неко због нечега прогања, да сте због нечега криви и непрестано се нешто мигољите, а уловиће вас кад-тад. Макар и због неоверене карте за превоз. Све остало су ситнице које, као и у свакдневном животу,  дођу и прођу.

Решење. Вама затвор и све његове „привилегије“, политичарима три лепе „демократске“ Србије и сви сретни и задовољни.

Владимир Недељковић