Љиљана Татић

Поверење у сопствену националну културу


Фонд Слободан Јовановић је одржао трибину под називом “Дух самопорицања” у Београду, 29. марта 2012. године. На трибини, посвећеној представљању истоимене књиге проф. др Мила Ломпара, поред аутора, говорили су проф. др Коста Чавошки, проф. др Зоран Аврамовић и проф. др Јован Попов.

Подсетивши на честу употребу става “јесам Србин, али нисам националиста”, проф. др Коста Чавошки је нагласио да се након Другог светског рата национализам редовно наводи упоредо са шовинизмом. Психоанализа познаје појам под називом Selbsthaist, који се најчешће појављује код Срба и Јевреја, рекао је Чавошки, наводећи пример Новака Килибарде који је својевремено изјавио: “Спалио сам свој властити политички портрет”.

Чавошки је навео да, током трајања Југославије, Хрвати нису признавали ову државу као своју, већ су јкористили као прелазну станицу. При том су инсистирали на “уговорном односу”.

Према Чавошком, Ломпар је први изнео став да ствари не треба гледати са становишта југословенства, већ са српског становишта. “Црњански је добро наслутио потребу стварања реалног становишта са позиција српског егоизма”, а “Слободан Јовановић је исто наговестио тек 1931. године, после Милоша Црњанског”.

Цитирајући Ломпаров став да је “излаз из Југославије био прејак ударац за нашу елиту, па је некритички поистоветила југословенско и српско становиште”, Чавошки је подсетио да су једино Срби у Југославији поистоветили југословенско и српско становиште. За разлику од нас, Хрвати су водили рачуна о себи и својој држави.

Чавошки је говорио о уклањању неподобних личности у доба социјалистичке Југославије и подсетио на став руског револуционара Ткачева који је препоручивао да све људе старије од 25 година треба уклонити као неспособне да прихвате нове идеје. Чавошки је говорио о интерпретацији овог Ткачевљевог става у пракси револуционарног комунизма у XX веку. Упозоривши на интерпретацију Платоновог става о “упућивању у поља” појединаца неподобних за поредак, коментарисао је разне врсте и облике комунистичких уклањања неподобних, од “поља смрти” у Индокини до уклањања интелектуалаца са универзитета, што је спроводио режим “српских либерала” у Брозово време.

Проф. др Зоран Аврамовић је рекао да је Ломпарова књига занимљива због рецепције, јер су је прихватили и аутори наше самодеструкције. Подсетио је да су основни појмови које Ломпар користи у раду – културна политика и национални идентитет.

Говорећи о осудама српских писаца у доба СФР Југославије, хрватизацији дубровачке књижевности и рушењу Његошеве капеле на Ловћену, Аврамовић је подсетио да “нико није ухапшен из групе `Праксис`”.

Аврамовић је, коментаришући стање у Југославији да “све што је српско треба свести на србијанско”, подсетио на улогу Р. Константиновића као “првосвештеника секуларног свештенства” међу Србима. Српски интелектуалци су етикетирани, али српска нација није успела да адекватно одговори у сусрету с југословенством, иако се још Милован Миловановић противио идеји стварања заједничке државе са Хрватима.

Проф. др Јован Попов је претходно навео да говори као колега, представник генерације и уредник, подсећајући да је Ломпар перфектни познавалац дела Црњанског, Његоша, Деретића и Николе Милошевића.

“Ово је храбра и поштена књига”, рекао је Попов, а затим говорио о технологији обрачунавања режима с неподобним интелектуалцима, чији је први корак прећуткивање, затим фронтални напад низом дисквалификација. Када ни то не помогне, прибегава се поткупљивању.

Попов је говорио и о нужности обртања марксистичке перспектикве која је сугерисала да је култура надградња над економијом. “Култура гради свест и основ је свести”, подсетио је Попов, говорећи о једном Ломпаровом ставу. И Попов се осврнуо на проблем “секуларног свештенства”, али и “корисних идиота”, наводећи став Достојевског о “бескрајној мржњи” интелектуалаца према сопственој отаџбини у Русији и појму “југосфере” као темељу обнове титоизма код нас, у чему је упадљиво одсуство критике левог тоталитаризма.

Аутор књиге, проф. др Мило Ломпар је најпре упозорио на “неопходност да се формира српски културни образац”, о чему је говорио Слободан Јовановић, као и на потребу коју је формулисао Милош Црњански: “Ствари треба гледати са српског становишта”.

“Сагледавање чињеница је први задатак интелектуалаца” рекао је Ломпар, упозоривши: “Жели се укинути легитимност гледања на ствари са српског становишта. Српско становиште се представља као насиље”; зашто, упитао је Ломпар. “Да би свако насиље против српских интереса унапред било оправдано”.

Говорећи о техници отимања српске културе, Ломпар је навео примере континуираног својатања Ива Андрића од стране хрватских књижевника. Тој пракси је недавно подршку пружио и актуелни председник Србије који је у БиХ, у присуству представника Хрватске и БиХ, изјавио како је “Андрић наш заједнички писац”.


“Темељна промена културне парадигме мора унутар нас самих да развије поверење у своју културу”, рекао је Ломпар.

Фонд Слободан Јовановић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s