АУТОРИ

СВЕДОЧЕЊЕ НИШЧЕГ – Рајица Марковић… Или прича о „Блудном Сину“…


БЛУДНИ СИН

Дужан Богу и људима

Обретох се у лудима

Лутах лево, десно, криво

Све по својски нечастиво.

Неразумним срцем варан

Страшћу гоњен и разгаран

Множих души грешна дела

Сав посивех од пепела.

Далек Оцу живех блудно

У грдилу грдех грдно

Сад се грешан Оцу враћам

Задужено двапут плаћам.

————————————–

Распињем самога себе, раслабљујем и обеснажујем оног старог грешника и пишем књиге покајничког, песничког лелека. Многима остаје непознато шта ја то радим многи су луди, слепи и глуви дејством злодуха времена. Књига ми се налази у једној важној библиотеци на другом континенту а ја је продајем испред зграде суда у свом граду. Не полакомих се да пишем за награде, дужан сам да служећи Богу пишем за казне. Десет година двадесет и неколико килограма мање и неко милионче црвених крвних зрнаца мање, праведна казна којом осудих себе, али казна благодатна, крстоносна, просветљујућа, тако да више не ходам у мраку него у светлости Истине. Шта је ова пролазна казна у поређењу са оном планином грехова које ми Отац Небески опрости. Трампим грешну нечисту крв за дух Истине, побожност заиста јесте велики добитак. У овом свету гонитеља и гоњених благосиљам своје гонитеље и не кунем, зашто бих клеооне који ми проклетство греха скидају са леђа и товаре на своја, благослови Господе непријатеље моје и ја их благосиљам и не кунем.

Не могу се начудити чудом, како то, многи огњем посољени под налетом светске поплаве осташе погашених огњева неслани и бљутави и зађоше у таму коју више не осветљавају огњевима вере него већином. Како се од једног Богу верног и у међуљудским братским односима поузданог и искреног рода у оволиком броју претворисмо у род неверни и покварени. Ко нас то и на који начин поквари и на крив пут невере заведе.

Дете се од првог разреда наставним програмима пројектованим у светској лабораторији душа оптерећује непотребним гомилама знања преобимним за његов дечији мозак, тако да ниједно не може да га усвоји у целини. Родитељи уместо своје деце раде домаће задатке а учитељи оцењују децу уместо родитеља. Онима из владајућих структура виртуелног друштвеног живота више а простим слугама “нове раелности“ ниже. Неумесно је да учитељ да лошу оцену доктору или судији али је зато на месту да је да раднику. Дете се у школи поред оваквог накарадног образовања васпитава и за живот у групи кроз такозване одељенске заједнице у којима доминирају деца родитеља на вишој лествици друштвеног “живота“ и доводи у положај зависности од групе. Група којој дете треба да преда себе није Хришћанска група напротив то је група која не бира средства да се докопа циља, група будућих грабљиваца. Кварење започето од малих ногу наставља се током целог живота кроз некаква удружења, партијске странке и разна обезглављена тела, већа и тд.И тако од малих ногу улазимо у свет намештаљки у коме постајемо намештеници на местима која нам други одређују или изопштеници због верности личном ставу.

Сведоци смо да дипломе посташе ауторитети уместо Јеванђеља а крст непотребан терет за живот у свету. Зашто да неко деценијама мукотрпно прерађује себе и стиче крстоносна знања уз гоњења, кад може да за неколико година стекне диплому без гоњења и без промене себе. Тако ври овај србски лонац побрканих лонаца шаблонкиња и шаблонаца који себично грабе терани паролом дај шта даш и живе оном народном куд сви Турци ту и мали Мујо.

Ако начинимо историјски осврт око себе и иза себе, запазићемо да сви ништа нису урадили за све, да су сви готово увек себично грабили за себе док су ретки, Богом изабрани појединци, били ти који су се за све жртвовали и стражили на будној стражи, како над својом душом, срцем и умом тако над душама свих.

Тако је било, тако јесте и тако ће бити. Сви јуре у себичној светској трци за бољим местом, луксузом лакшим животом, лакшим путем од оног стешњеног, трновитог, крстоносног.

Две су супротстављене памети у свету и две лудости Божија и светска. Ко хоће да буде мудар у свету нека полуди каже Бог а свет на то каже да је Бог једна стара и превазиђена бајка. Свет свој систем вредности постави мимо Бога, на научне темеље, све што је науком потврђено је реално и изван тога ничега нема.

Вирус поквареног човека и покварене државе, антидржаве пренесен је на наше просторе из модерног света који је низом револуција срушио богоподобне власти и на њихова места успоставио владавину човека над човеком. Двополно зло капиталистичког запада и комунистичког истока један је и исти инкубатор у коме се легу две супртне мрачне стране људске природе гурнуте у борбу биолошког опстанка. На једној страни бахата моћ капитала а на другој терор казнених државних институција претварају људе у међусобно супротстављену плеву коју државни ветар врти и расипа. И једно и друго зло успевају да маргинализују Цркву и да је подвласте тако да расулу нема ко да се супротстави.

.

Боље упућени од мене кажу да се Русија убрзано мења на боље, дела ће показати који је стожер тог бољег, Бог, или пара. Индустријализација која је захватила све земље као једно од чеда прогреса, срушила је стара традиционална друштва у земљама истока и на њихова места поставила профанизована малограђанска, бирократско радничка друштва упућена на слепу послушност држави.

Лакши живот који је град са својом индустријом нудио био је мамац који је многе одвукао са вековног прага и имања у неизвесност сиромашних градских радничких четврти. Како је човек створење које жуди за сигурношћу постаје лак плен онога који нуди сигурност у замену за слободу. Промена којом се придошлица из села у град суштински трансформише у грађанина дуг је и мукотрпан процес кроз много трња, патњи и одрицања.

За разлику од суштинског, формално грађанство се остварује самом променом места боравка, на брзу руку стицањем некакве дипломе и укључивањем у нову заједницу. Познато је да се још у старом Риму статус римског грађанства куповао и да се та пракса кроз историју наставила све до наших дана. Грађанин без запослења, исто што и домаћин без земље тако да је куповина радног места први корак и први степеник у убрзаном процесу стицања формалног грађанства. Ова нечасна работа, један је од метода кварења једног доброг народа што многима данас може да послужи на част а обавља се уходаним путем добрих веза које воде до главног фактора одлучивања у свим пословима градова и републике партијског и државног врха. Тај процес створио је и на истоку од већине једну незаинтересовану заведену руљу која се слепо покоравала наређењима једнопартијске државе јединог монополисте над хлебом. Слепо послушништво партијском и државном врху обећавало је опстанак, свако противљење и покушај живота својом главом и по својој савести кажњавало се од препуштања глади до обезглављивања.

Кад се на истоку партија породила и на свет донела више партија тркачи уместо већег избора добише више трчања у истом кругу корупције. Тад се у трку за опстанак све више укључују и западне коруптивне вредности које су у једнопартијској држави биле у великој мери законски санкционисане. Западни материјализам руши у источним земљама друштвену својину која је била у рукама недодирљивог политичког врха
једнопартијског система и препушта га черечењу оним нарођеним партијама и собом инсталираним тајкунима. И партије и тајкуни само су фиктивни обртници политичке моћи и капитала док истински моћници остају у сенци.

Ово је она толико извикивана корупција о којој свакодневно слушамо из уста оних који њом доспеше ту где јесу и одатле је спроводе даље. Све оцем лажи заведене индивидуе које учествују у овој нечасној пометњи позивају се на некакву своју културу створену на неком мамоновом потрошачком култу где се све мери са имам и где је срамота немам, где нема места Христовој Истини и Хришћанској култури, јединој истинској животоносној и животодавној култури. Ова мамонова култура стиснутог срца и надувене главе има своје кровне институције изван којих и изнад којих се не може.

На атомизираног појединца намећу се и умножавају егзистенцијалне бриге и државни терор од чега га једино држава може ослободити под условима које она намеће. Ово је посебно успешно ако до овог ослобађајућег процеса од егзистенцијалних брига и државног терора има више путева и путића, јавних и тајних. Тад започиње неправедна и са свих страна потенцирана себична трка у којој је свака подвала дозвољена. Годинама спровођена миграција у време инустријализације на релацији село град даје данас своје горке плодове..

Држава се од некадашњег чувара приватних добара претворила у неприкосновеног господара џунгле створене извртањем Божијих датости, џунгле контролисаног хаоса у којој не владају јачи искренији и паметнији него слабији, бројнији, глупљи и покваренији. Џунгла рода неверног и поквареног уздиже своје господаре, банкаре уз помоћ војне силе која Бога не моли, у искључивог власника и управитеља туђим добрима којима располаже по свом личном нахођењу и личној добити оствариваној партијским програмима. Свака послушност доноси нове привилегије а свака непослушност неприкосновеном антидржавном ауторитету кажњава се избацивањем из система остваривања прихода и расхода, побуњена савест остаје у самоћи последња карика ланца исхране препуштена да буде храна свим зверима само са јединим пријатељем Богом.

Mодерни становници планете Земље, у већини случајева не остварују се у свесне појединце Духом Светим кроз крстоносни Пут Истине и Живота, остајући на нивоу природних створења која се лако дресирају за себичну трку економских животиња у људској џунгли. Оваква већина лако се претвара у војску послушних предатора, извршитеља жигосаних савести држави препуштене личне иницијативе. Зверски терачи и морачи запоседоше и прве и последње редове живота а човека избацише изван окола. Пара руши земље и градове, комерцијализује охладнелу љубав, оправдава злочин лични и колективни. Пара је највећи непријатељ Крста и Духа Истине а све је затворено под њену диктатуру.

И та пара дође и доведе собом џунглу и звери и на наша врата. Руши све оно што вековима градисмо оним јединим стешњеним, трновитим, Крстоносним Путем Истине и Живота. Окрете све што се дало окренути и купити за Јудине сребрњаке и потера у мучки рат против једнокрвне браће. Отима нам наше даје својим послушницима нашим непријатељима. Користољубиво зверско глобалистичко братство светске џунгле запливало у крв крвног братства, пије и опија се до бесвести. Од сиромаштва србске већине расту империјални дворци антисрбске мањине,
глобалистички зверови се надимају а србске овчице тање и нестају у мраку џунгле. Своје хипнотисане жртве ови окрвављени подивљали зверови хипнотишу и анестезирају изумима индустрије кварежи. Спортисти, певачи и сви остали забављачи постадоше главни национални јунаци са којима се радо друже и сликају водећи политичари и црквени владари. Док се Космет черечи све су очи упрте у Ђоковића, кошаркаше и одбојкаше. Спортско славље заглушује плач косметских мученика којима светска и домаћа звер покушавава да отме оно најдраже од предака наслеђено.

Транзиција је за Србе наставак Косовске битке у процесу рушења старог господара, Господа Бога и постављања на његово место новог господара Мамона. После Тита Мамон, после човека који се издигао изнад Бога, пара која се издиже изнад обезбоженог човека. Разградња крова иде им солидно, много је труле грађе у данашњој кровној конструкцији Србије. Међутим како покушавају да сиђу низ зидове сведоци смо да се овај богоборни пројекат полако заглибљује. Камен темељац на којем је наша србска државна кућа сазидана јесте Господ Исус Христос а око Њега камена од угла, наши Свети Немањићи, Свети Мученик Кнез Лазар и неизбројива војска србских Мученика и светитеља све до Николаја и Јустина. Није ни чудо што су се овде у Србији сви досадашњи освајачки легиони грабљивог светског поретка џунгле заглибљивали. Освајачки поход гоњен потрошачком грозницом још није остварен ни половично а грозница почиње да јењава. Слепи прогледавају, виде живо блато у које су уведени да их прогута. Звери погледују своје зверске трагове овековечене у историјском блату како се стврдњавају и пеку на сунцу. Безумља многих постају видна свима. Обелодањују се многи тајни договори између домаћих безаконика и страног завојевача. Људи гледају и чуде се, слепи извршитељи још увек извршавају наређења надређених им слепаца. Сусрећу се онај који вара и преварени и једном и другом Господ просветљује очи. Посвађани туђим парама са провалијом између себе погледују се попреко онај који вара и преварени. Извршитељи још увек извршавају наређења.

Хвалим Бога што Србија није зидана трбусима нагрнулим за крухом као Америка. Њена зидарија зидана је кроз многа гладовања, уздисања, погибељ и сузе. Србија је Богочовечанска творевина дејством Духа Светога кроз Свете Божије људе од темеља па до крова. Безброј пута Мученичком крвљу окупана од многих србских грехова. Србија није своја него Божија а Бог још није рекао Своје. Милостив је Бог, даће да и овај трули кров променимо па да нам наша србска државна кућа заблиста старим сјајем.

Здраво србско језгро које на Космету брани вековна огњишта од спољњег завојевача и унутарњих безаконика биће она СветоСавска луча која ће се проширити Србијом.

“Србија је велика тајна не зна дан шта ноћ кува нити ноћ шта зора рађа, не зна грм шта суседни грм сања нити птица шта се догађа између грања… У тој земљи ни зечјој стопи непријатељ веровати не сме, ни трагу воловских копита. Договори су можда тајни и жетелачке песме и удари шумских секира и успаванка уз колевку скрита“.

ЖАР ПТИЦА

Духом свезан ја ништавило
Претурам трезан пијано правило
Од злобне мрзости љубав ми већа
Чело ми зари милости свећа.

Културне масе уз таламбасе
Призивљу крв на децу и на се
Небо се стеже поганим кругом
Земља се клета не љуби с дугом.

Поносом јачим од глади и жеђи
Тврдињом вере до печене глеђи
Пребирам речи живота пуне
Ноћ ме заводи а дан ме куне.

Певаш у мени ја Твој сам писар
Свештеник вечни и времни клисар
Жар птица света кроз сва столећа
Од пећине скромне све до распећа.