Бомбардовање

ФБР ФЕЉТОН: У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (13)


 

Бранко Станић

У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (13)

Невоља нас Срба је што се свакој генерацији догоди нешто што будуће не смеју да забораве. И у тој, све удаљенијој, 1999. години догодило се нешто што исто тако не сме да се заборави, или мора да остане у сећању. Свеједно шта, ал’ изађе на исто. Била је то година, пред само пролеће, када су се на остатак осакаћене и онемоћале Југославије удружено обрушиле највеће силе света. Недељама су систематски са неба истресали на хиљаде тона челика у разним експлозивним облицима. Потресала се Србија и Црна Гора, заједнички, по ко зна који пут.

Управо о томе, шта још не сме да се заборави, говори овај дневник, који није ни писан с намером да буде дневник, већ је настао из сасвим других побуда.

Када је почело бомбардовање моја колегиница слала је поруке са мог рачунара својој сестри, која је са супругом и децом у то време била у Боцвани, на југу Африке. Било су јако забринути због ствари које су нам се дешавале, а удаљеност је још више појачавала њихову бригу. И како колегиница није увек била у могућности да долази и јавља се ја сам повремено почео, иако нисам познавао ни њену сестру, а ни зета, да им пишем шта се дешава у нашем крају, у Србији, у Југославији… Касније сам писао све више и тако су настали ови записи који су заправо сведочанство о „милосрђу“ нових кројача света.

Први пут ноћу

Петак вече, 21. мај 1999. године

Са друштвом сам гледао Веникове странице. Показивао сам им шта све има Интернету кад око 12 чусмо прелет авиона. Не задуго после тога допреше две удаљене детонације. Сигурно опет туку Цер, прокоментарисали смо.

Остали су до пола један. Ја сам сачекао вести у 2 на Студију Б. У току су дејства НАТО авијације у тим и тим градовима, саопштавао је рутински спикер.

Нисам тренуо ни пет минута кад ме из сна избаци серија снажних детонација. У први мах помислих да не гађају СУП. Експлозије су веома близу. Трешти са обе стране зграде. Склонио сам се у предсобље због евентуалних гелера који могу да улете кроз прозор. Обукао сам се у намери да сиђем доле, али сам одустао. Гледао сам кроз прозор. Ја сам на првом спрату. Ништа се не види, осим севања преко Саве. Повремено се чује звук авиона.

Неста светла. Зграде до мене имају струју. Код њих сија. Видим многе станаре испред зграда. Има их доста који, као и ја, зевају кроз отворене прозоре и гледају у небо, а нема шта да се види. Још нико не зна шта је погођено, само нагађају, чују се гласни коментари. Сигурни смо само да је нешто према Сави гађано.

Струје нема па не могу да укључим радио да чујем вести. Поново сам легао и заспао. Кад опет, тачно у четири, поново тресак. Звече стакла на прозорима, подрхтавају улазна врата од предсобља. Као да је земљотрес. Овог пута је било мање експлозија. Тешко их је пребројати. Ја се налазим у склопу зграда па се детонације преклапају.

Све се опет умири, па се вратих поново у кревет. Звони телефон поред кревета. Јавља се комшија Драга из Слатине, село близу Шапца, склонио се тамо:

– Шта су гађали?

– Не види се ништа. Нико не зна. Само нагађају.

– Слушао сам вести у три. Кажу да су испалили седам пројектила. Је ли шта полупано у згради?

– Колико ја видим није.

Био је то први ноћни напад (на Шабац), а трећи од почетка агресије.

Почело је и да свиће.

Фантом Ф-16

Субота, 22. мај 1999. године

Сазнали смо да је ноћас на мети била зона Старог града на Сави. Полупани су многи прозори у околини.

На сали средње Медицинске школе полупана је цела застакљена површина, близу 100 квадрата.

Био сам у селу скоро цео дан. Поподне се и у селу чула сирена за опасност.

Одјекнула је снажна детонација на линији село – град.

Касније на радију рекоше да је то пробијен звучни зид.

Оштећени су електроенергетски системи па има проблема са струјом.

НАТО и даље емитују своју телевизију. Успео сам мало да ухватим сигнал између два прекида струје. Баш су глупи ови НАТО амерички политичари и генерали. Па како они мисле да гледамо њихову ТВ и немаштовите поруке ако нам сваки час укидају струју. На крају ће њихову телевизију моћи да гледају само они сами.

Легао сам, за мене неоубичајено рано, око пола један.

Страховит тресак ме у моменту пробуди, а за њим одјекну још пар мањих детонација. Одмах ми је све било јасно. Опет су звечали прозори и подрхтавала улазна врата. Све је брзо престало. Ништа се није чуло. Ни авиони.

Погледао сам кроз прозор. Према Сави се видео огроман црни облак дима који се ширио. Десно од њега, неколико стотина метара даље већ се разилазио један облачић дима.

Био је тачно један сат по поноћи и можда још који минут. До јутра се неће знати шта је био циљ.

На мети је и депонија на Дудари

Ал су прицизни

Недеља, 23. мај 1999. године

Јутро освану с кишом.

Видим на суседној згради да је полупано неколико прозора. Разбијено стакло лежи доле на бетонској стази поред улаза. Ваздушни удар је склизнуо поред моје зграде, а ова се нашла директно на удару. Опасно је у време дејства бити напољу. Може да се настрада не само од гелера који лете на све стране већ и од стакла каје пада са зграда. А толико људи виси око улаза у зграде.

Кад киша мало преста одох до тржнице. Пролеће је. Пуно је зелениша. Сезона јагода је у јеку. Килограм кошта од 8-10 динара. Радним даном поподне цена им је 13 динара. Трешње су 8, а могу се купити и за 7 динара. Кромпирићи су 8, купус 4, а карфиол 7 динара килограм. Једна салата је динар. Шампињони су 25, а јужно воће, банане 27 и лимун 25 динара.

Улични дилери марку продају за 11 динара, купују је за 10 и по. Курс је стабилан како је рат почео. Чак је нешто и пао када су дилери у почетку марку продавали за 11,5 динара.

Код једне тезге видех два полицајца како нешто причају једном мом познанику.

– Ал су прицизни! – чујем коментар једног продавца, сељака, до њих.

– Шта су погодили? – питам га.

– Рајшин брод!

Тај брод је била популарна кафана „На броду“ где су се протекле деценије окупљали Шапчани. Последњих година је била слабије посећена као и многе друге, али ипак гости су и даље долазили. Од каквог ли је стратешког значаја било потапање Рајшиног брода и какву је опасност представљао за америчку ратну флоту у Јадрану и Америку уопште чућемо, надам се, у неким од брифинга. То ће нам сигурно лепо објаснити подсмешљиви Џејми Шеј и амерички министар одбране Коен.

Касарна на Сави (Рајшин брод је у ћошку лево)

Од зета сам чуо да су на железничкој станици уништена два вагона. Пошли смо у село. Млада је недеља. Преслава је у Церовцу. Шеста недеља по Ускрсу.

Прошли смо колима поред станице. Један вагон је био потпуно уништен, а други оштећен и преврнут. По вагонима се види да је смер дејства био од града, на самој ивици Бенске баре, највећег насеља у Шапцу. Прошли смо једним делом кроз Бару. На околним солитерима и зградама је мало који прозор остао читав. Најближе куће нису даље од пар десетина метара од уништених вагона, само преко улице, а до њих су одмах солитери и зграде.

Цео дан је лила киша. Повремено је био пљусак.

Тек увече сам од друга сазнао да су прошле ноћи изручене тепих бомбе. Никако да се потрефи да ја и РТС имамо струју у исто време. Увек смо у раскораку. Бомбе су истрешене и на депонију смећа, некадашњу Дудару.

Ноћ је протекла мирна и кишовита.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.