ДЕШАВА СЕ...

Мишеви не пију Шљивовицу


На недавно одржаном свечаном скупу поводом добијања статуса кандидата, поред бројних илузија и нереалних визија, Борис Тадић је између осталог рекао и једну полуистину. Наравно у виду вица, јер је већ постало очигледно да је српски народ, и цела Србија, увијен у један облик магле из кога ће тешко моћи да изађе овим путем којим је кренула.

Препричаћу, да се подсетимо и виц: “У Бриселу се врше експерименти са мишевима, једна група пије коњак, друга виски, трећа вотку, четврта шљивовицу. Прва група која је пила коњак се понашала раскалашно, слушали су француске шансоне и живели један потпуно опуштени живот у својим експерименталним условима. Ова друга која је пила виски била је врло неровозна, чак су били неровозни према себи, a и ширили су ту неровозу према другима. Ова трећа која је пила вотку имала је равно понашање, без реакције. Четрврта група, они мишеви који су пили шљивовицу, учинили су велико изненађење према експериментаторима, пришли су ивицама кавеза, ухватили се за решетке и почели да говоре: Мац, мац, мац…“ Виц којим се ми показујемо као једна експериментална група мишева је, пре свега више него увредљив, а само његово признање да је виц чуо од једног високог европског функционера, који нас већ види позатваране у кавезе како и даље пркосимо, је додала додатну тежину овој метафори.

Међутим и поред покушаја да се на духовит начин, који је духовит искључиво припадницима жуте странке у Србији, прикаже та особеност којом се некад дичио наш српски народ, требало би да се запитамо ако је заиста постојао и део тог ината и пркоса како смо онда остали празних руку и где су ти мишеви који пркосе када је Србија са садашњом власти постала симбол нојева са главом у песку, те попуштања и одрицања од свега онога што је оцртавало нас Србе.

Од добијања статуса кандидата до данас прошло је месец дана! И управо данас као на мали јубилеј статусовања имали смо прилику да видимо колико је и у чему Србија напредовала, који су још изазови пред њом и колико ћемо дуго још бити мишеви са главом у песку.

За оне који нису баш најбоље информисани, а по ставовима које износи владајућа странка у изборној кампањи, Србија је из дана у дан у све бољем положају. На поменутој конференцији, Милица Делевић (иначе директорка владине канецаларије за односе са ЕУ) потврдила је да су ефекти добијања статуса кандидата већ сада видни. Уколико се неко пита у чему се то осетило осим у заиста видном повећању цене нафтних деривата а самим тим и свега осталог, ево одговора. Сада ће наша власт осим што је присуствовала неким безначајним и крајње погубним састанцима, који су треба напоменути плаћани управо из нашег џепа и који су коштали стотине милиона евра нас грађане, додати на своје дневне редове и неке „врло битне“ састанке на којима ће у својству посматрача присуствовати и наша земља.

Небојиша Ћирић, министар за економију и регионални развој, навео је пример укидања царина, иако су царине укинуте још пре годину дана. Услед недостатка даљих чињеница којим би се похвалили реч је наравно добио Висент Дежер који је опет похвалио послушност „слепих мишева“ и подсетио на појединости и нове задатке који тек предстоје пред нашом јадном земљом. Скупу је такође присуствовао и Његова Екселенција Амбасадор Конузин чије је присуство само по себи одавало нешто што ова власт не жели да призна и поред тога што јој то свака држава ЕУ натрљава на нос. Једну врсту сигурности. Па и поред добијања статуса кандидата, свака од земаља која има негде у малом мозгу идеју да би можда могла да уложи нешто у Србију, као пример сигурности наглашава чињеницу добрих односа Србије са Русијом. И опет долазимо до тога да се запитамо шта је вредније ЕУ или добри односи са нашом штићеницом, ако је довољан само статус због чега се онда тражи гарант од Русије?

Из свега наведеног, једини закључак који се може извести јесте да помака нема апсолутно никаквог, бар не ка нечем позитивном. Али зато, нажалост, помак уназад сви имамо прилику да осетимо. Захваћена европском кризом, као замало па чланица, и Србија ће свакако осетити последице. Наравно много веће него остале земље, самим тим јер је и наш економски статус на сталној реанимацији. Друга ставка која нашу земљу вуче ка посрнућу је предизборни страх и статуса и кандидата, а понајвише парламентарних и председничких избора!

Пре пар дана Муфтија Зукорлић у својству политичара, иако то пориче, је јавно позвао Бошњачку заједницу у Србији да игноришу и престану са плаћањем рачуна који им буду пристизали. И ово је можда најбољи пример да се покаже како у пракси изгледа бити замало чланица, односно Зукорлић је позвао само припаднике Бошњачке мањине, док је Србе који су већина потпуно игнорисао. Сада без обзира што је ту већ учињена једна национална дискриминација, од трна који нам свима исти тај Муфтија држи у оку, ми Србе и прави однос према њима не видимо. Али зато ћемо видети и слушати како је Муфтија прогоњен од стране власти јер се забога над њим врши терор, док он покушава да се избори за права јадних и угрожених Бошњака. И након те папагајске приче, наша власт из страха за изборне поене ништа не чини, чак и поред тога што је Муфтија, позивајући грађане Србије да занемаре позиве и рачуне српских државних институција, прекршио неколико закона. Односно поред страха за губитак неколицине гласова, њихов страх је ојачан тиме што смо чак и као чланица дужни без обзира на све, да изнад свих стандарда те исте Европе, заштитимо права свих мањина.

Даље долазимо до једне траги – комичне ситуације. Сумњам да постоји неко у Србији, а и шире, а да није имао прилику да види предизборне спотове демократске странке. Најзанимљивији али и најзаступљенији јесте онај популарно: „Тадићу, немој и ово да ми продаш то ми је дедовина“, где председник једном сељаку објашњава да је пољопривреда стуб наше земље и да ће се у њу наредних година, само ако он победи, све више улагати. Колики је апсурд свега тога јесте и предизборна кампања опозиционо позиционих странака које су са својим добро већ познатим паролама да „Војводина није крава музара“ једну групу сељака охрабрили да крене за Београд по своје новце. Па док Тадић обећава на великом билборду сељацима бољи живот у јеку те кампање иста та циљна група са тракторима чека га и гађа непродатим трулим кромпиром.

Парадоксалних ситуација у Србији никад није мањкало. Чини се заправо како се ближе избори да се и сви лидери и припадници и позиције и опозиције узмувају па праве једну за другом катастрофалне грешке, намерне или случајне питање је велико. Поред свих силних изнетих добробити добијања статуса кандидата, једно од највећих тешких питања и велика тескоба која сваком Србину притиска срце при помисли на то јесте наша јужна покрајина.

Хапшења Срба којима је једина кривица национална припадност, су на југу Србије постала свакодневница. Признавањем незавиности Косова која се још увек покушава да прикрије том фамозном фуснотом, наша држава је очигледно изгубила сва права и надлежности која је имала колико толико пре краја фебруара. Па тако осим надлежности, наш народ који не одустаје, иако је власт то одавно учинила, од одбране својих домова и своје земље, јер сам префикс СРБ је постао забрањен у наводно још увек српској покрајини Косову и Метохији. Изгубљена је и слобода говора, мишљења, слобода кретања а окупатор је после повлачења владајућих мишева коначно показао због чега је ту. Осим дијаспоре, која нема право гласа, све је очигледније да ни Срби на Косову неће имати прилику да дају свој глас.

Осим неких навода да није предвиђено у потписаном споразуму да Срби са Косова могу да гласају, међународна заједница, владајућа шиптарска опозиција па и Чанак упозоравају да би потез којим би Србија омогућила Србима излазак на изборе могао да изазове грађански рат. Па је питање чега се ова власт више плаши. Великог броја гласова који би добила нека опозициона странка, јер је очигледно да Срби неће гласати за оне који су трговали њима или грађанског рата који вероватно не би остао ограничен на административним прелазима, а који би се завршио, све је извесније великим социјалним немирима.

На крају се опет враћамо на онај виц о мишевима и јасну поруку коју је тада дао Борис Тадић а то је да не треба да будемо мишеви који пију Шљивовицу већ вероватно они дрогирани, стондирани који ће само зевати у кавезу и ловити бубе ако им која наиђе да могу да преживе. Већ је јасно да ће наша јединственост кад тад опет доћи до изражаја, а ко је себе препознао као успаваног миша место му и јесте иза решетака. Једноставно од нас зависи, живот је сувише кратак да бисмо га преспавали, зато је Шљивовица у овом случају природни дериват кога се не треба одрећи!

Весна Веизовић

Категорије:ДЕШАВА СЕ...

1 reply »

  1. Весна је заборавила да је напредак у статусном Еуропејском смислу и хомогенизација педерског покрета као велика тековина Еуропских стандарда. Хоће ли и они на изборе, односно кад ће? То је веома интересантно

    Свиђа ми се