АУТОРИ

ФБР ФЕЉТОН: У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (16), Бранко Станић


Бранко Станић

У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (16)

Невоља нас Срба је што се свакој генерацији догоди нешто што будуће не смеју да забораве. И у тој, све удаљенијој, 1999. години догодило се нешто што исто тако не сме да се заборави, или мора да остане у сећању. Свеједно шта, ал’ изађе на исто. Била је то година, пред само пролеће, када су се на остатак осакаћене и онемоћале Југославије удружено обрушиле највеће силе света. Недељама су систематски са неба истресали на хиљаде тона челика у разним експлозивним облицима. Потресала се Србија и Црна Гора, заједнички, по ко зна који пут.

Управо о томе, шта још не сме да се заборави, говори овај дневник, који није ни писан с намером да буде дневник, већ је настао из сасвим других побуда.

Када је почело бомбардовање моја колегиница слала је поруке са мог рачунара својој сестри, која је са супругом и децом у то време била у Боцвани, на југу Африке. Било су јако забринути због ствари које су нам се дешавале, а удаљеност је још више појачавала њихову бригу. И како колегиница није увек била у могућности да долази и јавља се ја сам повремено почео, иако нисам познавао ни њену сестру, а ни зета, да им пишем шта се дешава у нашем крају, у Србији, у Југославији… Касније сам писао све више и тако су настали ови записи који су заправо сведочанство о „милосрђу“ нових кројача света.

Понедељак, 31. мај 1999. године

Тренутно је 11 часова и 30 минута. У току је друга узбуна од јутрос. Од како се пролепшало долазе раније, а у последња два дана овде су већ у време доручка, око 15 минута до 9.

Веома је топло.

Шести пут

Понедељак поподне, 31. мај 1999. године

Све се одиграло за пет минута. Сат раније као да је пробијен звучни зид, чула се нека детонација, а претходило је и надлетање авиона петнаестак минута пре тога. Ваздушна опасност је била на снази већ неколико сати, трећи пут у току дана. Био сам у стану. Мало сам прилегао. Сунце је тукло ниско кроз прозор и пекло ми ноге. Било је на заласку. Мрзило ме је да устајем и да се зајебавам са прозорима и спуштањем ролетне. Остао сам да лежим на кревету и печем се на сунцу.

Фантоми Ф-16 у тандему

Раздрема ме снажно брујање авиона. Одмах сам устао. Ни кроз један прозор нисам могао видите ништа. По снажном звуку рекао бих да авиони лете ниско, ниже него обично. Комшија преко пута, у суседној згради, на првом спрату са терасе, показује прстом нешто ка небу једном од својих укућана.

Одјекну детонација. Негде је близу, али није снажна. За њом уследи низ рафалних детонација. То сигурно наши дејствују. Погледах кроз прозор на другој страни зграде. Са севера се дизао огроман облак прашине који је ветар брзо разносио. На небу, десно од експлозије, на великој висини, видела су се два бела облачића.

– Комшија, шта мислиш, где удари ово? – обратих се комшији Навратилу, Мађару, који је стајао на тераси одмах до мог стана.

– Негде око Старог града!

– И ја бих тако рек’о!

После неколико минута поново долетеше авиони, овог пута још ниже, рекао бих по звуку. Комшија се повуче у стан, склоних се и ја са прозора. Са њима се никада не зна. Ко би га знао где ће истрести пројектиле. Наши још једном жестоко распалише. Рафали нису ни утихнули, а опет сам био на прозору, а приметио сам и да комшија извирује придржавајући руком врата. Ништа не могадох видети, а звук авиона се брзо удаљавао и губио у висинама. Све преста у 5 до 6.

Био је то шести напад, четврти дању.

Док сам ово писао нестало је струје, нешто око 8 сати. Моје комшије преко пута и тамо неке зграде даље опет нису искључени. Није ми криво. Нека бар неко има струју. А то је и добар знак. Није тоталан колапс. Значи, ускоро ћу и ја добити струју.

Чуо сам се телефоном са мојим колегом Симкетом из Мишара после нестанка струје. Разговарам у мраку. Ретко палим свећу. Симке ми рече да су виђена четири авиона.

Неки дан сам преко фирме наручио угаљ, 350 динара по тони. Четири тоне за село и једну овде у граду. Остало ми је у подруму нешто угља још од претпрошле године. Прошле зиме није потрошен, јер су ћале и кева провели зиму у селу. Имају тамо нешто пилића, ћурића и прасића. Прасићи су већ порасли и постали праве свиње. Ово је стандардна куповина сваке године, ништа ванредно. У згради нема парног грејања и комшије се углавном греју на дрва и угаљ. Ја користим струју.

1 reply »