Изборна крађа

Проф. др Мила Алечковић Николић – Дверизам као будући светски покрет!


Дверизам као будући светски покрет!

Проф. др Мила Алечковић Николић

Дверизам подрзумева Европу филозофа Лајбница, Европу народа уједињених у духовности.

Београд, 15.05.2012, Двери

Пре неколико дана, француски историчар и геополитичар Ив Батај крстио је нову (стару) слику света (Велтаншаунг) Покрета Двери као „ИСТОРИЈСКИ ДВЕРИЗАМ“. Његови текстови о Дверима отишли су на светске сајтове и први који је као једну од најважнијих вести дао приказ новог српског политичког покрета, био је корзикански национални сајт ПАТРИА НОСТРА. Од тада ме један број пријатеља из Европе зове и пита како да приступе покрету Двери, док ја покушавам да им објасним да је циљ Двери да прво почну да чисте коров и трулу траву у Србији, тј. у балканском тамном вилајету, као и да се тренутно боре да докажу изборну крађу. „Зар није свеједно, одакле ћемо кренути?“, одговарају они, жељни нечег новог и искреног на планети глобалној.

Осећам зато да ће ДВЕРИЗАМ једнога дана у историји политичких покрета вероватно постати историјско име, али не име за један политички програм, већ за читав поглед на живот, прилагођен политици. Када се духовно наслеђе православља (односно првих хришћана) преведе у вулгарну раван политичког живота, а затим универзализује тако да буде доступно свим народима и свим традицијама, без обзира да ли они потичу из православне традиције или не, онда се рађа политички поглед на живот по имену ДВЕРИЗАМ.

То ће бити редак појам у историји светских покрета, који у себи не носи лично име творца већ саборни дух, и почиње словенском речју „двери“, за разлику од многих других кованица за покрете и идеологије, као што су капитализам, комунизам, теизам, атеизам, анархизам, фашизам, либерализам, корпоративизам, расизам, еволуционизам и други… Довољно је пребројати ове изразе па закључити да су светску историју стварала браћа из западног хришћанства, верског или лаичког, мање или више освајачког и прозелитског, а потом, наравно апостериори, слободног и „толерантног“.

Повратак заједничком архетипу

Али шта би био тај оригинални, будући дух ДВЕРИЗМА, извезен из мале, данас болесне Србије, у муци и невољи, извезен у свет уместо шљива и малина, иако је реч о Идеји која носи са собом и шљиве и малине, али и читав један поглед на овоземаљску политику?

То је, најпре, идеја враћања заједничком архетипском корену свих хришћана који приближени сами себи, могу да воле и друге људе, ближње и мање ближње. Кад човек себе дубински прихвати и заволи, он онда (онда и само онда) може да воли сва друга бића, односно цео свет. Далеки исток и Буда нам још пре Христоса поручују: „Ко жели просветљење нека ме следи“ и та је порука одавно присутна у нама и у нашем каснијем Христосовом позиву „Ко ме воли нека ме следи“. Није случајно Трубецкој позивао православне да понекад, управо у далеком истоку, пронађу потребну инспирацију.

Грчки философи припремају умну основу хришћанства, грчко-византијска традиција јој даје строгост, а Словени јој, уз веру, дају вероватно највише осећања.

Затим су у историји ницали разни нови и бројни покрети који су сви понављали стари људски архетип Спасиоца (Христоса у нама), на мање или више срећан или несрећан начин. Свака револуција у људској историји била је управо то: доношење новог спаса, појављивање новог Спасиоца, несвесно колективно понављање истог дубинског обрасца понашања. Чувена књига Николаја Берђајева „Смисао и значење руског комунизма“ говори управо о овоме, правећи изванредне психолошке анализе рускога човека (ја бих рекла, и српског) 19. века. Свет у коме свако ради за сваког, праведнији је, говорио је и писао Берђајев, од оног у коме је свако свакоме само пуко средство. Напуштање утилитаристичког модела (кажем модела иако је реч о једној теорији морала) и враћање деонтологији, први су аксиом ове древне идеје. Демократија према вредности (као у античком идеалу друштва врлина) јесте наш циљ, а не демократија према пукој бројчаној надмоћи.

У складу са жељом да се успостави нови облик друштва врлина, Двери српске у Србији, у 21. веку, ревалоризују интелектуалце и умне људе. Они су у суштини једина политичка групација на данашњој српској сцени која нема цезаристичко-јакобински страх од интелектуалаца и не потискује их у други и трећи план (или, по обичају, политике свих времена, утилитарно злоупотребљава). Објашњење за то јесте чињеница да су сви оснивачи Двери управо и сами интелектуалци, али они који су пронашли златну формулу органског јединства са народом. То јединство истинских интелектуалаца и народа јесте управо аристократски принцип у античком значењу ове речи.

Конзервативна револуција у великој (а не бриселској) Европи

Мој добар пријатељ, Александар Саша Дугин одавно у својој геополитичкој теорији говори о тзв. „конзервативној револуцији“ (али никако не у значењу у коме овај појам искривљено употребљавају амерички неоконзервативци!), свестан да је радикална промена итекако важан појам за људску историју, али да је важно и у ком правцу се она креће. Није довољна само „еволуција“, коју демократе и либерали толико истичу, бојећи се, наравно, хаоса, рушења, паљења и уништавања. Међутим, прљава вода, нарочито ако је већ постала буђава, у једном тренутку ипак мора да се проспе. Немогуће ју је очистити безбројним додавањем чаша чисте воде. Дође тренутак када та баруштина мора да се проспе до свог дна и да се ово дно добро опере. Притом је, наравно, сасвим могуће остати хуман и не разбити дно, већ га само добро очистити. И људска свест која еволуира ка вишим увидима и ка духовности, у тренутку метаноје доживљава преображај, готово револуционарног типа. Некаква је револуција зато у историји људских односа (као и у историји померања људског знања са новим парадигмама) ипак нужна. Једино важно питање је у ком правцу се креће та револуција, тј. промена парадигме. Да ли геоцентрични поглед на свет претварамо у хелиоцентрични, да ли Гутембергову штампарију претварамо у нове интернет технологије, или човека на силу претварамо у пацова?

У овом смислу, политичке идеје Двери које мењају читаву једну парадигму садашњег српског друштва и које представљају право алтернативно друштво, сличније су идејама једног Че Геваре, него било ког америчког или енглеског неоконзервативца. Овде је просто значење нације и националног ослобођења (пут којим треба поћи ка ослобођењу душе и колективне душе) другачије схваћено. Много је поштеније вратити се доброј традицији и оном што је у њој било најбоље, уместо да се она побија или на силу фалсификује под другим именима, као што је то вечно био случај са идејом социјалне правде.

„Увек је добро и благотворно бити конзервативан у односу на глупост“, говорио је француски писац Леон Доде.

Бог није ни лево ни десно

Двери усвојиле су оно о чему ми Срби света сведочимо већ веома дуго: политичка „левица“ и политичка „десница“, које чак ни један Де Гол није сматрао прикладним за дељење француског народа (а шта тек да кажемо у Србији!) део су прошлости људских сврставања. Док су биле у питању некакве идеје, још се и могло разговарати. Али, одавно овде није реч ни о каквим идејама, већ о чисто тополошким поделама и родбинско-партијским свађама. Идемо улево, јер неко кога не волимо седи десно од нас. Идемо удесно јер неко кога не волимо седи лево од нас.

И шта смо тиме добили? Привид, симулакрум и лаж, прибежиште за све фалсификаторе и самозванце, за бароне Минхаузене и лажове који ће спремно запливати на таласу масе кад год то опортунистички затреба. Отуда се толико медиокритета без икаквог убеђења и полакомило на политику као на занат, јер су схватили да је лако себи надевати називе које је немогуће тачно дефинисати. Али, не чини ово политику, а још мање то чини свет идеја, или људског животног преображаја за које се Двери боре и чија велика и висока врата они данас отварају.

Бог није ни лево, ни десно, већ горе, у висинама.

Покрет без вође

Јасно је да су Двери покрет без баналног политичког „шефа“. Реч „вођа“ је мало племенитија реч, али ни она није адекватан појам, јер једног јединог „вође-кондукатора“ у овако схваћеном политичком покрету, нема. Стари концепт православне духовне саборности у овој слици света изванредно се помешао са новим типом покрета отпора или револуција „без вође“, без „главе“, односно без једне виреће главе коју би према својим стратегијама психолошког ратовања (36 стратегија) древни Кинези одмах одсекли и тако обезглавили непријатеља. Али, то у овој слици света, није оствариво. Нико овде нема улогу римског Папе, нема божјег викара, изасланика на земљи. Саборно водство једино је што је могуће. Ово је једна од најјачих страна Двери и њихова (наша) највећа снага. Нико не може да „гиљотинира главу“ Дверима и нико овде неће наћи ни Дантона, ни Робеспјера, али ће наћи огромну енергију за преображај без осветољубивости, преображај вођен древном духовношћу.

Борба против лажног индивидуализма

Двери се не боре само за породицу као прокреацију, већ и за све оне који немају породицу, а жуде да је имају. У току политичке кампање Двери, један ми је човек пришао и казао: „Како ћу ја да се укључим у борбу за породицу кад сам ја сам, немам никог?“

„Баш зато, брате“, одговорила сам му – ко год не жели да буде бачени и напуштени атом у космосу, тај треба да буде са нама. Породица је схваћена као широк појам и цела Србија је наша породица. У томе је разлика Двери и традиционалне малограђанштине која је штитила утабано, али није давала наду напуштеним људима. Овде је реч о промени читаве слике света лажног индивидуализма који хара светом већ неколико векова, а отргао се контроли изворних протестаната, односно калвиниста. „Свако за себе“ је на духовној лествици далеко испод хришћанске поруке „свако за сваког“ или „свако за све“, или, како су француски мускетари у својој заклетви говорили „Сви за једног, један за све“.

Ми у психологији и психијатрији одавно знамо да усамљена јединка никада не може да постане здрава личност. Зрела личност се постаје само у колективу, односно у мета-опажају са другим људским бићима која нам говоре ко ми јесмо, враћајући нам повратну слику о нама самима. Карл Густав Јунг је говорио о човековој „Сенки“ и „Персони“, али и о „Аними“, „Анимусу“ и „Јаству“ (самоостварењу) коме тежимо. О томе, наравно, пише још Максим Исповедник у 7. веку. Ниједно људско биће без заједнице и без праве саборности не може да развије своје Ја, а камоли да крене путем преображаја, ка самооставрењу и Јаству. Ако живи без заједнице, оно остаје мали и напуштени атом у свемиру, на који канџе баца светски сурови капитализам, јер је раскорењене, шизофрене, напуштене и болесне људе најлакше ставити у ланце. Али, свако ситно, појединачно и себично Ја које жели да сатре друго конкурентско Ја и да се уздигне над њим, остаје безначајно. Што се више труди да угуши своје ривале, то више (п)остаје исто као и ти ривали, неостварено и безначајно ја, то све мање живи правим животом органског дела духовне заједнице. Такво биће увек је агресивно и остаје Музилов „човек без својстава“.

Уједињење Дверјана свих народа

Најзад, ДВЕРИЗАМ подразумева вероватно ону Европу о којој је говорио још философ Лајбниц, Европу уједињених народа у духовности, а не раскорењених технократа који желе да владају читавим светом у олигархијско-плутократијској групици банкарских лопова, тзв. „банкстера“, или у неком новом санхендриону.

Сви народи имају своје праве Дверјане и то је основа људске могуће слоге у будућности. Неће то осујетити јединку, односно појединца. Дверјани свих народа ту су да чувају ментално здравље људи и деце изникле из једне традиције, и да их спасавају од шизофреније и безимења. Идеје Двери не воде у изолацију, него показују једини могући пут преко кога се иде га другоме и ка другости. Није овде у питању само покрет политичких идеја, већ је реч о алхемијском открићу за једно ново друштво будућности, у добрим односима са традицијом.

Зато сам сигурна да ће у српској политичкој и егзистенцијалној прекретници данас рођени ДВЕРИЗАМ (ДВЕРЈАНСТВО) заживети, порасти у својој отаџбини, а затим поћи да путује читавим светом.

Проф. др Мила Алечковић Николић

Категорије:Изборна крађа

8 replies »

  1. odlican tekst, upravo tako pocinju velike ideje, sanornost, bez vodje, ni levo ni desno, mladost i ideal pravde a ne samo para. nisu se potvrdili, jer potvrditi se u srbiji znaci krasti, a dveri su odradile posao za citavu opoziciju, ali im je zabranjen ulaz u skupstinu jer se njima ne moze manipulisati

    Свиђа ми се

  2. „Prema tome, prvo dela i zasluge, a posle cemo videti u sta ce se sve to kanalisati i transformisati.“ Pa zar nisu dosta „dela i zasluge“ vlasti da biste videli da ne valjaju ovi koji su na vlasti. Vaš stav je stav (nažalost „normalan“) da samo ko pokaže silu, njemu ćemo uz skut.
    Treba samo malo pogledati sa strane: imate 99% ljudi koje „vodi“ i voda na povocu 1% koji su nagomilali pare. Gde je većina?

    Свиђа ми се

  3. Па људи те Двери су обична подвала да би разредили и поделили редове антиекумениста и противника ЕУ , да приграбе део ДСС-ових и СРС-ових гласова. Од почетка су финансирани Иринеjем Буловићем и упориште им у Новом Саду. А и што тај њихов прислуживао за Васкрс у олтару где се налазио католички бискуп! Где су они изразили свој cтав према екуменизму и према Влад. Артемиjу ако су православна странка?!

    Свиђа ми се

  4. Хвала на дивном чланку, Мила, уз један предлог:
    много је лепше (тачније, српски) уместо „дверизам“ рећи „дверјанство“ (српско дверјанство, европско дверјанство, светско дверјанство, и сл.); „-изам“, сем што није наш суфикс (латинско-западни је), много је ружнији, и увек асоцира на све оно што је управо супротно идеји дверјанства.

    Поздрав и хвала вам на вашем доприносу (и не само дверјанству).

    Свиђа ми се

  5. Sa postovanjem gospodjo Miro Aleckovic Nikolic pratim vase brilijantne tekstove , medjutim ovoga puta bih zapazila preteranost u velicanju kvaliteta Dveri. Naime, svaki vid -izma u nasem narodu izaziva mucninu i otpor, tako da dverizam svakako nece biti oberucke prihvacen kako ste ga vi opisali. Narodu je dosta takvih stvari i hoce da vide prvo blagotvorna dela u praksi i na svojoj kozi. Dveri su mlad pokret, bez obzira sto postoje 13 godina , generalno su se tek ove godine ispilili za javnu politicku scenu i prema tome jos nisu konkretno dokazali svoje umece i sposobnosti da promene katastrofalnu situaciju u kome se Srbija danas nalazi. Prema tome, prvo dela i zasluge ,a posle cemo videti u sta ce se sve to kanalisati i transformisati. Ne treba trcati ispred rude i velicati nesto sto nije odradjeno. Narednih dana ,nadam se sto pre i to pre tkzv. drugog kruga imaju sansu da se potvrde.
    Dakle, videcemo koliko su na delima jaki i ostvare velike ciljeve.

    Свиђа ми се