Наука

АМЕРИЧКО ДРЖАВЉАНСТВО РУСКЕ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ ХИМЕРЕ


АМЕРИЧКО ДРЖАВЉАНСТВО РУСКЕ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ ХИМЕРЕ

Јелена ПУСТОВОЈТОВА | 15.03.2012 | 00:01
Извор: Фонд стратешке културе

Преда мном је копија пасоша једног од најстаријих „бораца против режима“ у Русији. Број пасоша је 7 10160620. Издат је 23.12 2002. године од стране Националног пасошког центра у Портсмуту, САД, и према томе – национална припадност власника документа су – Сједињене Америчке Државе. Име власника је Алексејева Људмила. То је она иста, што је  рођена 1927. године, што је била руководилац Московске Хелсиншке групе, и чији рад на руској земљи плаћају Ford Foundation, MacArthur’s Foundation, National Endowment fo rDemocracy (NED), USAID и Open Society Institute (чедо легендарног финансијског преваранта Сороша), заједно са Европском унијом. Само у прошлој години NEDје грађанки Људмили Алексејевој исплатио два гранта у укупном износу од 105.000 долара, за њен рад у Русији.

NED се појавио пошто је 1977. године после вотергејтског скандала, који је настао као откривање тајних операција ЦИА и ФБИ, и због кога је тадашњи председник САД Ричард Никсон морао да поднесе оставку, а нови председник Џими Картер је забранио својим тајним службама тајно финансирање лица, политичких партија и невладиних организација, које служе интересима САД у иностранству. Међутим, неко је ипак морао и тиме да се бави, па је већ следећи председник Роналд Реган сазвао групу стручњака на челу са Вилијамом Кејсијем, будућим директором ЦИА, „ради проналажења мера за учвршћење могућности обавештајног рада за САД у иностранству.“ Главна мера је била обнављање тајне политичке активности невладиних организација, које нису имале видљиве везе са ЦИА. Тако се, према закону који је Конгрес САД донео 1983. године, и појавио Национални фонд  за подршку демократији (NED), који се званично оглашавао као „недоходовна, недржавна, непартијска организација“, која је одобравала грантове за „помоћ на учвршћењу демократских институција у читавом свету“.

Новац за тај посао се даје преко буџета Информационе агенције САД (USIA).Трећина средстава која се издваја за потребе NED-а  шаље се страним организацијама директно, а остала средства – преко „главних организација“: Међународног републичког института (IRI), Националног демократског института (NDI), Центра међународне приватне иницијативе (CIPE)  и Института слободних синдиката (FTUI).

„Извршни меморандум бр. 461“ Стејт департмента САД од 13.09.1996. објашњава зашто је неопходан NED:„САД не смеју себи да дозволе да изгубе тако ефикасан инструмент спољне политике све док се амерички интереси и вредности подвргавају од стране широког низа антидемократских снага из читавог света сталним идеолошким нападима… Руски политички активисти који су имали везе са NED-ом, од почетка садашње (1996. – Ј.П.) године су играли главну улогу у другој изборној кампањи Бориса Јељцина (када је Јељцин изгубио, али је остао на власти – Ј.П.)…  NED– то је најјефтинији пут ка ослобођењу неслободних нација без увлачења САД у прилично рискантне и скупе војне кампање…“

Демократија коју амерички Фонд за подршку демократији (NED) протура преко својих агената за ширење утицаја у другим земљама, – то је за САД најекономичнији начин да се само помоћу „меке силе“ започну и добију ратови.

При том у Америци не сматрају за потребно да крију да „у низу случајева NED користи  предности свог чланства као приватне организације да би утицао на изборе у иностранству, чинећи оно што превазилази могућности USAID или USIA, и понекад што је могуће учинити само захваљујући каналима за тајне операције ЦИА (Брифинг о с спољној политици број 27, одржан 8.11.1993. године).

Јединствена линија међународно-политичког развоја која је повучена од краја двадесетог века: уништење Југославије, проглашење „независности“ Косова да би била база за претовар авганистанске дроге, Косова са америчком базом „Бондстил“,  смештеном у ту псеудодржаву; рат у Авганистану, упад у Ирак и  Либију; припрема за упад у Сирију и Иран; политичка интервенција америчке „меке снаге“ у Грузији, Киргистану и Украјини – све то показује да Вашингтон поседује довољно политичке воље да здроби сваку неамеричку мисао. И нема разлога да се претпостави да су циљни задаци спољне политике САД  према Русији другачији.

„Формула демократије“ коју убацује идеолошка машинерија САД у масовну свест друштва (у својој земљи и у иностранству) изгледа невероватно једноставно:

не постоји другачија демократија од демократије Сједињених Држава,

– приоритет националних интереса у било којој земљи осим у Америци преставља антипод демократији,

– национални интереси САД представљају вредности „цивилизованог демократског света“, а њихова супротност представља знаке ауторитарности, деспотизма и тоталитаризма,

– не постоји начин живота, достојан човека, већ је то само онај који набијају у туђе главе западна, проамеричка средства масмедија и невладиних организација.

Треба признати да је амерички спољнополитички естаблишмент направио  генијални проналазак тиме што је своју „формулу демократије“ из Вашингтона претворио у „законити“ начин мешања у послове других земаља.

Као гранични датум може да се сматра 18. 12 2006. године, када је нови домаћин Стејт департмента САД – Кондолиза Рајс – објавила да своје надлештво реформише за нове политичке задатке. Суштина њене перестројке и једна од најважнијих обавеза сваког америчког дипломате је постала – цитирам госпођу Рајс, – „увлачење страних грађана и страних масмедијских средстава у проширивање интереса САД у иностранству“ (www.state.gov – «Transformational Diplomacy»). И још: „Бескрајно је потребно да се на том плану настави сарадња са војним лицима. Дипломате треба да буду способне да ефикасно раде  и на оштром пресецању дипломатских односа, на реорганизовању економије и војних операција“.

Тако је још 1996. године у праксу америчке дипломатије званично уведен захтев да постоји директно мешање у унутрашње послове држава у којима се борави. Сада америчке дипломате треба „не само да анализирају политику и да одређују њене резултате, већ и да се баве извршењем програма… да помажу странцима  да развијају демократију, да се боре са корупцијом, да отварају нове послове, побољшавају здравство и реформишу образовање (http://www.state.gov/r/pa/prs/ps/2006/59339.htm).  Што поменуте дипломате и раде где год да се нађу).

Тешко ми је да себи забраним задовољство да се придружим мишљењу америчког новинара Тонија Карталучија који се бави новинарским истраживањем и који је постао врло познат после серије материјала у којима је раскринкао рад Стејт департмента САД на Блиском Истоку и у Индокини. „Шта би рекли Американци када би једног лепог дана схватили да се поједине политичке партије у САД финансирају кинеским новцем, да изборна места контролишу кинески посматрачи и да се кандидати које подржавају Кинези на америчким изборима боре за кинеске интересе? Реакција може да се састоји од тога да се захтевају кривични судски процеси са оптужбама за обмањивање, за организовање буна и чак издају  са пресудама затвора од десет година до краја живота, можда чак и захтевање смртних казни, као и  од могућности да се  почне са војним акцијама као одговор на оно, што се лако може схватити као акт агресије“.

Посебну пажњу заслужују запажања Карталучија о развоју ситуације у Русији и другим земљама Заједнице Независних Држава. „У Белорусији, – пише Карталучи, – мрежа невладиних организација коју финансирају Сједињене Државе покушава да започне „белоруско пролеће“ како би свргла лидера те земље Александра Лукашенка, који се одлучно супротставља тихом приближавању НАТО-а границама његове земље и Русије. Сада и Русија, савезница Белорусије, има намеру да искорени заверу тих невладиних организација, које су се обавиле око руских државних институција и које су заузеле велики простор баш у њима покушавајући да себе поставе на њихова места чим их ослабе“.

И још Карталучи пише: „Одмах после пада Совјетског Савеза на постсовјетском простору се формирала, слободна за све, територија безакоња на коју су, у тежњи да направе свој лични „ред од хаоса“, почели да упадају странци. Као главни у том процесу у једном тренутку се појавио милијардер-олигарх Михаил Ходорковски, који је формирао фонд „Отворена Русија“, у коме се на челу савета  директора нашао Хенри Кисинџер, а међуу члановима савета директора – такав представник западне корпоративне елите какав је Џекоб Ротшилд. Планирани сценарио је данас познат: то је био покушај  да се у „сигурним рукама“ консолидују богатства Русије како би била предата Волстриту и глобалној лондонској „корпоратократији“, баш као и власт у Русији и судбина њеног народа. Русија се, ипак, није нашла потпуно сама. Реакција је била оштра и рушилачка: Ходорковски се нашао у сибирском затвору, где је и данас, док су се остали олигарси који су служили западним интересима, као буба-швабе разбежали по Лондону и Њујорку.

Нећу да кријем: драго ми је што мој амерички колега – новинар размишља на исти начин као и ја. И нисам ја, већ је он скренуо пажњу да „на званичном сајту „Националног фонда за демократију“ може да се нађе списак невероватног броја оних који су умешали невладине организације, које делују на територији Руске Федерације,  у оно, што их се не тиче, што ни један Американац при здравој памети не би дозволио да се уради у САД. „Глас“ је само једна од многих невладиних организација коју финансира амбасада САД у Русији и која се користи ради мешања у унутрашње ствари Русије.“

Међутим, слобода са којом данас моје колеге, међу којима су и Американци, користе информације као што је ова, показује да је администрација САД прешла Рубикон и да се више ни мало не стиди због тога што је њена „пета колона“ откривена. Ја осећам велико поштовање према талентованом америчком економисти који живи у Немачкој, у ствари према америчком дисиденту,  Вилијаму Енгдалу. Он је ту скоро у чланку „Зашто Вашингтон жели Путинов крај“ написао ко сада у Русији представља авангарду „протестног“ покрета, поименице наводећи све са списка. На пример, за Наваљног он пише да тај блогер, који је у последње време много наследио „спада међу оне које је одабрао Јелски универзитет (Yale World Fellow)“ и који је „истовремено добијао новац од Националног фонда за подршку демократији (NED), од тог инструмента „дестабилизације режима… NED је финансирао Наваљног још 2007. – 2008. године. Вашингтонски шеф Наваљног, који га прати по NED линији је Френк Конатсер (Frank Conatser)».

Ипак, у последње време су се појавили знаци тога, да су органи власти у Русији, пратећи где њихову земљу може да одведе револуционарна химера,  нагојена америчким новцем, дошли до закључка да је неопходно да се преко  законодавног нивоа прекине неометано упадање у руски друштвени живот свих лица и организација које раде као обавештајци страних влада. Више неће постојати „територија безакоња“.

Категорије:Наука, Рат, Русија

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.