Владимир Недељковић

Вашар у селу


У српском народу постоји изрека која каже да жена носи три од четири стуба куће, а мушкарац само један. Онај последњи. У причи која следи, жена је носила сва четири.

Силом прилика, враћајући се из лова у потрази за вечером, ухвати неког човека у пољу страшно невреме.

Падао је мрак и бивало је све хладније. Ловину није ухватио. Промрзао и гладан, шћућурен испод дрвета једне већ опале крушке, у даљини на брду угледао је светло. Помисли како тамо сигурно неко живи ко би у тој невољи могао да га прими на конак и одмориште. Са муком устаде, те се упути у том правцу. Да се није преварио, схватио је када је светло почело да бива јаче и добија четвртаст облик прозора куће из које је сијало.

Домаћини нису били изненађени „сподобом“ која им је покуцала на врата. Изгледа да су им се сличне ствари и раније дешавале. У дворишту је могло да се примети да пса нису имали, а све и да јесу морао би да буде добро везан, јер ограде око куће није било. Истина, назирали су се ту делови неког зида, али се о томе ништа битније није могло закључити. Ни где је почињао, ни где се завршавао.

– Добро вече – рекао је путник намерник. Затекло ме је невреме у лову, ноћ је и не умем да нађем пут својој кући. Изгубио сам се. Да сам бар одстрелио неког зеца – добацио је, онако узгред, тек да још нешто каже.

– Нисте ни могли. Поцркало све од пестицида. Знате, слабо се бринемо о екологији. А на крају, није добро убијати животиње – рече жена подразумевајући сопствено становиште.

У једном углу собе седео је мушкарац, подједнако исцрпљен као и гост. До пола жив, ћутао је.

Одмах је било јасно ко је у кући газда. Била је то врло лепа и висока жена, а по начину њеног високоумног изражавања,  видело се да има и школе.

Онај муж, мученик покуша нешто да изусти, но га женин прек поглед одврати од тог наума, те он само испружи руку показавши на столицу.

– Седите – изговорио је.

– Сигурно сте гладни – умилим гласом надовезала се лепотица.

Госту би мало непријатно, али само климну главом у знак одобравања и седе на столицу.

По шминки на женином лицу, која је до савршенстава исцртана, помислио би неко да се негде у близини одржава вашар и само јој је случајни пролазник недостајао да о њему брине. Ипак, уз такав раскош, то што кућа одише сиромаштвом није морало да значи ништа.

Додуше, није баш уобичајено да се у ово доба иде на посело, али хајде сад, није време да се постављају питања.

– Сад ћу ја – рече она и одлепрша у кухињу.

Мушки за столом остадоше сами.

Поче домаћин тихим гласом. Скоро покајнички, као да се правда, све у страху да га супруга не чује. У очима му се назирао стид.

– Видите, мој господине. Нисмо ми одувек овако бедно живели. Ово је била богата кућа. Својим сам је рукама подигао. Поља су плодна. Имао сам трактор, њиве, воћњак. Не могу да кажем, никад није било превише, али се имало. И да се поједе и да се попије. О празницима свињче да се прикоље. Деца да се ишколују. Ево, комшијин мали завршио машинство у Београду о државном трошку, а од брата му ћерка архитектуру са десетком свршила. После чуда правили и овде и у свету. У Ираку и Либији живели.

Но, ономад наиђоше овуда неки непознати људи. Ови што се боље разумеју кажу – причају „американски“. Фини свет, види им се по рукама. Беле и неговане. Свратише као и ви сада. Оно јесте, није била ноћ, већ дан. Необично сунчан за јесење доба. Угости их моја Савета све „редно“ и по пропису – како доликуије.

– Ееее – оте му се уздах. Од тад почеше моје муке.

– Зашто? – једва преко језика превали путник.

Није баш ни пристојно човека питати о муци. Све некако треба водити рачуна да домаћину не повредите достојанство и осећања, нарочито ако је жена у питању, а то се из његове приче наслућивало. Ситни несташлуци којима сиромах скитница беше склон, не дадоше му мира, те знатижељно погледа у свог добротвора очекујући одговор.

– Моја жена је млада и лепа – наставио је домаћин. Њени су били из богате фамилије. Умрли су Бог да им душу прости. Знам, питаћете ме: „Па како је онда за вас радника удадоше, а они интелектуалци? “

То вам мој господине раније није било битно. Није између нас било тако великих разлика. Оно, јесте билу годинама, ал љубав за то не зна. То ми је и дошло главе. Целог живота сам вредно радио да би њој олакшао. Све сам јој пружио. Времена за романтику није било. Било ми је битно да јој обезбедим сигурност и лагодан живот. Али, пре десетак година, па сваке наредне до сада, не прође лето или без суше или без града. Опустела земља, и знате како кажу: „Паре на врата, љубав кроз прозор.“ А она, слабашна, навикла на леп живот. Да се разумемо, не могу да кажем да је не схватам. Тешко јој ова беда пада. Нисам ја од ње много тражио, извукли би се ми већ некако, само да не дођоше ти странци.

Одједном је заћутао. Промислио и кратко завршио: „Заљубила се у другога.“

Из кухиње су се зачули кораци, а собу у којој су седели испунио је мирис пржене сомовине.

– Готова је вечера – додала је уз осмех појавивши се на челу стола.

Храна, иако укусна, брзо је пресела. Отворени флерт животне сапутнице домаћина, у чијој кући је дошљак седео, натерао га је да рибу, са све костима, у великим комадима прогута, не би ли што пре отишао.

Још увек је кашљао док су за њим затварали врата.

Ех, да барем она крушка под којом је седео боље рађа. Испекао би ракију па правац у село на вашар да се мало опусти. Слаба вајда од свега, закључио је у себи.

Владимир Недељковић