ДЕШАВА СЕ...

Стефан Симић: МОЈ ГРАД ПАРАЋИН И ВЛАСТ


Параћин овакав какав јесте, подсећа ме на банку која “прелепо” изгледа споља, посебно када се дође у госте на два дана или викенд, све нашминкано, офарбано шареним бојама, а унутра (у људима) јад, чемер и беда. Не може лепа фарба да скрије прљаве интересе! Не може добра реклама да прикрије лоше намере…

недеља, април 15, 2012 у 5:49по подне ФБ

Параћин је од достојанственог града, симбола октобарских промена, постао малограђанска средина где „свако гледа своја посла“. Параћин је изгубио „душу“ и свео се на град – кафић, на град – супермаркет, безлично шеталиште, на град луксузних аутомобила и на град сиротиње, теревенки, медиокритета… Лепота једне средине се не огледа по асфалтираним улицама и новогодишњој декорацији, већ по људскости која исијава из људи, по потреби да се буде човек, да се помогне! А где су ти људи у Параћину? Где је тај бунт из 2000-е? Где су скрили сви они велики револуционари и предводници?

Где се сакрио сав тај оптимизам и нада у боље сутра за све нас?!

Не сећам се када сам последњи пут срео срећног човека у свом граду, само мржња, подсмех, сплетке… Није ми јасно како неко може да „заседне“ на власт 12 година, а да већина не може очима да га види. Чију онда вољу ти то спроводиш? У чије име ти онда говориш и за кога се бориш? У моје име, сасвим сигурно, не…

Човек не остаје тамо где је непожељан, а они не само да остају, него нас убеђују на све могуће начине да само они умеју да управљају друштвом и нико други.

Параћин нема медије, али их зато има Општинска власт! Они спроводе своју самовољу и пишу оно што одговара људима који владају. Па када сте господо толико исправни, зашто не отворите простор људима који ће аргументовано да вас критикују? Одакле толики страх? Власт треба да функционише, да буде у сенци као добар мотор у аутомобилу, а не да „тандрче“, „парадира“, „буни се“. Ако сте толико уверени у исправност своје власти, зашто сте излепили цео град, уздуж и попреко, својим плакатима? Не ради се ту о предизборној кампањи, већ о страху за позиције са којима сте се очигледно сродили и не пада вам на памет да их напустите…

Више је клинаца на једном просечном средњошколском рођендану него на дочеку „бившег“ председника, пре неки дан, у центру?! Где су сви ти људи који вас подржавају??? Слушам како се хвалите шта сте све направили? А од чијих пара? Да нисте којим случајем све то зарадили својим рукама, а онда бесповратно уложили…

Са друге стране, докле год некакве Браце, Паје, Шалетићи и остали буду противкандидати, опозиција, док год нема истинске грађанске иницијативе, све ће и даље да се своди на анонимна навијачка пљувања од којих ће сви имати више штете него користи. Докле год некакве Аце, Слободанке, Транскопи, Љубе-инвести, Михајловићи буду симболи града и људи који одређују судбину, не могу да будем срећан у свом граду. Докле год на сваком кораку ничу коцкарнице, банке, дискотеке сумњивих власника – не могу.

Додуше данас је све сумњиво и под знаком питања?!

И на крају, питам се, где је ту човек? Где су ту људи? Где су ту истинска културна дешавања где сви учествују, а не своде се на „публику“ и обезличене „конзументе“? Култура није довођење певача једном месечно, већ стварање од града културне заједнице која ће да повезује људе и ствара од њих еманциповане личности, а не пасивне идиоте. Где су ти отворени столови? Где су те трибине? Где су ти амбијенти где човек може да се осети човеком?

Не желим да се овај текст сведе на личну прозивку, бавим се критиком система, а не људи који су само симболи тог система. Не кажем да људи који су на власти нису учинили хумана дела, учинили су их на хиљаде – али углавном, не зато да би помогли другоме, већ да би учврстили своје позиције!

Такође, не желим да неко злоупотреби овај текст, јер ја овде на подржавам ни једну тренутну политичку опцију, ја подржавам „обичне“ људе којима припадам, људе који у људском смислу носе дух Параћина и због којих се нисам одселио на Марс, или не знам где. Подржавам људе које не занима власт, него свест. За људе које не занима ко колико има у џепу, какав џип вози, већ шта има у глави.

Докле год буде таквих људи, па макар и један човек, ни једна борба није узалудна…

Докле ћемо да будемо пасивни? Докле ћемо да дозволимо да праве идиоте од нас? Они постоје због нас, они по дефиницији треба да служе народу, докле ћемо ми да служимо њима и плаћамо и одвајамо од наших уста за њихове хирове? Докле ћемо да им љубимо стопе и мољакамо их за ситне услуге, а после да им доживотно служимо због тога?

Не ради се овде само о Параћину, јер је Параћин Србија у малом, градови су огледала у којима се огледа цела држава. Параћин је још и добар, каква је пропаст у осталим градовима?! Урађено је и доста тога, али шта вреди добар ентеријер брода који тоне и нема никога да га усмери ка мирнијим водама?! Мене не занимају бизнис и паре, надобудни типови у црним џиповима са затамљеним стаклима којима не можеш да приђеш, мене занимају људи који имају елементарно људско достојанство, као и право на срећу, посао…

Докле ћемо да се расипамо по партијама и организацијама? Докле ћемо да наседамо на политичке пароле и предизборна обећања? Побунимо се као људи, као грађани, кажимо јасно и гласно свој став . Неће нама никакви Николићи, Вучићи, Драшковићи, Јовановићи, Тадићи донети ништа, они ће нам само одузимати као што су нам и до сада одузимали. На нама је да се организујемо и побунимо као људи. Да смо ми јаки, а нисмо, нама ни једна власт не би могла ништа, овако и најјефтинији вашарски мангупи могу да нас вуку за нос, а камоли школовани политиканти који су научени да манипулишу и владају!

Појединац заиста може много тога да уради, као што и најслабија светлост може да разбије и најгушћи мрак. А пламен свеће је најбољи пример за то… Додуше није поента да се затварамо по кућама и да се молимо, већ да се боримо једни за друге, да препознамо људско у себи и људима око нас.

Паракинов брод у сваком случају тоне све ниже и ниже, ко год да је на врху, у палубљу или потбалубљу, сви ми заједно тонемо са њим…

Где су људи у Параћину да спасе тај брод? Наводно гледају своја посла. Зар наш град није и наш посао? Зашто сви окрећу главу, зашто се сви плаше, док једни за то време себично чувају своје позиције, други се дрско боре за њих да би били још гори…

Где је интелектуална елита града? Где су хуманисти, уметници, борци за социјалну правду? Зар је могуће да су сви усисани у ову примитивну бездушну мочвару која усисава све пред собом…

Жао ми је што се све свело на пуке страначке интересе, ситно цењкање, политичка препуцавања и пароле, по принципу ко ће коме боље да смести. Док људи за то време пуцају по свим шавовима, лично и породично, плаше се и мрзе једни друге, са једне стране навучени на агресивни национализам, а са друге стране на још агресивнији неолиберализам који брише све оно што је вековима уназад стварано.

Нема средњег пута, средњи пут је конформизам. Постоји само људски пут и борба за човека, за свако дете, за све оно што слави живот и људско достојанство!

На крају, свако од нас сноси последице за своје речи и дела. Исто као што ја сносим пуну одговорност за овај текст, исто тако и власт сноси, бар део одговорности за све гладне људе, за све оне без посла, за све оне несрећнике којих је све више, за све оне деликвенте који у насиљу траже излаз из пустаре, која је све смрдљивија, за све наркомане…

Све то њима, тој господи, иде на савест и част!

А што се мене тиче, ако познајем неки град на овом свету, онда познајем Параћин. Одрастао сам у њему, заљубљивао се, заволео све те људе, нека места, завршио школу, једну, другу, срео гомилу деце која тек долазе, мноштво старијих који већ одлазе и који су нам у аманет отавили нешто што морамо свим срцем да негујемо. Ако о нечему имам права да говорим, онда имам права да говорим о Параћину.

Зашто толико љутње господо? Па ваљда имам бар право на мишљење, јер добар део нас, на друге, елементарне, цивилизацијске минимуме очигледно нема?! Не само овде, већ свуда, у целој нашој земљи…

Ми немамо шта да изгубимо, ионако су нам све одузели! Све осим достојанства и права да будемо људи!

autor fotografije: ZORAN ZETOVIĆ ZETA

3 replies »

  1. Gospodine, svaka Vam čast za ovakav članak-vidite da vas ima, uključujući i Vas, samo morate da se okupite, da se organizujete,nisu oni toliko jaki koliko smo mi slabi, oni rade šta hoće, samo dok im se i ako im se neko ne suprodstavi.A od ovakviih i Vaših i mojih pisanja, ako nisu u funkciji okupljanja, organizovanja, osmišljavanja, nema vajde, nema opšte koristi!Ristić!

    Свиђа ми се