ДЕШАВА СЕ...

Тамна страна приватизације (2): Учитељ у печењари


Исти човек куповао је и по 10 и 15 фирми, а онда их све затворио, у Јагодини је од 16.608 радника, колико их је било 2000. године, остало 2.982, остали су препуштени уличној економији.
19. 03. 2012. извор: Вести
Јагодинска пивара, Житомлин и Српска фабрика стакла само су неке од фирми у Поморавском округу које су приватизоване, па враћене у власништво државе. Али, како каже Мирослав Гајић, председник Савеза самосталних синдиката Србије за град Јагодину, исправки више нема.

– Ко је проверавао чиме купац располаже, како се дешавало да један исти човек купи и по 10 и 15 фирми, а онда их све затвори? Последица је да велики број фирми више уопште не постоји. У Јагодини је од 16.608 радника, колико их је било 2000. године, остало 2.982, што је поражавајуће за овај град. Кад смо дошли у ситуацију да морамо да се боримо за свако радно место, држава је почела да налази стратешке партнере за многа предузећа – каже Гајић за „Вести“.

– Ако сад дајемо страним фирмама по 10.000 евра за радно место, што нисмо толико уложили у фирме? Велики број њих би опстао. Недавно сам био у Бриселу на семинару, на коме је речено да Србији нико није рекао да морамо да угасимо фирме да бисмо почели приватизацију. Не треба много памети да се схвати да су разни кумовали оваквој ситуацији.

Радиша Марковић, председник Управног одбора Покрета акционара, радника и синдиката Србије Париш, пита се због чега у Јагодини држава дотира само пивару и Фабрику каблова, док је другима дозволила да пропадну. Као да постоје радници првог и другог реда.

– Фабрика има 2.000 радника и ако би они изашли на улице, настали би велики нереди. Пошто ова власт признаје само улицу, ми смо пре месец дана регистровали Покрет Париш, који окупља око 250.000 бивших радника и незапослених у Србији. Да би њима била намирена дуговања, а судске пресуде биле поштоване, остало нам је да истовремено организујемо протесте широм Србије – каже Марковић.

Милош Јовановић Ера из Јагодине, који је напустио просвету да би се 1976. запослио у јагодинском Југопревозу, каже да је ова фирма била једна од најразвијених у овом делу Балкана. После стечаја отишла је у банкрот.


– Запошљавали смо 650 радника, имали 85 путничких аутобуса, 56 теретних камиона, којима смо развозили нафту и асфалтну базу широм Југославије. Наши радници су радили у Ираку и Русији, имали смо редовне линије за Шпанију, Аустрију, Немачку. Саградили смо радионице, управну зграду коју смо назвали Бели двор, где многе канцеларије никада нису биле усељене. После смрти директора Драгише Јовановића, под чијим руководством смо постали гигант, почели су да долазе директори који су распродали и крали шта су стигли. И свако од њих је нашао ухлебљење, само су радници остали на улици – наводи Јовановић.

Кад су видели да фирма пропада, радници су се организовали као акционарско друштво и сакупили новац за покретање стечаја, који је уведен 2004. године.

– Агенција је имовину проценила на 8.500.000 евра, започет је процес приватизације, 417 радника отерано је кроз социјални програм, а преосталих 37 заједно с фирмом издато у закуп, иако је Агенција то забранила. Међутим, ништа није ни предузела. Дуг за по 36 плата, топли оброк и пензионо никада није измирен. Пре две године за 21.000.000 динара продата је аутобуска станица, од које смо на име закупнине имали годишњи прилив од 17.000.000 динара. И тако смо банкротирали – с неверицом прича Јовановић.

– Иако по струци учитељ, радим и најтеже физичке послове да бих преживео. Одржавао сам пластенике, производио храну, бавио се пољопривредом, а сада радим у једној печењари.

Срђан Ивановић, који је магистар економских наука, кроз осмех каже да га издржавају мама и тата. Има два сина, која такође не раде. Председник је Скупштине мањинских акционара у јагодинском Паласу, где је радио 22 године. Каже да је од 800 радника остало само 23.

– Били смо регистровани и за туризам, трговину, међународну шпедицију, имали смо своје аутобусе и камионе. Низбрдо је кренуло 1985. године, кад је председница Управног одбора, која је завршила само основну школу, преко ноћи 2004. одлучила да је најбоље да фирма оде у стечај, иако је дуговала само 30.000 ондашњих немачких марака. А било је довољно да се прода само један објекат и да се фирма извуче из кризе – оцењује Ивановић.

Онда је Палас продао све што је имао. Хотелу Јагодина је приватизација поништена 2009. године, али ће највероватније поново бити продат.

Фабрички вишак

– Сећам се да смо, када Фабрика каблова прими плату, квартални вишак или тринаесту плату морали да организујемо дуплу смену радника да бисмо могли да услужимо све купце. Знам и брачни пар који је од плате и два вишка купио новог стојадина. А данас не знам како успевају да преживе – каже Марковић.

Радници на улици

У јагодинској општини ликвидиране су фирме: Ресава са 800 радника, Поморавље са 900 радника, Минел са 400, млекара са 100, Житомлин са 380, Навип са 550 и АИК, који је запошљавао 500 радника. У Будућности је од 362 остало 12 радника, у Опреми од 160 њих 80, а у Морави од 806 остало је само 5 радника.

линк фељтонТамна страна приватизације (1): Радници на улици, држава у банкроту