АУТОРИ

Јуриш на власт или о „департизацији“


28. март 2012. ФБР аутор Владимир Недељковић

Већ је уобичајено у новијој историји Србије, нарочито пред изборе, да се на све могуће начине хватају неке сигурне или сигурније позиције за будуће деловање, а све са циљем опстанка или поновног доласка на власт политичких странака, њихових представника и осталих интересних група. Чини се да је то већ свима јасно.

Међутим, оно што није јасно и што би требало објаснити јесте шта представља та власт за коју се они боре и колико је у питању лични економски интерес, а у коликој мери опште добро. Проблем би се могао на више начина објаснити. Првенствено рашчлањивањем појмова власти, затим државног уређења у којој се она спроводи, и на крају самом скупином људи којом се влада, тј. народом. Прва два појма су у том смислу довољно јасна у границама око којих се колико-толико може постићи нека општа сагласност, али овај трећи заиста јесте дискутабилан са становишта појединца који треба да прихвати чињеницу да њиме неко влада и да у односу на то треба да дефинише своју слободу и интерес који у таквом односу проналази.

Као резултат развоја политичке мисли кроз историју, данас су нам преостала извесна начела на којима је успостављен правни поредак већине држава у свету. То што се она данас не поштују је сасвим друго питање од онога што би ипак требало да се зна, тј. имања свести о потреби за општим и основним политичким образовањем.

Овде ће бити речи искључиво о томе. О неким од основних политичких дефиниција и њиховом историјском настајању, а и то искључиво са циљем како би се разумела сва шизофреност српске политичке сцене, њених садашњих представника и још горег им страначког подмлатка. Довољно је само погледати видео записе на интернету у којима се види да нису били у стању напамет да науче ни две реченице хвалоспева својим идолима и председницима, без обзира из које странке долазили, а о томе да сопствено мишљење не умеју да изразе је сувишно и говорити. С обзиром од кога и како су учили, није ни чудо. Такође је и велико питање који медији ће чије представнике у том смислу истицати као незналице. Без обзира, видели смо и једне и друге, и треће и пете…  Искуство у демагогији се стиче временом и што се тога тиче сигурно неће имати великих проблема у животу.

Излагање се може почети кључном, и због тога дословно незаобилазном књигом, када је о политици реч – Платоновом „Државом“. Основно питање поменуте књиге јесте шта је то правда и како је остварити. Платон нажалост на то питање није успео да нам да потпун одговор, али је правду ипак успео да изрази као оно што је корисно. Но, то није толико ни битно. Некада је много битније поставити добро питање, а да је ово погодило суштину је несумњиво с обзиром да се о њему расправља и након више од два миленијума након Платонове смрти. У следећој својој књизи „Закони“, наставио је са разматрањем правичности и донекле ипак успео да је одреди у ставу да је правду могуће остварити уколико свако обавља свој посао. У супротном, ако то не чини, онда је то злочинство према држави. Не треба додатно наводити да српски полтичари положаје добијају по страначкој, а не професионалној припадности и образовању које су стекли. О радном искуству да и не говоримо.

Даље, Платон односе и власт у држави дефинише тако што каже да је свака власт ради туђе среће, да је праведан човек мудрац, а не варалица, да државу треба да красе ред, склад и умереност. Ставови овог филозофа се у смислу уређења саме државе данас сматрају утопијским, иако би ретко ко од данашњих политичара то могао макар и делимично да оповргне, имајући у виду како се односе према сопственој држави и њеним грађанима.

Следећи филозоф којег би требало поменути јесте Аристотел. Помак који је он у односу на Платона учинио и који би данас требало да важи, јесте што је као суштинску одредбу праведности навео поштовање закона, тј. владавину начела, а не појединца. Заједницу у којој то начело треба да се испољи одређује као скупину људи која је у међусобном односу повезана на трајан начин са заједничким циљем који је битан за одржање живота.

У односу на такав заједнички циљ огледа се и сва невољност и неспособност

наших политичара да државу под неки такав заједнички циљ и подведу, осим ако то не учине на силу. У сваком случају, то даље доводи у питање и легитимитет и легалитет такве власти нарочито када су у питању поштовање Устава и не узимање у обзир ставова грађана Србије по питању евроатлантских интеграција.

Зато се на овом месту може прећи и на нека савременија тумачења система власти, а опет како би се показало колико ни један политички став наших политичара није изведен до краја и схваћен у потпуности.

Узмимо један од озбиљнијих важећих примера у вези са овим питањем. Са становишта Макса Вебера, познатог немачког социолога, подела власти се одређује према следећим ставовима. На првом месту имамо појединца или групу која влада, на другом оне који су им подређени, на трeћем жељу првих да утиче на друге и коначно, на четртом и петом, сведочанство о такавом утицају, тј. субјективно и Уставом потврђено прихватање појединца о правоснажности те одлуке.

Ово последње се назива легитимитетом и легалитетом који своје основе проналази у следећа три става. Првом, где се верује у ауторитет онога ко доноси законе. Другом, где се група везује за харизму властодршца, тј. његов лични дар и „светлост којом зрачи“, и трећем, што је и кључно, веровању у рационалну власт која почива на легалним законима и стручности њених чиновника.

Наводити примере је могуће у недоглед, али ће се у сваком од њих наћи да је појам заједнице и поштовања закона неизоставан чинилац сваког од тих ставова. Без обзира да ли је та заједница национална, интернационална, грађанска, велика, мала, са оваквим или онаквим друштвеним уређењима.

Проблем који у Србији постоји тиче се оба ова питања, и заједнице и закона.

Заједницу је могуће дефинисати искључиво у односу на територију на којој треба да се поштују закони те заједнице. Како Србија последњих година није у стању да се дефинише према својој територији, а закони се слабо или никако не поштују, не треба да чуди зашто сви претходни ставови додатно појашњавају катастрофално стање у нашој држави. Излагање би било преопширно ако би га даље објашњавали ставом да унижавање писмености и учености сопствених грађана, те свесног искривљавања појма политике од стране представника политичких партија, само додатно продубљује проблем и погоршава затечено стање. Такво поступање може бити случајно, али и не мора.

Ипак, уколико желимо да нешто променимо, требало би закључити да је задатак сваког од нас да скреће пажњу на овај проблем, како би се једног дана Србија опоравила и „стала на ноге“, што је једино могуће када се лични интереси буду подвели под интерес заједнице. Образовање и умереност као разборитост сопственог мишљења свакако јесу добар начин да се то и постигне.