АУТОРИ

ТАМНА СТРАНА КОМУНИЗМА


ТАМНА СТРАНА КОМУНИЗМА

31 март 2012, ФБР

Пише: Борис Пачавра

 

Насилно рушење Царске Русије (Монархије) од стране „Соцјалдемократске радничке партије“ која је била претеча комунизма, основана од стране В.И.Уљанов, познатији као Лељин (Био је велики обожаватељ Маркса. Од њега је научио два револуционарна метода за постизање контроле над друштвом: насилни и ненасилни). Комунистичка партија била је подјељена између та два метода.

Лењин се залагао за „насилни“ метод, а Троицки за мало префињенији „ненасилни“ На дискусији о овим методама Лењинови следбеници су били у већини,па су тако добили име бољшевици (већина). Идеје комунизма у интерпретацији Владимира И. Лењина довеле су до стварања Совјетског Савеза и касније распрострањену комунизма као државног поретка у многим земљама свијета.

Комунизам је идеологија која тежи успостављању бескласног,бездржавног друштва, која се заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу. Основна начела за која се залаже комунизам: *Рушење монархије * Борба против Цркве (јер су комунисти „новац“ сматрали за „бога“). * Укидање власништва над земљом. * Свргавање капитализма (и ако обе идеологије почивају на истим темељима, а то је инвидидуализам). * Увођење наслиједног права. Комунизам у Краљевини Југославији Заоштрено национално питање у Краљевини Југославији ишло је на корист комуниста, који су 1940 год. извели велики „генерални штрајк“, а касније и велики протест.

Нападом Њемачке на Југославију (1941) комунисти стварају Народноослободилачки покрет (НОП).На челу тог покрета био је Јосп Броз Тито,прекаљени револуционар који је 1917 год. пришао бољшевичкој скупини, где је често привођен и лежао по затворима. Марта 1943 год. Броз почиње дјеловати под лажним документима и тад добија статус „Професионални револуционар“ ,а у партијском раду почиње користити име „Тито“.

Стварањем УДБЕ , државне тајне полиције, која је имала главни циљ да застрашује и терорише дисиденте и критичаре режима, комунисти чине нешто што се у историји Срба никада десило није: Да власт терорише сопствене грађане. Стравичан терор УДБЕ 1944 у западној Србији, убиства,протјеривања и елиминација великог дјела грађанске елите Србије, пљачка и отимање приватне својине, присилни откуп, терор над сељаштвом, цјепање Србије, разбијање и цјепање Србске православне Цркве- су само нека стравична (не-) дјела злогласне УДБЕ. Титова Југославија је подстакла стварање „лажних нација“ (Муслимана,Македонаца, и Црногораца).

Подстакао је стварање Аутономних покрајина, тако да је створена Аутономна покрајина Косово и Метохија (у ком су већинско становништво били Срби). У већем дјелу Косова долази до масовних побуна Албанаца, који нису жељели да подпадну под југословенску власт. Дошло је и до оружаних сукоба ЈНА и албанских „побуњеника“. ЈНА је сломила отпор албанских „побуњеника“ јануара 1944 год. Одржана је Бујановска конференција на којој је народноослободилачки одбор Косова донео одлуку о прикључењу Косова Републици Албанији. Међутим послератним споразумом Тито-Хоџа Албанија је заједно са Косовом требала да буде седма република Југославије.

После тог споразума долази до постепеног исељавања Срба са Косова и насељавања Албанаца. Године 1960. након проширења албанске аутономије долази до смјене многих Срба у политичким слојевима, управи и радним организацијама. На сваких 5 радних мјеста могао је доћи један Србин. Исто је важило и на Свеучилишту у односу на број студената. Услед губитка посла и притиска средине исељавање Срба почиње попримати масовне размјере. 1970- их год. око 57.000 Срба се иселило са Косова, а процењује се да је Косово населило 300.000 Албанаца.

Након великог броја прогнаних Срба прој насељених Албанаца попео се на 77.4 %. Да би протјерали и оно мало Срба са Косова,вАлбанци се користе стравичним злочинима и сваким видом застрашивања. „Било би немогуће овде пребројати све небројне случајеве бруталног и животињског силовања србских жена, дјевојчица,старица и монахиња од бјесних Арбанаса“ Епископ Атанасије Јефтић. Данас се Косово доводи у питање због ових потеза Комунистичке власти,протјерали су Србе са вјековних огњишта и довели „новонасталу нацију“ .

Да би обезбједио опстанак на власти и спречио сваку побуну почела је велика мобилизација србских младића,на подручју Горњег Милановца,Ваљева, Мачве, Шумадије и Београда. На тим мјестима Тито није био на добром гласу, јер младеж није подржавала комунизам. Око 30.000 младих Срба послато је на Сремски фронт, познатији као „сремска кланица“. За свега 172 дана живот је изгубило 13.000 младих Срба,који су необучени о ратним дејствима упадали у ровове њемачких прекаљених бораца.

Врховна команда ту акцију је окарактерисала као „најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у народноослободилачкој борби“. Са друге стране њемачке дивизије су биле у повлачењу и није било потребе за пробојом Сремског фронта. Друго велико стратиште је Лијевча поље при коме су здруженим снагама Партизани и Усташе опколили и звјерски убили 37.000 србских војника(Четника). Многи су злочини комуниста према сељацима који су одбијали послушност (присилни откуп) и при томе своје злочине приписивали покрету Драже Михаиловића. После рата комунисти су покренули велике радне акције у обнови државе.

Док се тајна полиција бавила дисидентима и ликвидирала их на звјерске начине, Голи Оток је формиран 1949 год. Тај логор био је намјењен неистомишљеницима тадашњег режима,пре свега противницима стаљинизма,националистима, као и извјесном броју припадника демократских покрета и странака, из године непосредно после комунистичке револуције. На Голом Отоку били су веома угледни људи, од хероја до разних политичара, који су сметали Титу и његовој новонасталој држави. Ти дисиденти су кажњавани на гнусне начине, тјерани на мукотрпан рад до изнемоглости при чему су многи подлегли.

Познате су и чињенице да су комунисти у своје редове узимали злогласне криминалце као што су: Дража Глигоријевић (чекао смртну казну), Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја и многи други. Праксу ови злогласни криминалци први пут стичу код Ужица где се чине зверске злочине над богатим,угледним и непокорним грађанима. Један од главних егзекутора био је Владан Мишић из Пожеге који је после сведочио да су убили 400 особа. „Неке сам убијао и маљевима“ рекао је … Познати су и злочини у Чачку где се из њемачких извјештаја види о злочинима у једном подруму, гдје су налазили тјела без глава, очи,просуте мозгове ,а у Недићевим извјештајима наводи се и „убијање сјекирама“ .

Сви ови злочини и масовна застрашивања комунисти су називали „другом фазом револуције“, а под тим се сматра „учвршћивање на власти“. Познати су злочини и у Херцеговини,Босни,Црној Гори. Прве жртве у Херцеговини су били калуђери из манастира Дуже, то су били руски калуђери који су побјегли од бољшевичког терора у тадашњој Русији. Према податцима америчког министарства одбране, комунисти су у Београду стрељали између 13.000 и 30.00 људи. Према овим податцима можемо извући закључак да је комунизам произвео далеко више жртава него „нацизам“.

Ово су само неки случајеви комунистичких злочина над сељацима, свештеницима, богатим и угледним грађанима Србије. И данас се много ћути о тим злочинима, о масовним гробницама које не жели нико да откопа и установи се број жртава комунистичког терора. Комунизам се и данас осјећа само је „променио облик“. Говори се о некој демократији, а то je чиста лаж.

У Србији данас најмање права имају управо Срби, настављају цјепати Србију као што је и Тито радио,опет се Срби исељавају са Косова, националисте проглашавају нацистима, узимају западне законе и традицију. Зато браћо да би опсатли као народ морамо струшити данашње „комунисте“ и једном за свагда стати у крај издајницима и убицама србског народа !

Категорије:АУТОРИ, Мишљење