АУТОРИ

Самоскривљена незрелост


У 19. веку, још увек у ери просветитељства, када се широм Европе буди свест о човеку који жели да живи слободно, да се осећа једнаким са другим човеком, да мисли критички и да се развија у складу са свим својим могућностима, када почиње да разумева самог себе као личност, немачки филозоф  Имануел Кант пише следеће редове:

“Просвећеност је излазак човека из самоскривљене незрелости. Незрелост је немоћ да се свој разум употребљава без вођства неког другог. Та незрелост је самоскривљена онда када њен узрок не лежи у недостатку разума, него у поманкању одлучности и храбрости да се њиме служи без туђег руковођења.”

О последицама идеја просветитељства, како у свету, тако и у Србији могло би доста да се полемише. Међутим, овде није намера да се велича или оспорава успех овог „покрета“, већ да се истакне наведена неопходност сопствене воље при доношењу животних одлука и преузимањa одговорности за сопствени живот.

Не треба да нас чуди што се услед велике збуњености  која влада у нашем друштву, изазване пре свега економским недаћама, медијским једноумљем, а затим и другим социјалним проблемима, све чешће чују коментари како боље од овога што нам се дешава нисмо ни заслужили, јер смо лоши као људи. Како и даље треба да трпимо све оно што интуитивно доживљавамо као неправду. Како треба да се помиримо са тим да нам је окупиран део територије, да прихватимо да немамо сопствену привреду и да су једино стране компаније и стручњаци способни да нам донесу бољи живот.
И на крају, да и даље треба да будемо кажњавани за све било оправдане, било неоправдане захтеве које Свет пред Србију поставља, а које из одређених разлога или не можемо или не желимо да испунимо.

Од таквих ставова само нас мали корак дели и од злокобних коментара којима се од стране сопствених грађана Србије прижељкивало њено бомбардовање 1999. године, а  и то да га неки и данас сматрају оправданом и праведном казном.

На жалост о праву и правди у Србији говори ко стигне.

Оно што кроз историју одређује дух српског народа је дубоко укорењена свест да је српски народ своју државу углавном стварао сам, а да је на властодршце одувек гледао са подозрењем управо због њихове превртљивости и начина на који су одлучивали о судбини земље након ратова.

Овакав закључак се изводи управо на чињеници о великом броју жртава које је овај народ положио за своју слободу, да би у Mиру његове жртве биле подвргнуте подсмеху и извгнуте руглу.

Ипак, ако је неко спреман да жртвује свој живот зарад једне такве, а може се рећи највише идеје, идеје о слободи, онда је потпуно разумљиво зашто се данас већина људи у Србији осећа понижено. Наиме, мало је оних који данас Србију не доживљавају као подређену управо оним земаљама које су нам велико зло причиниле у прошлости.

Тако се стиче утисак да је на овом подручју појам просвећености био одувек много јаснији народу него његовим политичким представницима.

Данас смо у ситуацији да нам је право на рад готово онемогућено. Остваривање личне среће се тренутно везује за чланство у Европској унији, што је у овом тренутку потпуно неосновано и неразумно с обзиром да у сопственој привреди за тако нешто немамо упориште.

Ако смо силом прилика одрођени од племенитих духовних вредности, и ако нам је окружење такво да првенствено материјална, а не националнa становишта одређују могућност опстанка, што је у великој мери одувек оправдано тачно, закључци да боље нисмо ни заслужили, не представљају ништа друго до себичност из које олигарси са лакоћом црпе снагу.

Иако смо, званично, тренутно више окренути Западу, него нашим источним коренима, то не значи да је све што са Запада долази исправно и вредно, а све што је српско, а у народу схваћено као део управо источних култура, ништавно и безвредно – јер то напросто није тачно. Западни модел понашања није једини модел у односу према којем можемо да се меримо.

Србији је неопходан излаз из самоскривљене незрелости у коју је доспела онда када се одрекла своје традиције и интелектуалних домета препуштајући себе туђинском руковођењу.

Незрелост је самоскривљена онда када њен узрок не лежи у недостатку разума, него у поманкању одлучности и храбрости да се њиме служимо без туђег руковођења.

Остаје питање, да ли су наши политички представници баш увек у праву и да ли заиста себе доживљавају као просветитеље којима треба безпоговорно да верујемо.

Владимир Недељковић